Tereza Mej: Došla i otišla sa Bregzitom

Kada je Tereza Mej 2016. preuzela vođenje države posle referenduma na kome je izglasan Bregzit, za mnoge je bila baš ono što Britaniji treba. Stabilnost i čvrsta ruka. Zato, a i zbog toga što je druga premijerka u britanskoj istoriji, poredili su je sa Margaret Tačer. To je bilo kratkog veka. Kao i njen mandat. Zaključno sa sedmim junom, jedan je od kraćih u Dauning stritu – dve godine i 315 dana.

"Došla je zbog Bregzita i otišla zbog Bregzita", kaže novinar Milan Milošević. "Njena sudbina je ogledalo te sage u Velikoj Britaniji. A ta saga je duža, jer je evropsko pitanje bilo giljotina mnogih britanskih premijera", dodaje Milošević.

Tako je bilo i sa njenim prethodnikom. Dejvid Kameron je, da umiri evroskeptike u partiji, obećao referendum o članstvu. Osokoljen uspehom, odnosno neuspehom prethodnog škotskog referenduma, krenuo je grlom u jagode. U nedoba, posle vrhunca migrantske krize.

"Kameron koji je bio za EU je, da bi skinuo to pitanje sa dnevnog reda, raspisao referendum koji je izgubio, oprao ruke i otišao da piše memoare", kaže Milan Milošević. "Ona je došla iz drugog plana, prilično je bila usamljena u tom okruženju, radna, malo zatvorena. Probala je da sprovede politiku protiv koje je bila dok se spremao referendum, bila je za ostanak Velike Britanije u Evropskoj Uniji", podseća Milošević.

 Nije bila očigledan naslednik Dejvida Kamerona. Glavna zvezda bio je harizmatični bivši gradonačelnik Londona koji je zagovarao Bregzit, Boris Džonson.

"Zbog sukoba u vrhu stranke, on je ispao iz trke", objašnjava profesor FPN-a u Beogradu, Nebojša Vladisavljević. "Tražili su iskusnu ličnost što ona jeste, bila je dugogodišnji ministar unutrašnjih poslova, zalagala se za ograničenje migracije. To je u skladu sa politikom mnogih koji se zalažu za Bregzit i postavila se kao prirodni naslednik".

Tereza Mej ne voli da govori o privatnom životu, ali prijatelji iz mladosti sećaju se visoke, moderne žene, ćerke anglikanskog sveštenika, koja je od malena govorila o ambiciji da postane premijerka. Čak i da je bila pomalo ljuta što je Margaret Tačer to postala pre nje. Zna se i da je tokom studija na Oksfordu upoznala muža Filipa, i to preko buduće premijerke Pakistana Benazir Buto. Nemaju dece.

"Đavolski teška žena" 

Polako se kretala ka vrhu stranke u koju je ušla sedamdesetih. Pre nego što je postala premijerka najznačajnija uloga bila je ministarke unutrašnjih poslova u Kameronovoj vladi, I to čak šest godina. Jedan kolega je nazvao đavolski teškom ženom, a ona se time ponosila.

"Spadala je u uži krug Kameronovih saradnika", kaže Dejan Popović, nekadašnji ambasador u Velikoj Britaniji. "Nedostajala joj je harizma njene prethodnice Margaret Tačer, ali je stvarno bila među ljudima koji su se najviše pitali u prvoj Kameronovoj vladi".

Pitala se i o migracijama i vizama. Kada je Dejan Popović bio ambasador u Londonu, laburistička vlada Gordona Brauna je bila voljna da još 2010. na krilima šengena, razgovara o ukidanju viza Srbiji. A onda su pobedili konzervativci i stvar je prešla u ruke Tereze Mej.

"Zastupajući agendu svoje partije, Tereza Mej je bila protiv vizne liberalizacije i ništa se nije dalje uradilo, jer je želja da se zaustavi migracija bila velika kod konzervativaca", priča Dejan Popović.

Kada je postala premijerka, prvo je smenila drugog čoveka u kabinetu, ministra finansija Džordža Ozborna, što je trebalo da označi raskid sa prošlošću. U isto vreme, na iznenađenje mnogih, spasila je karijeru Borisa Džonsona, postavivši ga za šefa diplomatije.

"To bismo mogli da tumačimo više kao pokušaj da ga drži na oku, jer kad je član vlade na uticajnoj poziciji, onda mora da radi zajedno sa premijerom. I to se ubrzo pokazalo, izašao je iz vlade da bi vodio tihu kampanju za šefa konzervativne stranke", kaže Nebojša Vladisavljević.

