Šta će Nemci naučiti od pobede Sebastijana Kurca

Nigde se rezultati austrijskih izbora nisu tako pažljivo analizirali kao u Nemačkoj. Koje se lekcije odatle izvlače, pitaju se nemački komentatori i analitičari. Šta ta koloristička konstelacija – 37,5 za Tirkizne; 21,2 za Crvene; 16,2 za Plave; 13,9 za Zelene; 8,1 za Pink-roze Neose – znači za Berlin, nemačke partije i nacionalni elektorat?

Praktično unisoni odgovor je – ništa, dokle god na vlasti ostaje kancelarka Angela Merkel.

Kancelarka je na vlasti, ali u distanci prema vršenju vlasti; ona vlada, ali više ne zna s kim; njen legitimitet je više moralne nego političke prirode.

Merkelova je Nemce stavila u fazu čekanja, onako kao što je to ranije učinila i sa čitavim Zapadnim Balkanom.

Sve je više "vakumiranih" elemenata u zemljama, politikama i društvima koja su se, što po zakonu, što po rasporedu snaga, našla u prostoru autoriteta nemačke kancelarke Merkel.

Ta široka nadnacionalna polja na koja se proteže njen autoritet, to je danas perimetar tišine i zamrznutog pokreta.

Nemački Bild: "Za razliku od austrijske dinamike, u Nemačkoj se ne može očekivati nikakav pokret, nikakva moderna konzervativna politika, nikakva vizija za zemlju. Jedino do čega je Angeli Merkel još stalo, je njeno političko nasleđe; jedino o čemu još Anegret Kramp Karenbauer brine je da preživi na vrhu stranke."

Čak i ako se uzme u obzir da je Bild od početka sklon Sebastijanu Kurcu, strukturne analogije što ih mediji generalno grade su ovakve: Kurc = dinamika; Merkelova = prošlost (nasleđe!); AKK = egzistencijalno klupko straha.

U boj, u boj, za narod tuđi

Birališta u Austriji još nisu ni bila zatvorena prošle nedelje, prvi rezultati još nisu bili objavljeni, kad je iz CDU izašlo saopštenje da bi ta partija trebalo da bude prva koja će izvući lekciju iz pobede austrijskih konzervativaca.

Sad je naravno pitanje, koji gremij CDU je tako nešto napisao, potpisao i proširio. AKK sigurno ne.

Reč je o "Uniji vrednosti" (WerteUnion), konzervativnoj grupi unutar CDU, osnovanoj pre dve ipo godine, kao izraz nezadovoljstva nad kancelarkinim političkim kursom, pre svega u oblasti migracija.

Grupa ima oko 2000 članova, što je malo, ako se uzme u obzir broj partijskog članstva CDU, ali više nego dovoljno ako se ona shvati kao idejni trust/think-tank nemačkih konzervativaca.

Poruke iz saopštenja "Unije vrednosti": Grupa CDU/CSU mora da radi isto što i Kurc – da se bori protiv ilegalne migracije, da poresku politiku prilagodi porodici, te da prestane da se stidi hrišćanskih korena.

"Primer Sebastijana Kurca je još jednom pokazao da i građanska stranka može osvojiti veliku popularnu podršku ako pokaže jasni profil", komentarisao je Fridrih Merc, veliki kritičar Angele Merkel, političar koji je prošle godine minimalno izgubio od AKK u borbi za rukovodstvo stranke.

Ali šta je "jasni profil" u nemačkom momentumu, više politike u stilu AfD-a?

I kakva je to svađa oko konzervativne pozicije u najvećoj evropskoj konzervativnoj stranci, zar nisu svi konzervativni po definiciji konzervativni?

Šta je konzervativno u evropskoj politici se manje više zna - uvažavanje hrišćanskog nasleđa na nivou kulturnih sistema; promovisanje porodice kao osnovne društvene jedinice; predstava da su građani odgovorni sami za sebe, pa tek onda država za njih; uvažavanje nacije, ali bez preterivanja; poštovanje akademskog obrazovanja; izbegavanje brzine u promeni zakona i ustava.

Odmah u prvoj tački se između austrijskih i nemačkih konzervativnih pojavljuju bitne razlike.

Kurc prihvata simboličko nasleđe hrišćanstva, Angela Merkel ne. Za nju i njen najbliži tim se "religija" pokazuje kao tema samo u smislu islamske religije.

U njenom shvatanju, islam je ono na čemu treba raditi da se integriše u sekularno društvo.

Pri tome Merkelova pravi opasnu logičku grešku time što integriše dve suštinski suprotstavljene stvari: jednu uvezenu religiju u jedno društvo koje se odreklo vlastite religije.

