Srpska veza Palestinaca i Izraelaca u Gazi

Koliko puta smo čuli za sukobe između Palestinaca i Jevreja? Za nerede u Jerusalimu, Zapadnoj obali, za Gazu... Nekoliko generacija gledalaca i novinara prati taj dugotrajni sukob izdaleka, možda misleći da tamo nema ljudi koji su bliski Srbiji. U moru vesti, sukob Izraelaca i Palestinaca sad dobija prostor tek kad se dese incidenti koji odnesu veliki broj žrtava. Retko, izveštava se o pokušajima pomirenja između dva naroda.

Ti pokušaji nisu česti i uglavnom prođu bez uspeha. U tom neuspešnom traganju za konačnim mirom u ovoj zapaljivoj regiji iz prve ruke čuli smo razloge zašto do njega ne dolazi. Bar ne još. I ima li možda neke nade da će mir uskoro stići.

Na tri sata leta od Beograda "Er Srbijom" do aerodroma "Ben Gurion" i sedamdesetak kilometara od Tel Aviva počinje Pojas Gaze, ili jednostavno – Gaza. Teritorija oivičena Izraelom sa dve strane, morem i Egiptom sa po jedne. Veličine i naseljenosti poput Beograda (što je važna simbolika u nastavku priče).

Iako je tako blizu, u Gazu se ne dolazi nimalo lako. Novinarima je ipak nešto jednostavnije od drugih. Opet, potrebne su dozvole izraelske i Hamasove administracije. To znači popunjavanje raznih obrazaca i garancija. Isto važi i za lekare i humanitarne radnike. Granični prelaz radi samo osam sati dnevno četiri dana u sedmici. Ako dođe do nereda, prelaz se zatvara i ostajete u Gazi u zavisnosti od toga koliko nemiri traju. Neke TV ekipe su neplanski ostale duže od sedmicu ili dve. Tako nešto se prošli put desilo pre dva meseca.

Po izlasku iz izraelske granične zgrade na koju je naslonjena kasarna dolazi se uskim kavezom do predstavnika Fataha, koji vas smešta u auto i vozi na njihov kontrolni punkt. Odatle se opet seda u auto i dolazi do Hamasovog čekpointa, koji je u stvari glavni ulaz u teritoriju Gaze. Razlog zašto administracija Hamasa nije odmah uz granicu sa Izraelom jeste taj što se ne podnose. I ne priznaju. Pa je ovako bolje za oboje.

U Gazi većina stanovništva su muslimani, uz mali broj hrišćana. Jevreja više nema. Glavni jezik je naravno arapski, mada ne tako mala grupa ljudi prilično dobro priča srpski jezik.

"Ja se zovem Hajsam Hiles, živim u Gazi. Bio sam beogradski student. Studirao sam u Beogradu, završio sam studije 1994. godine pa posle toga sam se vratio ovde u Gazu", kaže na čistom srpskom nekadašnji student stomatologije Beogradskog univerziteta.

Mladom palestinskom studentu stomatologije Beograd je, kaže, širom otvorio ruke.

"Puno mi nedostaje Beograd jer lep je grad, lepo smo živeli tamo, lepo smo se družili, i dosta smo naučili tamo", sa setom izgovara Hajsam. 

Proslava Srpske nove godine u Gazi 

Više desetina bivših beogradskih studenata imaju istoimeno društvo u Gazi. Sreću se par puta godišnje, nekad o datumima koji su karakteristični samo za Srbiju.

"Imamo dosta bivših studenata koji su bili u Beogradu, ima njih dosta doktora, važnih doktora koji su ovde kod nas, farmaceuta, zubara, zubnih tehničara. I mi se stalno ovde družimo, stalno slavimo Novu godinu, Srpsku novu godinu slavimo ovde", objašnjava Hajsam.

Ti susreti su mu jedna od retkih radosti u Gazi. Objašnjava da je život surov na teritoriji i među narodom oko čijeg prava su veliki svetski igrači podeljeni. Izrael kontroliše većinu kopnenih i morsku granicu, kao i nebo. Tel Aviv, smatra Hajsam, odobrava šta kad sme da uđe u Gazu, a i ko sme iz nje da izađe.

Oni čiji su rođaci hapšeni ili osumnjičeni za protivizraelsko delovanje ne mogu nikud, a takvih je ogroman broj. Gazom čvrstom rukom vlada Hamas. U poslednje vreme sve više se, pre svega ratobornošću, ističe jedna druga oštra organizacija – Islamski džihad. Izraelski bezbednjaci tvrde da se u tragovima u Gazi mogu naći i članovi Islamske države i Al Kaide. Ipak, najvidljivije na ulicama je siromaštvo i nervoza.

Baš zbog te nervoze, Hajsam me upozorava da nije baš sve u Gazi dozvoljeno za snimanje. Tačnije, malo šta jeste...