Medeni mesec sa javnošću i sa partijom kratko je trajao. Jer, 2017. Tereza Mej iznenada odlučuje da raspiše vanredne izbore. Iako je njena partija imala većinu, želela je jaču kontrolu nad procesom Bregzita. Ali, potcenila je Džeremija Korbina. Laburisti su ostvarili najveći porast broja glasova još od 1945.

Čvrstina ili odsustvo fleksibilnosti 

Prema rečima Nebojše Vladisavljevića, Tereza Mej je u kampanji nastupila previše arogantno i njena čvrstina je postala odsustvo fleksibilnosti. Birači je nisu podržali kako se očekivalo."Konzervativna stranka je dobila najviše glasova, ali nije imala apsolutnu većinu, već je morala sa drugima da sarađuje kada je reč o ključnim pitanjima i ta činjenica je dramatično oslabila i stranku i Terezu Mej unutar stranke".

Ali, posao je morao da se nastavi. Pokrenula je član 50 Lisabonskog sporazuma koji otpočinje proces izlaska iz Unije. Do danas se to nije dogodilo. Oni koji su manje strogi prema Terezi Mej, kažu da je zadatak bio nemoguć, jer je Britanija decenijama podeljena po pitanju EU.

"Ta podela se ne poklapa sa partijama, nego preseca sve partije", kaže Milan Milošević. "Svi su menjali pozicije drastično oko Evropske unije. Torijevci su bili nekada proevropski, a sada tamo dominiraju oni koji su za Bregzit. Laburisti su bili nekada protiv, a sada dominiraju ovi koji su ili za ostanak ili za mekši sporazum. Škotska, Vels su bili protiv EU u vreme Edvarda Hita koji je zemlju uveo u članstvo, a sad su za Uniju do tačke da se u Škotskoj otvara pitanje novog referenduma o nezavisnosti".

Mejova je u početku naglašavala da će Britanija napustiti EU ako treba i bez dogovora. Tokom dugog perioda pregovora Brisela i Londona, stvari su se menjale. Posebno kada se došlo do granice između Severne Irske i Irske koja je zarad bezbednosti morala da ostane otvorena. Što je značilo, Velika Britanija ostaje u carisnkoj uniji ali pod briselskim uslovima.

"Za sporazum je potrebno dvoje", kaže Dejan Popović. "Iz vizure takozvanih "radikalnih" britanskih konzervativaca, trebalo je da se izađe u susret Velikoj Britaniji. Ali tu postoji i Brisel, ili interes 27 članica. Onda je taj sporazum morao da odrazi minimalne zajedničke interese. Ona je dobila određena rešenja, koja su išla u susret britanskim zahtevima, ali je i platila cenu kao i u svim pregovorima".

"Dancing queen"

Retki podaci o ličnom životu Tereze Mej su i da voli kuvanje i grupu Aba, posebno hit "Dancing queen" uz čije je taktove izašla na partijsku konvenciju 2018. u oktobru. Ali, uprkos aplauzima, priličan broj članova stranke već se okrenuo protiv nje.

"Ona nije mogla da natera Evropljane u ono u šta veruju tvrdi torijevci, a to je malo i deo imperijalne nostalgije, vreme kad je Britanija vladala morima", kaže Milan Milošević. "Ne može sada ona da primora Evropsku uniju na povoljniji ugovor. Paradoks je da je to pitanje razjedinilo Ujedinjeno Kraljevstvo, a donekle ujedinilo Evropu, mada je iskomplikovalo odnose u Evropskoj uniji".

Britanski parlament tri puta je odbijao predlog sporazuma sa Briselom, poslednji put sa istorijska 432 poslanika protiv. Onda je partija glasala o poverenju premijerki. Preživela je, ali više nije mogla da ih ubedi da prihvate sporazum. Propali su i razgovori o podršci sa Laburistima. Morala da je traži produženje roka za Bregzit, a konačni udarac je bilo učešće Britanije na evropskim izborima.

Profesor Nebojša Vladisavljević veruje da sve vuče korene od prvog lošeg poteza Tereze Mej, raspisivanja izbora 2017.

"Kad jednom izgubite podršku, niste dominantna ličnost u tako kompetitivnom sistemu kao što je britanski. Ne možete da sprovedete ne samo krupne stvari, već ni manje. Taj gubitak na izborima je potpuno oslabio Mej. Nije odmah došlo do pada sa vlasti, smatralo se da je bolje da navuče negativni publicitet u pregovorima, da ona bude okrivljena za negativne posledice Bregzita i da dođe novi vođa koji će da nastavi i na izborima se potrudi da pobedi laburističku stranku", kaže Vladisavljević.

Ko to može biti, pita se verovatno i nedavni posetilac britanskog ostrva. Podršku jednom kandidatu daje i javno. Ako se neko iskreno raduje Bregzitu, to je verovatno američki predsednik.

