Zašto kineski disident beži i iz Nemačke

Posle četiri godine dobrovoljnog izgnanstva iz rodne Kine, slikar, skulptor, kustos, fotograf, arhitekta i aktivista za ljudska prava Aj Vejevej najavio je da odlazi iz Berlina. I to ne tek tako, već uz poprilične kritike na račun Nemaca i Nemačke.

U razgovoru za Velt, on je kao razlog za odlazak iz Nemačke naveo to da Nemačka nije otvoreno društvo, da je suviše usmerena na sebe i da se i dalje u njoj oseća kao stranac.

"Napuštam Nemačku. Ovoj zemlji nisam potreban, jer je suviše usmerena na sebe", rezignirano je izjavio Aj u intervjuu povodom velike retrospektivne izložbe pod nazivom "Gde je revolucija?" u Diseldorfu.

"Ovo je društvo koje želi da bude otvoreno, ali pre svega samo sebe štiti. Nemačka kultura je toliko jaka da suštinski ne prihvata ostale ideje i argumente. Nema prostora za otvorene debate, nema poštovanja za glasove koja odskaču (od dominatnog mišljenja)".

Od sitnih problema do potpune netrpeljivosti

Koliko je Aj razočaran u Nemačku možda najbolje svedoči to da zbog nekih situacija koje je doživeo Nemačku poredi sa rodnom Kinom i kineskim sistemom. Navodeći primere zašto odlazi, on je naveo to da su ga taksisti u Berlinu nekoliko puta izbacivali iz vozila, od toga jednom samo zato što je otvorio prozor zbog prejakog mirisa parfimisanog osveživača u automobilu.

Kako kaže, ove slučajeve je prijavio komisiji za borbu protiv diskriminacije, ali je uvek dobijao odgovor da nije u pitanju diskriminacija kao prekršajno delo, već da su po sredi "kulturološke razlike".

"To meni zvuči kao kada kineska vlada opravdava svoja kršenja ljudskih prava 'kulturološkim razlikama' u odnosu na Zapad", rekao je Aj, dodajući su njegova porodica i on rado ovde živeli, ali da uprkos tome napušta Berlin.

Ovaj njegov istup izazvao je burne reakcije, kako među takozvanim organskim Nemcima kako se neretko u Nemačkoj nazivaju oni koji nemaju migrantsko poreklo, tako i među onima koji imaju useljeničko poreklo, a čine bezmalo četvrtinu stanovništva Nemačke.

U Kini prestupnik, u Nemačkoj zvezda

Aj Vejevej je svetsku slavu, ali i naklonost nemačke elite, stekao ne samo svojom konceptualnom umetnošću i filmovima, već i žestokom kritikom kineskog društva koju je neretko pretočavao upravo u svoja dela.

Nemačka publika se i dalje seća kako je spoljni zid muzeja u Minhenu u kojem se održavala njegova izložba posvećena pogibiji više od 80.000 poginulih u zemljotresu u Sečuanu 2008. godine, "preobukao" sa 9.000 ranaca na kojima je stajao tekst:"Živeli su srećno sedam godina..."

Kada su ga kineske vlasti uhapsile i držale tri meseca u zatvoru zbog optužbi da je počinio poreski prekršaj, kao i potonje trogodišnje onemogućavanje da izađe iz Kine, samo su od njega napravile umetničko-političku zvezdu u Nemačkoj. Kada su mu kineske vlasti 2015. vratile pasoš i mogućile da napusti Kinu, nemačku vizu je dobio promptno i u Berlinu dočekan kao pop zvezda.

I dok su nemački dobri poznavaoci Kine i kineske umetnosti prenosili da mnogi Kinezi ne mogu da shvate famu koja se u Evropi diže oko Aja, Nemačka je bila presrećna da ga ugosti. Publici u Nemačkoj se svideo Ajov politički koncept umetnosti, ne obazirujući se na pojedine kritike koje su ukazivale da on u odnosu na druge kineske umetnike samo „najbolje ume da se proda".

Ni nemački kustosi, koji poznaju kinesku scenu, nisu uspevali da smanje famu oko Aja time što su isticali da se fokusom na samo jednom umetniku zapravo stvara pogrešna slika o savremenoj kineskoj umetnosti.

