Makronov model proširenja – strateška "perestrojka" na Zapadu

Da li novi model proširenja koji predlaže francuski predsednik Emanuel Makron znači i nova savezništva? Može li Makron novom politikom prijema zemalja Zapadnog Balkana da proširi zonu francuskog uticaja unutar EU? Šta to znači za Makronove birače? O tome za RTS govori dopisnica Radio Beograda iz Strazbura, Nataša Jokić.

Kakvo je raspoloženje u Francuskoj o novim principima koje je izneo predsednik Makron? Kako se tumači taj novi model?

Makronov predlog o novim načelima politike proširenja EU u javnosti u Francuskoj prošao je potpuno nezapaženo. Ovdašnja javnost isuviše je okrenuta sve brojnijim unutrašnjim problemima. Najavljeni su novi socijalni protesti za 5. decembar. Vlada se plaši da ne dođe do "koagulacije" različitih nezadovoljstava i eksplozije nasilja kakvu smo videli pre godinu dana.

Prema zvaničnim statistikama, od kada je Makron na vlasti Francuska je nastavila da uvećava opšte bogatstvo, ali se paradoksalno uvećao i broj siromašnih, onih koji ne mogu da "sastave kraj s krajem" od svojih zarada.

Neravnomerna raspodela bogatstva i privatizacija javnog sektora po svaku cenu, onako kako to nalaže dokument direktiva Evropske komisije Francuskoj dovele su stanje u zemlji do usijanja tako da predlog o novoj strategiji proširenja EU ovde nije izazvao veće komentare.

Zauzvrat, kada je pre desetak dana Makron blokirao početak pregovora o prijemu Severne Makedonije i Albanije u EU – ta vest dobila je dosta pažnje u francuskim medijima.

Kakav je stav Makronovih birača o tom modelu proširenja? 

U Francuskoj, kao i u ostalim zapadnoevropskim zemljama, javno mnjenje nerado gleda na nova proširenja EU zato što je politika štednje u kombinaciji sa činjenicom da najbogatije korporacije i banke ne plaćaju poreze - oduzela ugled EU, koja neoliberalni model ekonomije propisuje kao obavezu.

Imam utisak da većina stanovništva ovde i dalje jeste za EU, ali ne ovakvu kakva je sada – EU koja nije dovoljno demokratska (izbori postoje samo za Evropski parlament) i prečesto deluje kao da štiti pre svega interese krupne industrije i banaka, a ne građana. Očekuju se neke promene u funkcionisanju same EU, a ne nova proširenja. Makron je pre desetak dana povodom blokade Severne Makedonije i Albanije rekao: "Zašto bi nešto što ne funkcioniše sa 28 članica – funkcionisalo sa 30 članica?"

Time je izašao u susret horizontu očekivanja svojih potencijalnih birača. Iako su novi izbori tek 2022. godine, on se već ozbiljno sprema za njih.  

Šta bi time Emanuel Makron mogao da postigne, da li se na taj način jača pozicija Francuske u Evropi i da li time Francuska pokušava da preuzme ulogu glavnog igrača od Nemačke?

Blokirajući početak pregovora EU sa Severnom Makedonijom i Albanijom, Makron je jasno dao do znanja da su odnosi između Pariza i Berlina zategnuti. Fasada "nemačko-francuskog motora EU" definitivno je dotrajala i napukla. Iza te fasade je Makronovo nezadovoljstvo jer Nemačka nije na delu podržala nijedan od njegovih predloga koji se tiču reforme Evropske unije. Sećate se da je 2017. Makron objavio predlog Evrope u više krugova čije bi jezgro činile članice evrozone sa zajedničkim ministrom finansija i zajedničkim parlamentom i nekom vrstom "evropskog monetarnog fonda".

U jesen te godine bili su održani nemački izbori, ali je vlada formirana tek početkom naredne godine. Kancelarka više nije imala istu političku snagu kao ranije. Čak i da je htela, ona nije mogla da podrži ideju od koje se većini štedljivih Nemaca diže kosa na glavi – da imaju zajedničkog ministra finansija – dakle zajednički novčanik sa Francuzima. Nemačka čak i sada, kada stvari ne idu baš najbolje u ekonomiji, ima suficit u javnom budžetu, dok Francuska ima rekordan deficit od skoro dve i po hiljade milijardi evra. Skoro 100 odsto ukupnog društvenog proizvoda.

Kao što je svako prijateljstvo prećutni pakt o reciprocitetu, tako je i nemačko-francuski "par" mogao da funkcioniše samo na osnovu načela ravnoteže i ravnopravnosti. Sve je očiglednije da ta ravnopravnost i ravnoteža ne postoje. Nemačka je u ime Evrope vodila više nemačku, a manje evropsku politiku. Kroz proširenja EU izgradila je ogromnu zonu svog uticaja na istoku Evrope i na Balkanu. Francusko ekonomsko i političko prisustvo je na tim prostorima sasvim bledo.