Neka lica koja se mogu sresti na ulici nalaze se na izraelskim poternicama. Posle smene vlasti u Gazi 2006, pada Fataha i dolaska Hamasa, zaoštreni su odnosi sa Izraelom. Usledilo je bezbroj razmena raketne vatre, kao i sukob između samih stanovnika Gaze, pristalica dve malopre pomenute partije.

Trg palog heroja u Gaza Sitiju mesto je gde se često obeležavaju pogibije u sukobima na granici ili kao posledica raketiranja. Takođe, mesto je odakle se drže zapaljivi, patriotski govori.

Posebno je teško od prošlog marta i obnavljanja velikih neprijateljstava sa Izraelom. Obeležavajući 70-godišnjicu Nakbe, dan povlačenja sa palestinskih teritorija, ogroman broj mladih ljudi stuštio se na granicu pokušavajući, a nekad i uspevajući da probije ogradu. Izraelci su odgovorili bojevom municijom i već prvog meseca život je izgubilo više od 50 ljudi. Protesti na granici su se ponavljali svakog petka, mesecima. Žrtve i sa jedne i sa druge strane su rasle.

Petsto majskih raketa iz Izraela 

U maju ove godine usledio je veliki raketni napad iz pravca Gaze. Blizu 500 raketa je ispaljeno na Izrael. Raketni odgovor izraelske vojske bio je silovit.

Na pitanje kako se kao otac petoro dece oseća kada zna da padaju rakete, a ne zna gde su mu u tom momentu deca, Hajsam odgovara: "Kad napada bilo koja raketa ja znam da ću izgubiti nekog koga poznajem. Ako nije od moje dece, od moje braće, ujaka, komšija... Mogu da izgubim bilo kog od njih, ne samo od moje porodice, ili moje dece. Mnogo se plašim za moju decu – gde su, da li su se vratili iz škole, tek ako su se vratili iz škole, da li su bezbedni kod kuće."

Dodaje da skloništa u Gazi ne postoje i da zato deca nemaju gde da se kriju. Kaže da je ionako sve u božjim rukama.

Hajsam nema sumnje u to ko je kriv za sukob između dva naroda. Smatra da su Izraelci proterali 750.000 njegovih sunarodnika sa teritorija koje danas oni naseljavaju. Mnoge izbeglice su, kaže, već 70 godina, ili nekoliko pokolenja u Gazi. I preko žice gledaju svoju dedovinu. Otuda i protesti, objašnjava... Ljudi žele da se vrate na svoje.

Hajsam je u Beogradu do 1994. živeo u Krnjači. Goran do 93' preko puta Dunava, na Karaburmi, baš u ovoj zgradi. Danas opet žive blizu jedan drugog, samo što ih ne deli Dunav nego granica. Hajsam je u Gaza Sitiju, Goran u Magenu, četiri kilometra od Gaze. Gotovo da su vršnjaci. Devedesetih su imali ista interesovanja, koristili slične linije gradskog prevoza. Možda su se negde u Beogradu i sreli...

"Pitao bih ga gde je živeo, šta je radio...", kaže Goran Mekić, beogradski Jevrejin, kada mu pomenem da sam već razgovarao sa Hajsamom. Intervju snimamo u blizini njegovog kibuca u kome živi od dolaska u Izreal. U međuvremenu se oženio i otac je četvoro dece.

Kibuc je rad i život u zajednici. Karakterističan je za jevrejsku kulturu i oblik organizovanja, star je više od 100 godina. U modernim kibucima koji i dalje za osnovu svog rada imaju poljoprivredu nalaze se i fabrike. Članovi kibuca dele prihode, menzu, zajedno donose odluke i zajedno trpe dobro i zlo. Goran posle 26 godina u Izraelu ne pomišlja da se vraća u Srbiju. Ipak, naglašava da je i Srbin i Izraelac.

"Ja svoju budućnost vidim ovde. Moja deca žive ovde, odrasla su ovde, starija ćerka je završila vojsku ovde. Naravno, kao svaki normalan čovek želeo bih da situacija nije takva kakva je, da ne postoji sukob da mi živimo mirno, da oni u Gazi žive mirno", kaže Goran.

U skloništu tokom vazdušne opasnosti 

Mobilni telefon je uvek uz njega. I deca ga imaju, ali ne zbog igrica.

"Svako od nas ima aplikaciju koja se uključuje kada raketa krene iz Pojasa Gaze i tačno znamo prema kom pravcu je raketa lansirana, i u koje naselje će pasti raketa i u tom trenutku svi postupamo po naređenjima vojske. Znači, treba naći sklonište i ostati par minuta dok ne dobijemo objavu da je vazdušna opasnost prošla", objašnjava Goran svoje često gledanje ka ekranu telefona.

Pitam ga da proveri kada se poslednji put oglasio dok se iza nas čuju detonacije i Goran nakon otvaranja aplikacije kaže da je to bilo za vreme mog boravka u Gazi. Gađana su dva grada od kojih je Sderot veoma blizu njegovom kibucu. Deca su mu tada bila u školi.

