Evropa u novom demografskom ključu

Već sam uvod u ovaj tekst sa terminima o "izmeni stanovništva", "ekstremnoj desnici", "rasizmu", "realnosti" i "sudbinskim izborima" svako može da pročita i razume na drugi način, što samo pokazuje koliko je jasni jezik postao ugrožena manjina na javnoj sceni.

EU se ne urušava politički, već sagoreva terminološki. Posledica je da EU ne razume samu sebe, a očekuje da je razumeju drugi.

Šta je ona – garant mira na kontinentu, odbrambeni savez sa povremenim agresivnim epizodama, ekonomski holding, sindikat za očuvanje blagostanja svojih članova, udruženje srodnih kultura, lokalna banka za finansiranje internacionalnih humanističkih vrednosti, kaznena ustanova za nacionalne, fondacija za nagrađivanje anacionalnih?

"Sudbinski" su skori izbori za Evropski parlament između 23–26. maja, zato što više nego prethodni (dosad ih je bilo osam) sadrže dramatičnu dozu neizvesnosti. Centar i socijaldemokratska levica gube glasove, ali to nije presudno.

Populistička desnica i nacionalisti su u porastu, ali ni to nije presudno, jer ne nastupaju ujedinjeno kao treći blok, već više kao šareno pačvork-ćebe prvih američkih doseljenika na Divlji zapad.

Stvar je u tome da je previše onih koji se nadaju da EU neće preživeti iscepkani rezultat ovih izbora i unapred se prilagođavaju takvom rezultatu. 

Posmatrača je mnogo, velikih i malih. London očekuje tiho gašenje efikasnosti EU, što je još jedini engleski uslov da zaista izađu iz Evropske unije – inače ostaju dok ne dovrše posao.

Vašingtonu, Moskvi i Pekingu bi takav razvoj takođe olakšao stvari. Na regionalnom nivou, ni Priština neće ozbiljno razgovarati sa Beogradom, jer se kladi na urušavanje EU.

U takvoj kulturi kibicerstva svi čekaju da vide hoće li se nacionalne i internacionalne snage za koji dan do te mere beskompromisno postrojiti u Evropskom parlamentu da bi to blokiralo sastav nove Evropske komisije, a na širem planu otvorilo prostor za nova težišta međunarodne diplomatije.

Sudbina EU je EU

Otpisani žive duže, kaže jedna austrijska poslovica. U skladu s njom je kancelar Sebastijan Kurc pre dva dana izašao sa predlogom o reformi EU, koja nije opciona, već više uslov, komanda i zbir vatrogasnih mera za opstanak evropske političke ideje.

Kurc bi hteo generalno renoviranje Unije, temeljnu reviziju Lisabonskog ugovora kao ustava EU u nedostatku pravog ustava: mršavije institucije; oštrije kazne za neposlušne članove; fokus na spoljnoj politici; brisanje regulativa koje koče ekonomsku kompetitivnost; ukidanje prakse koja je Evropski parlament pretvorila u "putujući cirkus" – malo u Briselu, malo u Strazburu.

Kurc, glavni menadžer Austrije kao političkog koncerna, daje praktični odgovor na pitanje s početka teksta o tome šta je EU – ona je firma, ekonomski holding s jasnim pravilima, efikasnom kontrolom, mršavom i uračunljivom egzekutivom, istovremeno lišena "cirkuskih elemenata", to jest bez istorijskog dekora nemačko-francuskih odnosa, čiji je simbol Strazburg.

Austrijski kancelar tu bira srednji put između konzervativaca i socijaldemokrata s jedne i desnih populista s druge strane. Konkretno, evropski okvir ostaje, ali je primoran da pokaže više odgovornosti prema nacionalnim državama.

Nacionalne države dobijaju na težini i uticaju, ali su primorane da pokažu više odgovornosti prema EU kao preduzeću u čijem egzekutivnom odboru sede – i to po rotirajućem principu, jer više ne bi sve imale predstavnike u svakom sastavu Komisije. 

U postizanju tog cilja, "desni populisti nisu saveznici", kaže Kurc.

Za to je opet potrebno terminološko razgraničenje. Ko ima za cilj reformu EU, ko su "Mi" iz Kurcove izjave? Konzervativci i socijaldemokrate, okupljeni u dve najveće frakcije Evropskog parlamenta, plus saveznici po potrebi, Zeleni i (ekonomski) liberali.

Desno, desnopopulističko, Desanka, Desa, Desko...