Integrisati muslimane kao osobe je mnogo manji poduhvat nego integrisati islam - prvo je posao ljudskih dimenzija, drugo tektonskih.

Prvo napravi svaka ambicioznija mesna zajednica i škola, drugo je posao za Herkulesa.

To je razlog zašto se kancelarka muči sa regulacijom svog "nasleđa", zato što u migracijama kao glavnom segmentu kroz koji se njena politika javila na svetskoj sceni, pokušava da reši kvadraturu kruga.

Da bi njeno nasleđe ispalo pozitivno, ili bi Nemci morali da ponovo postanu religiozni i tako kao religiozno društvo prihvate muslimansku religioznu zajednicu unutar zajedničke države, ili bi muslimani trebalo da postanu sekularni svuda tamo gde nisu privatni.

Kurc deluje kao neko ko je svestan da se tu radi o političkoj dilemi – da li će evropski sekularizam biti ucenjen od strane islamske religioznosti, ili obrnuto, hoće li islamske religiozne zajednice u formiranju biti ucenjene od strane evropskog sekularizma?

Merkelova ili toga nije svesna, ili ne želi da prizna takvo stanje stvari, jer bi priznanje bilo direktan udarac na ono što je još zadržava na vlasti - briga o tome kako će istorija jednom oceniti njenu ulogu.

Kod druge tačke, vrednovanja porodice, Merkelova i Kurc su isti. Porodica je svetinja, s tim da porodica više nije ista.

Klasična šema muškarac-žena-podmladak razvila se u niz različitih gender-varijacija.

Daj mi da ti dam

Treća tačka, ona o tome da prvo ljudi moraju pomoći sami sebi, da bi im pomogla država, aktuelna je još od vremena prve konzervativne revolucije, u gruboj računici dva i po veka.

To je istovremeno i jedan od glavnih postulata kapitalizma s ljudskim licem, onog koji se u dvadesetom veku razvijao u saradnji sa socijaldemokratijom.

Tu se ponovo pokazuju razlike između Merkelove i Kurca. Ona pušta nemačke građane da gladuju i umiru na surovom Hartz-sistemu za nezaposlene, dok istovremeno iz državnog budžeta izdašno finansira migrante – stanove, obrazovanje, radna mesta, zdravstvenu zaštitu i dodatke za drugu i treću ženu.

"Izdašno" treba shvatiti u relativnom smislu. U svakom slučaju izdašnije nego vlastite građane koji su ispali iz socijalne mreže.

Kurc je problem rešio na sledeći način, a u zavisnosti od toga s kim uđe u koaliciju i dalje će ga rešavati u tom smeru: Kako u današnjem svetu globalnih migracija za jednu državu-naciju nije više moralno održivo da vlastite građane pomaže izdašnije nego novopridošle (islamske) migrante, onda se neće pomagati nikome.

Da nije bilo Slobodara u vladi, Kurc bi pre godinu dana uveo Hartz-sistem u Austriju po ugledu na Nemačku.

Sistem Hartz IV – pravilo da država nezaposlenom uzima svu imovinu osim stana ako ga ima i gotovo svu ušteđevinu pre nego što mu isplati mesečnu socijalnu pomoć od koje je nemoguće živeti - nije uvela Merkelova, već socijaldemokrata Šreder.

Svejedno, on je danas na delu u Nemačkoj. Da je Kurc pobedio tako da je koalicija sa Neosima moguća, on bi ga sutra uveo i u Austriju.

Takav sistem bi bio zamisliv i pod Zelenima – njih uglavnom zanima klima, a ne sudbina ljudi bez posla.

Društveni mehanizam koji je tu na delu sad postaje jasan: Merkelova čuva migrante od razornih posledica Hartz-a.

Kurc je spreman da vlastite građane podvrgne Hartz-u ne bi li time migrante sprečio da se koriste austrijskim socijalnim sistemom.

Odredbe o naciji i veri u akademsko obrazovanje zahtevaju poseban tekst, pa se ovde neće koristiti kao kriterijumi za razlike između austrijskih i nemačkih konzervativaca.

Ostaje brzina, odnosno sporost kao znak prepoznavanja moderne konzervativne vlade.

Čokoladna strana Nemačke

Sve nemačke ambasade u Beču zovu probrane goste na proslavu Dana ujedinjenja 3. oktobra ili koji dan ranije, u velebnu palatu kneževa Lihtenštajn.

Tri su ambasadora: bilateralni Ralf Best, inače bivši novinar Špigla, zatim Geza Brojtigam iz Evropske organizacije za bezbednost i saradnju, i Gerhard Kinzle, šef nemačke misije pri Ujedinjenim nacijama.

Ove godine, kao i lani, kao i preklani, glavne zvezde su "torte ujedinjenja".

