Istanbul – Erdoganova hronična glavobolja

Lokalni izbori u Turskoj pokazali su gde su slabe tačke Partije pravde i razvoja (AKP). Ovo je prilika da i njen lider izvuče pouke. Šansu za to imao je i ranije.

Još na parlamentarnim izborima 2015. godine bilo je jasno da se podrška Erdoganovoj Partiji pravde i razvoja (AKP) osipa. Nakon trinaest godina, izgubljena je većina u parlamentu. Tada je prvi put AKP morao da formira koalicionu vladu sa Partijom nacionalnog pokreta (MHP).

Dve godine kasnije – referendum. Ubedljiva Erdoganova prednost polako se topila kako su pristizali glasovi iz velikih gradova. Ipak, uspeo je da odnese pobedu koja je značajno povećala njegova ovlašćenja kao predsednika Turske.

Još dve pobede 2018. Pobeda na predsedničkim izborima u prvom krugu, i parlamentarni izbori koji su AKP-u još jednom omogućili da oformi vladu. I ovaj put koalicionu.

Partija pravde i razvoja daće i najveći broj gradonačelnika u Turskoj nakon lokalnih izbora ove godine.

Uprkos ovim pobedama, gubitak Istanbula Erdogana brine.

Simboličan sastanak 

Do narednih predsedničkih i parlamentarnih izbora Erdogan ima još četiri godine – dovoljno vremena da pokaže da je naučio lekcije.

Moramo da se fokusiramo na glavnu agendu, prvenstveno na ekonomiju i bezbednost, i da izborne debate ostavimo iza sebe.

Ovaj tvit Redžepa Tajipa Erdogana, nakon sastanka sa novim gradonačelnikom Istanbula Ekremom Imamogluom, može biti znak da je turski predsednik i te kako sposoban da uči na sopstvenim greškama.

"Rukovali su se i dogovorili da zajedničkim snagama krenu u potragu za rešenjem nagomilanih problema koji muče sve građane Istanbula, bez obzira na njihovo političko opredeljenje. Erdogan je ovim gestom pokazao da je iskusan državnik koji zna da proceni u kom se trenutku treba povući iz bitke. Pruživši Imamogluu ruku saradnje, turski predsednik je sebi i svojoj partiji kupio vreme za pregrupisavanje i bolju pripremu za nove političke okršaje", rekao je za RTS dr Vladimir Ajzenhamer, docent na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu.

Kako ukazuje Ajzenhamer, Erdogan i njegova partija su ipak pretrpeli ozbiljan udarac. Naime, onaj ko kontroliše Istanbul u velikoj meri kontroliše i politička gibanja u samoj Turskoj. I ne samo to. Izgubivši Istanbul, AKP je izgubio ozbiljne izvore prihoda.

Erdoganov uspon

Devedesetih, Erdogan je bio na čelu Istanbula, a od 2003. godine rukovodi državom, što kao premijer, što kao predsednik.

Ajzenhamer objašnjava da je Erdogan do 2012. imao ubedljivu podršku u biračkom telu i da je bilo jasno da opoziciona Republikanska narodna partija (ČHP) nema ni viziju ni kapacitet da parira AKP-u.

"Više od decenije Partija pravde i razvoja imala je jasnu političku viziju, koja je uživala podršku većinskog biračkog tela. Ta vizija je, makar na papiru, podrazumevala unutrašnje pomirenje 'dve Turske', one tradicionalne, islamske i one moderne, sekularne. Zatim dinamičnu spoljnu politiku, zasnovanu prevashodno na imperativu punopravnog članstva u EU, saradnji sa SAD i NATO-om, ali i na poboljšanju bilateralnih odnosa sa Rusijom, kao i na preuzimanju liderstva u muslimanskom svetu. Naposletku, važan segment ove vizije ticao se privrednih reformi i podsticanja ekonomskog rasta sa ciljem da se Turska uvrsti među vodeće svetske ekonomije", objašnjava Ajzenhamer.

Sve je to Erdogan "začinio" liberalizacijom ekonomije i povećanjem opšteg životnog standarda. On je turskoj srednjoj klasi u "džep" stavio dva ključa, ključ od automobila i ključ od stana, koje su pre njega bezuspešno obećavali mnogi drugi političari.

Paralelno sa procesom ekonomske liberalizacije, Erdogan je ojačao umereni islamizam kao jednu bitnu karakteristiku političkog sistema.

"Sve glasnije se govorilo o islamskom identitetu kao bitnom obeležju turske države. Ipak, i pored bučnog islamističkog narativa, do veće islamizacije turskog društva nije došlo, te su brojni sekularni Turci prećutno tolerisali ovaj trend jer su životni standard i ekonomija cvetali", navodi Ajzenhamer.