Ali na koga se misli kad se u političkom žargonu upotrebi pojam "desni populisti"? Na snage koje su nacionalne, nacionalističke, na granici desnog centra, dalje od desnog centra, antimigracione, antiglobalističke, antiislamske, desnopopulističke u užem smislu, kao i sve one koje govore o "zaštiti kulture".

Ukratko, svi kojima je domaće dvorište važnije od evropske arene, pod uslovom da ne pozivaju na nasilje.

Posebno je kultura kod na koji socijaldemokrate i zeleni upadaju u stanja frenetičnog aktivizma, sve sa ciljem da demaskiraju "nacistička i rasistička" značenja tog pojma.

Ekstremna desnica, ultradesnica, radikalna desnica nisu deo porodice desnih populista i ne izlaze na izbore iz prostog razloga jer su mahom kriminalizovani u svojim nacionalnim državama.

Razlike bi pre svega trebalo da razumeju srpski mediji, jer se oni olako razbacuju tim terminima, krsteći i Štraheove slobodare "ekstremnom desnicom". Ako svuda vidi "fašiste", kako joj se medijski servira, čitalačka javnost u Srbiji neće razumeti šta se ovog trenutka zaista događa u Evropskoj uniji. 

Misaona konstrukcija koju austrijski kancelar gradi je sledeća: desni populisti, kao ideološka porodica, "nisu saveznici" za reformu "zato što je naš cilj da EU napravimo boljom, a ne da je uništimo, ili da se igramo sa sa fantazijama izlaska".

Istovremeno Kurc sedi u koaliciji sa Štraheovom Slobodarskom strankom, koja je nacionalna, povremeno nacionalistička, na granici desnog centra, antimigraciona, antiglobalistička, antiislamska i vrlo zabrinuta nad prospektima kulturnog identiteta nacije.

Prvo objašnjenje tog paradoksa – vidi se da su izbori, svako lovi za sebe. 

Drugo – Kurc je ljubomoran na formulu svog uspeha. Ono što je njemu pošlo za rukom, formiranje vlade konzervativaca i desnih populista, jeste njegovo ekskluzivno pravo i ne bi smelo da uspe nikom drugom.

Treće – Kurc gubi jasnoću i fokus koji su ga doveli na vlast; odbija savezništva tamo gde mu se nude, a sam ih nudi tamo gde ima malo nade za uspeh.

Izmenimo narod da smirimo Evropu

Odakle ta najnovija distanca jednog konzervativnog prema koalicionom partneru iz disfunkcionalne porodice desnih populista?

Pošto se odgovor ne tiče samo Austrije, već stoji paradigmatski za aktuelne dileme Evropske unije, vredno je krenuti u potragu za odgovorom.

Nakon antimuslimanskog masakra na Novom Zelandu, kad je pobijeno više od 50 ljudi, u Austriji je izbila borba između konzervativaca i slobodara. Borba ne jenjava, samo se seli s teme na temu.

Rekapitulacija, ko je zaboravio, ili je imao preča posla: ubica Brenton Terent je malim uplatama finansijski pomagao (pet puta) identitetske pokrete u Evropi, između ostalog i u Austriji.

Identitetski spadaju u glasačko telo austrijske Slobodarske partije, nekad i u članstvo na nižim nivoima.

U strahu od moralne odgovornosti za atentat na Novom Zelandu, lične, ili generalno one koja bi ležala na svim konzervativnim partijama, austrijski kancelar je napao koalicionog partnera Štrahea za nedovoljnu distancu prema ekstremnoj desnici (identitetskima).

U međuvremenu se dogodio još strašniji, takođe religiozno motivisani atentat, onaj u Šri Lanki, gde su muslimanski ekstremisti pobili više od 200 hrišćana.

Interesantno, ni socijaldemokrate, ni Zeleni bilo gde u Evropi nisu to protumačili kao svoju moralnu odgovornost, posledicu njihovog stava da bagatelizuju i relativizuju agresivni potencijal islama.

Humanističku levicu niko ne pita s kim se druže i s kim idu na kafu, kad muslimanski ekstremisti, kao sad za Uskrs u Šri Lanki, pobiju hrišćane.

To je, međutim, prvo pitanje na koje, čak i nepostavljeno, odgovaraju evropski konzervativni političari, kad hrišćanski ekstremista ili kulturni fundamentalista negde na svetu ubije muslimane.

Simptomatičan je refleks kojim evropski politički akteri reaguju na religozno motivisane terorističke akte: konzervativci automatski podebljavaju granicu prema porodici desnih populista, optužujući ih da su moralno krivi za smrt muslimana, dok socijaldemokrate i Zeleni automatski kreću u napad na konzervativce, optužujući ih da su moralno krivi za smrt ljudi zato što nemaju jasnu granicu prema desnima.