Gosti će dobiti belih kobasica koliko žele, "leberkeze" obični i pikantni, pite krompiruše i od gljiva, perece, hrenove i hladne sosove razne, sve to se čini da nema kraja i kao da se obnavlja magijom.

Ali torte, njih nikad nema više od četiri. One su prave, vojvođanske po identitetu, ketering najboljih bečkih konditoraja, pune putera, čokolade, jaja, marcipana i šećera, svaki komad po 35.000 kalorija.

U ovih nekoliko godina već se ustalila mala tradicija – gosti se najpre guraju u baroknu Herkulesovu salu da čuju pozdravne govore, zatim prave kratku stanicu kod belih kobasica, a onda strpljivo čekaju da Nemačka pokaže svoju čokoladnu stranu.

Ko nije stao na vreme u red, nema torte. One su istina velike, ali je gostiju puno, nema za sve.

Iz godine u godinu, pozdravni govori su sve kraći, redovi ispred torti sve duži.

Ova epizoda služi kao ilustracija za odnos prema sporom-brzom kod austrijskih i nemačkih konzervativaca, u osnovi za način korišćenja političkog vremena.

Iz nemačkog obeležavanja ujedinjenja nestaju polet, radost, i dinamika koji su naciju nosili pre trideset godina.

Takvi su i komentari ove godine. Nemci se ne kaju što su se ujedinili, samo su zaboravili zašto su se tome radovali.

FAZ, komentar Danijela Dekera "Tužbalica nemačkog ujedinjenja": "U ovih trideset godina Treći oktobar nije izrodio skoro nikakve nove tradicije, simbole i rituale. Umesto toga, Dan ujedinjenja je postao šifra za putujući cirkus, priredbu bez strasti u žalobnoj crnini."

Takođe FAZ, analiza Klaus-Diter Frankenbergera "Hrabrost koja preskače žice":

"Danas je toliko frustracije u Nemačkoj. Prošlost se vidi kao zlatna, život u demokratiji se proglašava nepodnošljivim. Tu ima nečega - od ujedinjanja i ‘povratka‘ istočnih suseda u Evropu, svet je otišao suprotno od raja, postao je neprijatno mesto, puno novih nesigurnosti, neuračunljiv u namerama. Zapadna društva su ugrožena izvana, tempo promena ih ubija. (...) Danas je sve u brzom toku, a ta silina promena je posebno udarila na Nemce. Odzvonio je kraj nacionalne komocije."

Još jednom FAZ, komentar "Hrabrost povezuje Nemce" Jaspera Altenbokuma: "Nove podele cepaju zemlju koja danas slavi ujedinjenje. I s desna i s leva građanima se svom snagom natura šema prijatelj-neprijatelj. (...) Da je na istoku Nemačke mnogo postignuto, to je tačno, ali nije potpuna istina. Postignuto je državno jedinstvo, a ne jedinstvo Nemaca. Posle 14 godina vladavine, Merkelova se ne može izvući iz odgovornosti za deficite na koje se javno žali.

...a vreme pokazuje kljun orla

Prevedeno: Nemačka je polarizovana u brzom hodu, frontovi su beskompromisni, novi ujedinjujući simboli između njenog istoka i zapada su ostali zakržljali.

Jedino što Nemce još drži u smislu društvene kohrentnosti je hrabrost, ona koja je potrebna jednoj u suštini konzervativoj naciji da izdrži brz tempo promena koji im je nametnula njihova konzervativna vlada.

Najkraće rečeno, konzervativne elite su izdale konzervativni narod.

Političko vreme po kome funkcionišu austrijski konzervativci Sebastijana Kurca je različito od nemačkog.

Istina, Kurc se predstavlja kao brzi, dinamični tehnokrat moći, slabo kamuflirani neoliberal koji će Austriju isterati iz komocije domovinske istorije, ravno na globalnu pustopoljinu.

Ali on je previše nacionalista da bi to temeljno sproveo, tako da se njegova dinamika svodi na kontrolu spoljnih uslova, kao migracije na primer, ne bi li Austriju zadržao u sporom, komotnom vremenu bez Hartz-a.

Kako i s kim on to može, veliko je pitanje.

Stranke sa kojima je koalicija računski izvediva, kao Socijaldemokrate, Zeleni i Slobodari, radije bi išle u opoziciju nego što bi delile odgovornost za vođenje zemlje.

Opozicija je komotno stanje, bar u Austriji jeste.

Ako se sada nastavi sa ličnim animozitetima i obračunima kao prošlog maja, ako se koalicioni pregovori protegnu na januar ili februar, mandatar Kurc i državni predsednik van der Belen bi mogli proglasiti kraj te komocije.

U Austriji počinje bitka za kompromis. Ko pobedi, taj dobija pravo da popusti.