Konzervativnost – kritika Kine i Nemačke iz sličnih razloga

Šok je usledio kada se oštrica Ajove kritike usmerila i ka Nemačkoj. Istini za volju, njegova kritika delom je osvetlila neke aspekte života u Nemačkoj, ali je u mnogome i pokazala i to kako Aj sagledava otvoreno društvo i različitosti.

Najpre, nameće se utisak da je Aj očekivao da će dolaskom u Nemačku obresti u veoma liberalnom društvu, bar onako kako je on doživeo Ameriku u kojoj je živeo između 1981. i 1993. godine kada se družio sa Endijem Vorholom i Alenom Ginsbergom.

Uprkos tome što Berlin danas jeste stecište liberalnih umetnika sa svih strana sveta i jeste jedan od najliberalnijih gradova u Nemačkoj, istorija ovog grada kao i sveukupna nemačka kultura, tradicija i istorija čine ga znatno drugačijim od Njujorka. Naročito Njujorka sagledanog kroz naočare liberalne umetničke scene.

Suprotno očekivanjima mnogih koji se dosele u najjaču evropsku ekonomiju, Nemačka je možda jedna od najtradicionalniih zemalja Zapada, koja je proteklih decenija najsporije prihvatala liberalne vrednosti koje se odnose unutar društva.

Tako je Nemačka uvek bila među poslednjima na listi zapadnih zemalja koje su dekriminalizovale homoseksualne odnose, prihvatile istopolne zajednice i brakove, pravo na abortus, silovanje u braku odredile kao krivično delo ili dale ženama podjednaka prava sa muškarcima koja se tiču porodice i rada.

Koliko pre koju deceniju u delovima tada Zapadne Nemačke, žene, da bi se zaposlile, morale su da imaju odobrenja svojih supružnika, a očekivalo se da odustane od svoje karijere sve dok im deca ne završe bar osnovnu školu.

Da je ceo sistem to od njih očekivao možda najbolje govori to da su do su vrtići radili dvokratno jer se očekivalo da majke svoju decu vode sopstvenoj kući na ručak. Štaviše, i danas ne tako mali broj vrtića radi tek do 15 časova, jer se očekuje da majka radi skraćeno radno vreme.

Potom, primera radi, formalno-pravno abortus je u Nemačkoj i dalje nelegalan, ali može da se sprovede po strogim uslovima. Uz to, ginekološkim lekarskim praksama je zabranjeno da na svojim internet prezentacijama uopšte objave da je u njihovim ordinacijama moguće uraditi pobačaj.

Osim toga, katolička i evangilistička crkva imaju bezmalo status državnih crkava u Nemačkoj, a odnos države i crkve se možda najbolje vidi u tome da poreske vlasti za ove crkve ubiraju crkveni porez od vernika. Kada se tome doda da konzervativnijim stavovima doprinosi i veliki deo doseljenika, očigledno je da je Nemačka znatno konzervativnije društvo nego, na primer, susedna Holandija.

Nemci i teško sklapanje prijateljstava

Nemci jesu ponosni na svoju kulturu, ali mnogi će reći da je zapravo ne štite dovoljno, koliko god Aj mislio suprotno.

Ipak, njegov komentar da Nemačka nije otvoreno društvo podstakao je mnoge useljenike u Nemačkoj da prokomentarišu da posle mnogo godina života u Nemačkoj nisu uspeli da "probiju barijere" i da se ne osećaju uvek "prihvaćeno". Nemali broj njih će reći kako ih neka nemačka porodica nikad nije pozvala na večeru u svoj dom ili da ne uspevaju da sa Nemcima sklope prijateljstvo.

Međutim, tu su često po sredi zaista te famozne kulturološke razlike. Naime, dobar deo Nemaca teško stiče nove prijatelje, izuzev tokom školovanja i delom na poslu, a prijateljstvom obično smatra ono što bi prosečan Srbin nazvao poznanstvom.

Nemac će radije otići sa prijateljima na ručak ili večeru u restoran nego što će ih ugostiti u sopstvenom domu. Naravno, oko tog ručka ili večere će se dogovoriti nekad i nedeljama ranije, a spontano svraćanje u posetu je nezamislivo.