"Hrišćani" naime na postoje u terminologiji socijaldemokratskih i zelenih partija, a i "muslimani" samo onda kad se pojavljuju u političkoj kategoriji progonjene manjine.

Ali da se vratimo Austriji. Nakon što je afera s identiteskima počela da jenjava, Štrahe je dao intervju najčitanijim lokalnim novinama, Krone, gde je upotrebio termin "izmena stanovništva".

Izbori su, izborna kampanja u toku, Štrahe je rekao da njegova stranka neće tolerisati tihu izmenu stanovništva, odnosno neće dopustiti da Austrijanci (hrišćani) postanu manjina u vlastitoj (u budućnosti muslimanskoj) zemlji.

Onda je Štrahea prozvao kancelar Kurc, prozvali ga svi veliki mediji, sve stranke centra i levice, svi bastioni humanističke uravnilovke, jer taj termin "ima veze sa radikalnom desnicom".

Ovog puta, Štrahe se nije povukao i otvorio lov na identitetske u vlastitim redovima. Rekao je: "Taj termin ima veze sa realnosti" i ostao pri njegovoj upotrebi.

Le Grand Remplacement

U ovih sedam dana, koliko je prošlo od Štraheove upotrebe stigmatizovane reči, austrijski mediji ne prestaju sa etimološkim, pravnim i istorijskim analizama "izmene stanovništva".

Metod je uvek isti – prvo se kaže šta bi to moglo da bude, a onda dokazuje zašto to nije.

Na primer, da li izmena stanovništva označava "humano preseljenje stanovništva"? To je ono što se uz ogromne žrtve (tri četvrt miliona ljudi) odvijalo između Indije i Pakistana 1947.

Ili što je proizašlo iz neformalnih dogovora Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića početkom devedesetih.

Argument – i "najhumanije" kolektivno preseljenje je krvava stvar, uvek se otme kontroli. Kako u Austriji nema krvi, nema organizacije koja preseljava, nema ni izmene stanovništva.

Drugo, izmena stanovništva stoji za "trampu" stanovništva. Trampa se istina pojavila u dogovoru koji je Merkelova sklopila sa Erdoganom, u smislu da EU vrati Turskoj kontingent migranata s Bliskog istoka koji su ilegalno ušli u Evropu, a od Turske preuzme kontingent planski, administrativno obrađenih bliskoistočnih migranata. Ali, niti je ta računica bila realna, ni logična, niti je dugo trajala.

Trampa bi značilo da evropske vlade sklapaju demografske trampe sa, na primer, afričkim vladama – koliko Marokanaca u Dansku, toliko Danaca u Maroko; koliko Nigerijanaca u Italiju, toliko Italijana u Nigeriju; koliko kosovskih Albanaca u Nemačku, toliko Nemaca na Kosovo.

Argument, između ostalog i kancelara Kurca, jeste da "trampa" ne objašnjava Štraheovu "izmenu stanovništva", jer se svi guraju u Evropu, niko se ne bi trampio za život u Africi, Hindukušu, a bogme ni na Kosovu.

Interesantno, niko od velikih austrijskih medija nije spomenuo francuskog filosofa Renea Kamija, koji je u svojoj knjizi iz 2011. "Le Grand Remplacement" ("Velika izmena stanovništva", u nemačkom prevodu 2016. "Pobuna protiv velike izmene") i skovao taj termin u modernom značenju.

U političkom smislu, radi se o potpuno novoj kategoriji, koja nije ni tzv. humano preseljenje, ni trampa, ni razmena, ni pomeranje stanovništva po modelu sa Kosova šezdesetih-sedamdesetih godina, kad se srpsko stanovništvo iseljavalo u Srbiju, a albansko useljavalo iz Albanije; nije već viđeno, nego upravo sad gledamo.

Kod Kamija je to reč za tihu izmenu, onako kako je 2015. opisano u Uelbekovom romanu "Potčinjavanje" – prvo imaš hrišćanske Francuze, pa sekularne Francuze, na kraju muslimanske Francuze, a pri tome to sve vreme ostaje Francuska, samo sa radikalno izmenjenom demografijom, rezultat ostvaren uz podršku nacionalnih političkih elita.

Štrahe je rekao da on to neće dozvoliti u Austriji izmenu stanovništva tog tipa, bez obzira na to kako neko zvao taj fenomen – na francuskom remplacement, na engleskom replacement, na nemačkom Bevölkerungsaustausch.

Ili kako je neko zvao njega lično zbog upotrebe tog termina u vrlo preciznom, politički novom značenju.