Kraj samostalnosti – dokumentacija Štazija biće integrisana u Savezni arhiv

Tako je to sa simbolikom. Tim pre što je ono o čemu je reč tokom 31 godine svog postojanja i samo postalo simbol: jedinstvena institucija u istoriji u kojoj se od pada diktature Nemačke Demokratske Republike (DDR), čuva 111 kilometara špijunskih izveštaja Ministarstva državne bezbednosti (MfS).

I pre svega: ta dokumenta su dostupna. Za žrtve Štazija – kako je MfS oduvek bilo poznato ime u narodu – ali i za istraživanje i medije.

Za tu instituciju, kojoj su se divili u čitavom svetu i koja je bila uzor za zemlje sa iskustvom diktature, danas, 17. juna 2021. godine, završava se jedna era.

Na taj istorijom obeležen datum "Državna služba za dokumetaciju Štazija" biće integrisana u Savezni arhiv Nemačke. Tako je odlučio Bundestag uz delimično žestoko protivljenje naročito aktivista za ljudska prava iz DDR-a.

Njima su zagovornici te odluke kontrirali ispravnom i važnom napomenom: da će dokumenta Štazija i dalje ostati otvorena.

Živi spomenik

Uprkos tome, postoji i ostaje glavna razlika u tome da li otrovno nasleđe tajne policije DDR-a sačuvati u za to posebno formiranu državnu instituciju ili u neko pododeljenje Saveznog arhiva.

S čisto formalne tačke gledišta, ta dokumenta su, nezavisno od sadržaja, pre svega samo dokumenta. Zašto onda praviti razliku između onih iz Štazija i, da bi ostali u žanru, onih iz Tajne državne policije (Gestapo) iz nacističke ere?

To je pitanje na koje je jedini tačan odgovor dat osnivanjem Službe za dokumetaciju Štazija: zato što su ljudi u DDR-u svojim mirnim protestima 1989. i 1990. godine bacili komunistički režim na kolena. Jer su jurišem na sedište Štazija u Berlinu i u drugim okruzima u DDR-u zaustavili već započeto uništavanje arhive.

Taj čin moralne hrabrosti, praćen povikom "Moja dokumenta pripadaju meni!", bio je više od simbolike. Bio je hitno neophodan čin pravde za milione žrtava samovolje i zloupotrebe vlasti, bio je potreban svojevrstan živi spomenik.

Datum je simbol

Datum osnivanja Službe za dokumentaciju Štazija bio je od velike simboličke važnosti: 3. oktobar 1990, kada je Nemačka slavila svoje ponovno ujedinjenje.

Mnogi istočni Nemci želeli su drugi datum: 17. jun, u znak sećanja na narodni ustanak u DDR-u 1953. Tada je, samo osam godina nakon završetka Drugog svetskog rata, propao prvi pokušaj ujedinjenja podeljene zemlje.

U Zapadnoj Nemačkoj je 17. juni proglašen za dan sećanja i državni praznik. Bio je to ozbiljan gest političara, ali je on, međutim, s godinama sve više gubio na svojoj snazi i važnosti jer je otuđenje između Istoka i Zapada napredovalo.

Za većinu njih je 17. jun bio samo još jedan slobodan dan usred leta, kada su se zapadnonemački političari u svojim govorima kleli u nemačko jedinstvo, u koje većina njih ni sama verovatno više nije verovala.

Kada se onda 1990. to neočekivano i dogodilo, zahvaljujući hrabrosti ljudi u DDR-u, državni praznik je ukinut i zamenjen 3. oktobrom. Taj datum, međutim, predstavlja samo istorijski upravni akt, ali nije simbol borbe Nemaca za slobodu i samoopredeljenje.