Postoje naravno izuzeci, ali suštinski nedostatak ove spontanosti u odnosima nedostaje mnogim useljenicima u Nemačkoj. Nemcima, pak, to je njihov način života i sasvim su srećni s njim.

Da li je nemačko društvo otvoreno? 

Ipak, to ne znači da nemačko društvo nije u dobroj meri otvoreno. Ali, postoje i problemi. Pa su tako pojedini krajevi Nemačke konzervativniji ili zatvoreniji za novine i došljake, ali i u ovim otvorenijim nije isključena diskriminacija, rasistički komentar ili znaci netrpeljivosti.

Doduše, svako bi prvo morao da se zapita kakav je stepen diskriminacije prema strancima u zemlji iz koje je došao ili kako bi u njegovoj ili njenoj zemlji stanovništvo prihvatilo da u pet decenija udeo migranata u stanovništvu poraste sa nule na 25 odsto. Sve su to izazovi sa kojim se Nemačka suočava u nastojanju da bude otvoreno društvo.

A kada je u pitanju Berlin i Ajova iskustva sa taksistima, čini se evidentno da kineski disident nije shvatio da Berlin nije samo liberalna umetnička scena levih političkih ubeđenja. 

Berlin čini i prgavi pruski mentalitet, koji Berlince nekad čini grubim prema turistima i strancima. Berlin su i ksenofobne grupe u soliterima na istoku Berlina. Berlin su i Arapi koji napadaju Jevreje. Berlin su i aktivisti koji pomažu beskućnicima, izbeglicama i svim ugroženima. Berlin je i pijaca u Nojkelnu na kojoj se mešaju mirisi Azije, Afrike i Evrope.

Berlin su i grupe dilera koji krstare Gerlicer parkom u Krojcbergu, ali i porodični krajevi prepuni dece na igralištima napravljenim kao iz bajke. Jednostavno, Berlin nije bezgrešan. Berlin su i problemi, koje je, između ostalog, donela i činjenica da je za proteklu deceniju primio toliko novopridošlica da je sa veličine Beograda narastao na grad od više od 3,8 miliona duša.

Osvrćući se na Ajove kritike, pojedini nemački komentatori su primetili da je Berlin takav da je u njemu najbolje izbegavati siledžije iz kojih kipti testosteron, potom đubretare, prodavce ribe, ali i taksiste.

Taksisti važe za one koji se ne libe da podviknu i da se grubo ili masno našale. Pa tako jedan od berlinskih uglednih novinara prepričava kako je skoro bio u taksiju u kojem je taksista psovao hipstera na električnom trotinetu, koju mu je presekao put, rečima "Napraviću od tih tvojih naočara kontaktna sočiva".

Cenzura filmova zbog mogućeg zatezanja političkih odnosa

Ipak, čini se da je kineskog umetnika najviše pogodilo to što nemački političari, pa i kulturne institucije nisu spremni da slepo slede njegovu kritiku kršenja ljudskih prava u Kini.

Naprotiv, pokazali su da su spremni da prave kompromis sa određenim idealima, ukoliko procene da je to u njihovom interesu. Pa je tako Aj u februaru optužio rukovodstvo Berlinala zato što je iz filma "Berlin, volim te", koji je sada u nemačkim bioskopima, izbacilo delove koje je on snimio.

Osim toga, ovaj svetski značajan festival je izbegao ili odbio da prikaže nekoliko filmova i dokumentaraca kineskih autora, koji su bili kritični prema kineskoj vlasti. Kako tvrde pojedini kineski umetnici koji žive u Berlinu, svi kineski filmovi prikazani na ovogodišnjem Berlinalu imali su svojevrsno odobrenje vlasti u Pekingu.

Nastojanje Berlina da ne zateže odnose sa Pekingom i ugrozi sopstvene ekonomske interese čini se evidentno.

Nakon sudara kineskog idealizma i nemačkog diplomatsko-ekonomskog realizma, kako stvari stoje, Aj Vejvej će se preseliti u Njujork u potrazi za zemljom u kojoj se neće osećati kao stranac. I u nadi da ga taksista neće izbaciti iz vozila.