Nekoliko sati ranije, tj. tačno oko podne, sličan zvuk se čuo u Gazi.

– Može li sad da padne raketa na nas ovde, pitao sam Hajsama.

– Može.
– Koji bi razlog bio?
– Ne znam, pitaj Izraelce.

Popodnevne detonacije tokom snimanja sa Goranom su možda bile izraelski odgovor na prethodnu vatru iz Gaze. Goran, kao Hajsam, ne reaguje više na svaki zvuk jer se navikao. I jedan i drugi čuju rakete koje padaju na susednu teritoriju jer su na četiri kilometra razdaljine. Ipak, kada se u kibucu oglasi alarm, zna da nema vremena za gubljenje.

"U tim trenucima ne razmišljaš o sebi, razmišljaš o deci, o deci svojih prijatelja. Da li su našli sklonište, da li su sklonjeni... I nisu samo rakete u pitanju. Oni nam ovde svakodnevno puštaju balone koji nam pale useve, pale nam pšenicu, balone koji imaju prikačene zapaljive eksplozive. Samo pre dve nedelje je jedan klinac izgubio ruku", objašnjava Goran zašto ne može da razume raketiranje koje stiže iz Gaze.

Desetine hiljada poginulih tokom pola veka 

Na pitanje da li može da razume njihov bes kada izraelske rakete padaju na Gazu, Goran kaže da ne može: "Zato što je pre 14 godina poslednji izraelski naseljenik napustio Gazu. Tamo nema više Jevreja, oni su tamo svoji na svome, međutim, oni i dalje nastavljaju da nas gađaju raketama."

Hajsam sa druge strane pokušava da se opravda, objašnjavajući da rakete koje se ispale u Gazi nisu jednako jake kao izraelske. Naglašava da Izraelci imaju modernije naoružanje sa kojim mogu da upadnu u Gazu kad god hoće. Dodaje da Palestinci samo odgovaraju na vatru koju je započeo Izrael.

U neprijateljstvima u poslednjih pola veka sa obe strane poginule su desetine hiljada. Stotinu hiljada je ranjeno. Mnogi su život počeli i skončali kao invalidi. Mnoga deca nisu dočekala punoletstvo. Mnoga rođena u poslednjih 12 godina ne znaju za mirnu godinu. Ne znaju ni kako izgledaju ti ljudi sa druge strane granice. Toliko toga ih razdvaja svakog dana sve više. Šta je ono što ih spaja.

Hajsam i Goran na pitanje o tome koje probleme dele navode one svakodnevne, koji se tiču borbe za egzistenciju porodice. Pored raketiranja. Obojica veruju da sa druge strane ograde ima dobrih ljudi, uz Goranovu opasku da ih nije dovoljno da bi se stvari promenile, a Hajsamovu da "dobri Izraelci" treba da pritiskaju svoje vođe da postignu mir. Ipak imaju zajedničku nadu:

"Želeo bih da bude mir. Da ne postoji sukob, da moja deca rastu normalno, da njihova deca rastu normalno", sa pogledom nade izgovara Goran.

"Ko ne voli mir? Je l' ima neko ko ne voli mir? Ne. Svi mi volimo mir, svi mi volimo živeti u miru", kao da mu odgovara Hajsam, ali dodaje: "Ali koji mir? Njihov mir ili naš mir? Ili svetski mir? Ne, mi volimo da živimo u miru, ali mir da imam svoja prava. Mir koji mi daje moje pravo. Nije mir kada sam u zatvoru i tražiš od mene mir. Kakav mir tražiš od mene kad sam u zatvoru. Ti si me zatvorio ovde i tražiš od mene mir."

Drugačiji pogledi 

Različito poimanje mira održava najdugotrajniji sukob na planeti. I ova dvojica bivših Beograđana i te kako trpe zbog toga. Ipak, imaju ohrabrujuća očekivanja od budućnosti.

"Ima mesta za sve nas ovde", kaže Hajsam. 

Kada sam Goranu pomenuo ovu njegovu tvrdnju, samo je kratko odgovorio "naravno da ima".

Obojici je dosta raketa i sirena, eksplozija, straha i sahrana. Zastrašujućih zvukova koji se mešaju tako da ni oni sami nekad ne mogu da odrede gde pada raketa, ili odakle je poslata...

Hajsam i Goran se na kraju nisu upoznali čak ni preko telefonskog video-poziva. Što je bila ideja. Nažalost, nije uspela. Upoznaće se kada budu gledali ovu emisiju...

Iako na srpskom mogu da se dovikuju preko zida i ograde koji odvajaju Gazu od Izraela, čini se da je distanca između njih za sada i dalje nepremostiva.

Ipak, kao zajednička tačka obojici i dalje ostaje Beograd i sećanje na njega. Možda i neki budući slučajni susret na ulici gde će se, nadam se, prepoznati i obratiti jedan drugom. A možda je i ovaj montirani dijalog za sada sasvim dovoljan.