"On navija za tvrdi Bregzit", podseća Milan Milošević. "Njegov favorit je Boris Džonson. Neki kažu, ako Boris Džonson pobedi, kako pokazuju rezultati anketa, da će to biti konkurs za to ko je veci šoumen".

U čijim rukama ostaje Bregzit, biće poznato krajem jula. Uprkos velikoj popularnosti Borisa Džonsona, ništa nije sigurno, jer bi članovi parlamentarne grupe mogli da se odluče za nekoga ko je bliži "mekšem" Bregzitu i zadržavanju nekih povlastica koje zemlja može da dobije.

Naslednik se bira bespoštednom borbom među torijevcima. Toliko bespoštednom da, kada krene trka za lidera stranke, u partiji kažu "potegli smo noževe".

broj komentara 5 pošalji komentar
(petak, 07. jun 2019, 20:50) - milka [neregistrovani]

Auuu bre

E ova je napravila haos u EU sa tim Brexitom. Mogu samo zamisliti kako je njenom muzu s njom u kuci. Zbilja, teska zena.

(petak, 07. jun 2019, 15:28) - anonymous [neregistrovani]

Необично ...

Интересантно да Америка подупире Брегзит и на неки начин олакшава Немачкој и Француској да лакше спроведу оснивање Европске армије. Такође, необично је да Британија толико заоштрава односе са Русијом, а Русија ће без дилеме већ за 5 година бити највећа појединачна европска економија.

(petak, 07. jun 2019, 14:32) - anonymous [neregistrovani]

@za pogrešan izbor ne mogu da optuže nekog drugog

Kako ne mogu, pa oni uvek za sve optuzuju Rusiju!?

(petak, 07. jun 2019, 09:17) - anonymous [neregistrovani]

Nije baš tako

Pre svega, upravo je Dejvid Kamerom prvi pretio izlaskom Britanije iz EU, ali ne zbog bilo kakvih unutarstranačkih dešavanja nego zato što je, kao tipičan predstavnik vlasti, poslušno pratio diktat krupnog kapitala, odnosno engleskih banaka.Jer, njegove pretnje Bregzitom došle su onda kada je EU, posle blagog oporavka od svetske ekonomske krize (koju su zakuvale banke) rešila da uvede neka nova pravila, regulaciju i kontrolu nad bankama.Engleske banke nisu htele ni da čuju za to, želele su svoj diktat po svaku cenu i preko Kamerona smislile Bregzit.Nažalost, EU je kasnije, kao i toliko puta ranije, pristala na taj diktat (potpuno obesmišljavajući mere za kontrolu banaka i stabilnost finansijskog sistema Unije), ali je bilo već kasno, jer se ideja mnogima svidela.Tačnije, previše ljudi je u tome videlo svoju političko-finansijsku priliku.U svemu tome, Boris Džonson je zaista samo šoumen.Njemu je sve to bilo više zanimljivo nego stvarna želja, mislio je da je to dobar način da bude u medijima i da se svidi biračima.Kao što su "šale" o drogama odjednom nekako politički popularne (u Engleskoj).Nije nikada ni pomišljao da će se Bregzit dogoditi i posle toga ni sam nije znao šta bi, a svakako nije ni želeo da bude premijer koji onda treba i da isporuči Bregzit.Njemu je ovako odlično i dobro se zabavlja.Tačno je da Englezi vole svoju kraljevsku prošlost, a naročito prošlost (i sadašnjost) diktata drugima i ugnjetavanja.Posebno diktata Škotima.Oni su besni što EU na pretnje Bregzitom nije reagovala potpuno kukavički.Nije im to jasno, jer sebe vide kao bolje i važnije od bilo koga.Istovremeno, Englezi su razmaženi i ljudi koji ne vole promene, bar one koje vode u neizvesnost.Ne žele da odstupe od svojih stavova, ali ne žele ni da se Škotska otcepi (što bi dovelo do potpunog raspada VB).Isto tako, ne žele ni da izađu iz EU.Oni "samo" žele da im se cela EU (i šire) klanja.Da budu izuzeti od svih pravila i da mogu da rade šta hoće, jer iskreno veruju da na to imaju pravo.I zato i ne znaju šta da rade.A niko i ne želi da preuzme odgovornost za bilo šta.Ni za odlazak, ni za ostanak u EU.I parlament je to najbolje pokazao svojim glasanjem - status kvo im svima najviše odgovara, barem u situaciji kada za pogrešan izbor ne mogu da optuže nekog drugog.Najviše bi voleli da jedna struja drastično ojača, ali to se još uvek ne događa.

(petak, 07. jun 2019, 09:07) - anonymous [neregistrovani]

Idi mi, dođi mi

Ako je ovo njihov pokušaj da prerade našu Žikinu Dinastiju, stvarno im taj engleski humor ne valja...