S druge strane, EU nije vodila posebno aktivnu politiku jačanja uticaja u Mediteranu i severnoj Africi gde Francuska i istorijski i geografski može da jača svoju zonu uticaja. U tom kontekstu možete jasnije da sagledate smisao Makronovog blokiranja otvaranja pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Makrona su, uostalom, podržali i Danci i Holanđani.

Makron je, blokirajući početak pregovora sa Tiranom i Skopljem, rekao Berlinu da Francuska više neće u ime evrounijskog zajedništva da podržava nemačku strategiju širenja uticaja, a da zauzvrat ne dobija ništa – nikakvu faktičku podršku Makronovom planu federalnog ujedinjavanja u evropsku naddržavu. Inače, ideja da bi Makron mogao da postane novi lider EU, moćan kao nekada Merkelova i tome slično – ne deluje ozbiljno.

Moć kancelarke poticala je od moći nemačke ekonomije pre svega, kao što nemoć Makrona potiče iz teške situacije u kojoj se nalazi Francuska, koja je skoro ostala bez svoje industrije. Privatizacijom "Alstoma", pod okolnostima koje sada istražuje sud, čiji je deo kupio američki "Dženeral elektriks" – SAD imaju vlasništvo nad elementima neophodnim za funkcionisanje francuske civilne nuklearne industrije i vojnih nukelarnih podmornica.

To vam ilustruje gde je Francuska.

Zašto se apostrofira "sporost" u ekonomskim i političkim reformama neophodnim za članstvo? 

Nisam u mogućnosti da se upuštam u tumačenje "šta je pisac (odnosno Makron) hteo da kaže". Da konstatujemo nekoliko elemenata koji navode na razmišljanje. Prvo, zemljama sa razvijenom industrijom nije u interesu da zemlje Balkana uđu u EU. Njima je više u interesu da proces priprema traje, a da za to vreme njihove velike industrijske grupe ulaze kao investitori pod okolnostima koje im garantuju dobit kroz ugovore o "zaštiti stranih investicija" i dobijajući jeftinu radnu snagu.

Uz to, političke i ekonomske reforme neophodne za članstvo u državama Balkana izvode se vrlo sporo. Ipak suština je u tome što postojeće države članice, pogotovu one "stare" sa Zapada nemaju jedinstven interes da do proširenja sada dođe. Vlade tih država pre svega nemaju podršku biračkog tela za proširenje Unije.

To što su Makrona zbog stava oko Severne Makedonije i Albanije kritikovali nikad izabrani funkcioneri poput predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska govori samo koliko je birokratska konstrukcija EU složena. S jedne strane su vlade država članica koje zavise od svojih birača, a sa druge su čelnici institucija EU koje nikada niko nije izabrao. Oni funkcionišu u dva različita registra, razmišljaju na različite načine. Zato između vlada država EU i institucija EU postoji stalna napetost koja sve više paralizuje Uniju.  

U vreme pre izbora Trampa, tu napetost rešavale su SAD čije su direktive uvek bile spona između članica EU. Recimo, sećam se kada su primane Bugarska i Rumunija, čekala sam jednog člana nemačke poslaničke delegacije ispred sale u kojoj se glasalo u Evropskom parlamentu. 

Rekao mi je da je glasao "protiv" iako je direktiva partije desnog centra kojoj pripada bila – da se podrži prijem Rumunije i Bugarske. "Kuda idemo ako njih primamo? nespremni su", rekao je taj poslanik. Iza donekle forsiranog prijema Bugarske i Rumunije bila je volja Vašingtona. Bila je to nagrada za savezništvo.  

Može li takav način pristupanja, u kome se traži etapno pristupanje EU, stroži uslovi tokom procesa, ali i konkretnije koristi za građane i reverzibilnost, odnosno mogućnost nazadovanja ili sankcionisanja ako zemlja kandidat nazaduje u ispunjavanju kriterijuma, da na neki način bude i poluga za strožu kontrolu? 

Za sada ne vidim neku suštinsku promenu između postojećeg sistema prijema i ovog koji Makron predlaže. Formalna razlika postoji.

Iza ovog etapnog primanja nazire se ona Makronova ideja izneta na Sorboni 2017. godine o Evropi u više krugova. Bez podrške Nemačke i ova Makronova ideja ostaće teorija. I ako stupi na snagu ovaj "novi model" sâm po sebi ništa neće promeniti u rasploženju birača zapadnoevropskih država prema proširenju. Stvari su, kako ste videli, mnogo složenije, reč je o periodu strateške perestrojke na Zapadu kada su stari savezi u raspadu, a novi se još nisu uspostavili.