Ko je zdrav ne ide u penziju

"Radno aktivni tokom čitavog života" je slogan koji poslednjih par godina prožima japanske medije i svakodnevni razgovor građana, te sve više postaje omiljeni izraz i idejna vodilja mnogih javnih ličnosti, profesionalaca-privatnika kao što su lekari i advokati, ali i radnika drugih oblasti u Zemlji izlazećeg Sunca. Reč je o konceptu da je mentalno, fizički i ekonomski poželjno da pojedinac radi sve dok je živ, odnosno sposoban za rad, čak i u vrlo dubokoj starosti.

Ta ideja se oslanja na vrednosnu bazu savremenog individualističkog, kapitalističkog društva koje propagira ideal društveno i sportski aktivnog pojedinca koji to ostaje i u starosti, te kada je Japan u pitanju, crpi energiju iz velikog rezervoara životne snage generacija rođenih tokom i neposredno po okončanju Drugog svetskog rata.

One su uzele učešće i ostvarile velike uspehe u izgradnji infrastrukture i industrije, kreiranju tehnološkog napretka i materijalnom bogaćenju društva šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina kada je Japan bio na vrhuncu svog ekonomskog razvoja, i sada taj radni polet i samopouzdanje nose u starost.

Naravno, shvatanje da je dobro raditi dokle god je čovek živ i zdrav u Japanu nije od juče. U toj zemlji od davnina postoji kult rada, odnosno, stav obojen starim konfučijanskim vrednostima, da rad nije prosto sredstvo za sticanje novca potrebnog za preživljavanje ili neizbežna delatnost koja je preduslov za uživanje i zabavu, već i medijum za usavršavanje sopstvenog znanja, veštine i moralnosti, za izgradnju karaktera i ostvarivanje doprinosa društvu i državi.

Potpomognuta tim vrednostima, na primer, još tokom osamdesetih godina u Japanu je osnovana nacionalna organizacija čija je svrha da starim ljudima omogući da nastave da rade i nakon penzionisanja. Takođe, Japanci starosti preko 65 godina već rade u osetno većem procentu nego njihovi vršnjaci u industrijski razvijenim zemljama Zapada - u azijskoj ostrvskoj državi ta proporcija je, na primer, skoro četiri puta veća nego u Nemačkoj.

Međutim, ono što, čini se, jeste novo u poslednjih par godina u Japanu je to da, dok je doživotni rad u proteklim decenijama bio moralna vrednost ili nužnost za određene pojedince i profesije, on sada, dok najbrojnija i vrlo energična generacija Japanaca rođenih neposredno po završetku Drugog svetskog rata stupa u osmu deceniju života, odnosno, duboko u penzionerski život, prerasta u univerzalni društveni ideal.

Ono što omogućava širenje tog ideala je generalno sve bolje fizičko zdravlje penzionera u Japanu, kao i produžetak prosečnog životnog veka poslednjih decenija, koji znači da interval između penzionisanja i smrti sada može, naročito za žene, da potraje i po dve decenije, pa i više.

Po podacima Ujedinjenih nacija iz 2017, očekivani životni vek u Japanu je 81 godina za muškarce i 87 za žene, a zemlja se već decenijama, tradicionalno, nalazi među tri najdugovečnije nacije sveta. Sve do pre nekoliko godina obavezni odlazak u penziju i za muškarce i žene je bio u šezdesetoj godini života, a počev od 2006. ta granica se svake tri kalendarske godine podiže za po jednu godinu starosti s ciljem da dostigne 65 u 2021.

Dalje, zakon iz 2013. godine, japanskim radnicima daje pravo da u tom prelaznom roku od 15 godina, čak iako je u tom trenutku starosna dob za penzionisanje, recimo, 62 godine, ostanu na svom radnom mestu do 65 godine, ako to žele.

Dobrobit i za državu i za pojedinca

Promovisanje ideala radne aktivnosti do samog kraja života ide na ruku i japanskoj vladi, koja ga stoga svesrdno podržava. Kada se zna da ona u njemu vidi jedno od rešenja za finansijske jade države i problem nedostatka radne snage, ne čudi to što je ona spremna da učini mnogo da taj vrednosni sud bude široko prihvaćen i da se stvore organizacioni i zakonski uslovi koji će omogućiti rad stanovnicima starijim od 65 godina.

Naime, masovno uključivanje najstarijih građana na tržište rada ublažava niz problema s kojima se sada suočava japanska država, kao što je veliki i, čini se, od sada nadalje hronični nedostatak radne snage uopšte, i stručnog kadra koji bi obučavao mlade zaposlene, posebno.

Veće radno angažovanje penzionera usporilo bi i rast preteće planine troškova za isplatu penzija, jer privređujući, stare osobe sebe uklanjaju iz armije izdržavanih i svrstavaju se u red poreskih platiša, koji pune priklješteni državni budžet. Vlada zato sada veće najavljuje novo postepeno podizanje starosne granice za odlazak u penziju sa 65 na 70 godina.

U Japanu sada živi 35 i po miliona ljudi preko 65 godina, od kojih osam miliona već rade, a procene japanskih ekonomista ukazuju da bi zemlja mogla da među penzionisanim, zdravim osobama starosti do 79 godina, regrutuje još oko četiri miliona stalnih i povremenih radnika, što bi, zavisno od visine njihovih primanja, moglo da uveća obim ekonomije za čak tri do šest odsto.

Umereni rad, ne treba zaboraviti, doprinosi i opštem zdravstvenom stanju starih osoba kroz kretanje, održavanje kondicije i smanjivanje rizika od demencije, te tako ima efekta i na obuzdavanje troškova za medicinsku negu, čije dve trećine pokriva država.

Zbog svega toga japanska vlada nastoji da ubedi preduzeća da skrate radno vreme, uvedu fleksibilne radne sate i naprave programe u kojima bi znanje i veštine penzionera mogli da budu iskorišćeni, kako bi se njima pružila šansa da, u skladu sa svojim fizičkim mogućnostima, daju novi doprinos društvu i državi.

Inače, upravo je želja da se kroz rad umanji opasnost od demencije i ostvari opšte dobro stanje organizma, skupa sa nastojanjem da se izbegne društvena izolacija i da se deci i unucima ne bude ekonomski na teretu, jedan od najvažnijih ličnih motiva ljudi u sedamdesetim i osamdesetim godina u Japanu kada je u pitanju nastavak radnog angažovanja nakon zvaničnog penzionisanja.

Naravno, među njima ima i onih čije penzije i otpremnine nisu dovoljno visoke da obezbede siguran ili udoban život u dugoj starosti, te ih ekonomski razlozi prisiljavaju na traženje dodatnih izvora prihoda.

Ipak, japanski penzioneri su uglavnom imućni u poređenju sa drugim zemljama, pa se u odlučivanju o radnom angažovanju često rukovode kriterijumima kao što su održavanje zdravlja i veze sa ljudima, te dobrobit društva.

Japanci, naime, imaju snažan osećaj pripadnosti i lojalnosti kolektivu: firmi, mesnoj zajednici, gradu i državi, te se osećaju ispunjeno i značajno kada mogu da doprinesu njihovom razvoju.

Oni, takođe, generalno vole da se osećaju korisno i produktivno i u starosti, pa je i to razlog zbog čega majstori, piljari, taksisti, inženjeri, arhitekte, advokati, muzičari, prevodioci, profesori, lekari i drugi radnici u toj zemlji rado nastavljaju rad i u osmoj, pa i devetoj deceniji života ako im se za to pruži prilika, odnosno, ako su dovoljno zdravi i imaju klijente i potrebne poslovne veze.

Japanci žive sve duže

Posebna inspiracija u tom pogledu, i za stare i za mlade, poslednjih godina bio je ugledni doktor Šigeru Hinohara, koji je i nakon što je napunio sto godina, u čestim nastupima u medijima promovisao ideal doživotnog rada.

Taj internista, koji je poznat po velikom doprinosu uspostavljanju mehanizma redovnih godišnjih sistematskih pregleda i po rukovođenju obimnim i složenim medicinskim operacijama zbrinjavanja ogromnog broja ranjenih u bombardovanju glavnog grada tokom Drugog svetskog rata i u terorističkom napadu otrovnim gasom na prestoničku podzemnu železnicu 1995. koju je počinio kult Aum Šinrikjo, nastavio je da obilazi pacijente i savetuje lekare u bolnici "Sv. Luka" u Tokiju sve do pred samu smrt.

Preminuo je u leto 2017. u 106. godini, mirno i hrabro odbivši intervencije koje bi mu produžile život ali bi ga ostavile prikovanim za krevet.

U Japanu je već sada preko 20 odsto populacije starije od 70 godina, dok je broj osoba starosti od 100 ili više godina u 2018. gotovo dosegao 70.000.

Otud možda ne čudi to što sve više lekara, sociologa, pa i političara u toj pacifičkoj zemlji sada govori o tome da građani koji su još uvek radno aktivni ili su tek otišli u penziju, kada prave planove o tome kako provesti starost, treba da se fizički i finansijski spreme za mogućnost da će živeti oko sto godina.