Uporedo sa podizanjem životnog standarda išlo je i uzdizanje Redžepa Tajipa Erdogana.

Politika koja više ne dobija

Nakon prosperiteta, na red je stigla recesija, pad turske lire, porast nezaposlenosti.

Poslednjih godina postalo je jasno da politika vladajuće partije više ne može da obezbedi ekonomsku stabilnost.

Paralelno sa tim počelo je i oštro razračunavanje sa političkim protivnicima, oštri sukobi sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK) i njegovom političkom ispostavom Narodnom demokratskom partijom (HDP), čiji su prvaci uhapšeni.

"Dolazi do političke i ekonomske destabilizacije, pri čemu se bezbednosna situacija u zemlji radikalno pogoršava. Rezultati aktuelnih lokalnih izbora direktna su posledica ovih negativnih trendova", objašnjava Ajzenhamer.

Rezultat bi možda bio drugačiji da se AKP u kampanji okrenuo isključivo lokalnim pitanjima. Međutim, Erdogan je i ove izbore predstavio kao još jedan referendum za ili protiv njega. Umesto lokalnih tema, forsirao je nacionalna pitanja.

Turisti dolaze i besplatno posećuju Sultan Ahmetovu džamiju, Sulejmaniju, Fatihovu džamiju, tako bi mogli da posećuju i Aja Sofiju. Izgubila bi status muzeja koji je svakako naknadno dodeljen (Erdogan u martu 2019, predizborni program)

U predizbornoj kampanji Erdogan je iskoristio u masakr na Novom Zelandu. Prikazao je snimke koje je načinio napadač na džamije na Novom Zelandu, i osudio ono što je nazvao rastućom mržnjom i predrasudama protiv islama.

"Takva kampanja vratila mu se kao bumerang. Antizapadnom izbornom retorikom, pominjanjem mogućnosti da Aja Sofija dobije status džamije, vatrenim osudama terorističkog napada na Novom Zelandu i sl. bilo je moguće pridobiti simpatije glasača iz ruralnih krajeva. S druge strane, na veći deo urbane populacije ove poruke ostavile su utisak nespremnosti vladajuće partije da se uhvati ukoštac sa nezaposlenošću, inflacijom i padom životnog standarda tj. realnim problemima koji muče turske građane. Upravo ti birači su na izborima kaznili Erdogana glasajući u Istanbulu za Ekrema Imamoglua, a u Ankari za Mansura Javasa", naveo je Ajzenhamer.

Dokaz da je građanska klasa nezadovoljna. "Podršku srednje klase možete imati ukoliko joj obezbedite ekonomsku stabilnost, no ukoliko ona izostane, velike su šanse da će vam ta ista klasa okrenuti leđa. Pritom, ne sme se zaboraviti da je Erdogan pao u nemilost urbanih elita i zbog sve žešćeg gušenja medijskih i političkih sloboda – ono što je nekada bio 'lajt' autoritarizam, sada je na korak do 'hard kor' autokratije. Kada ukrstite ta dva faktora, gubitak ekonomske stabilnosti i strah od apsolutizma, velike su šanse da ćete dobiti ovakav izborni rezultat", ukazao je Ajzenhamer.

(Skoro) ništa nije izgubljeno

Iako više nema Istanbul i Ankaru, AKP drži poluge vlasti na nacionalnom nivou. Čitav državni aparat je u njihovim rukama.

"Izgubili su ključne gradove. Uvek je bitno ko kontroliše Istanbul i Ankaru, ali s druge strane, daleko od toga da je sve gotovo. Videćemo da li je opozicija zrela da kapitališe na ovim uspesima. Prethodnih godina ČHP nije imao jasnu viziju koja bi mogla da posluži kao alternativa politici AKP-a. Ni na ovim izborima kampanja nije bila ništa ubedljivija nego na prethodnim. Imamoglu je bio privlačan za birače više kao ličnost, a manje kao predstavnik konkretne političke opcije. Reč je o mladom i dinamičnom političaru, koji se već oprobao u politici na lokalnom nivou i postigao impresivne rezultate. No, sve to ne bi bilo dovoljno za uspeh da Erdoganova popularnost nije naglo opala. Stoga izborni rezultat nikako ne možemo tumačiti kao posledicu privlačnosti i uspeha političkog programa ČHP", ocenio je Ajzenhamer.

Da bi sačuvao podršku i povratio birače, Erdogan treba najpre da sprovede ekonomsku reformu, da izbalansira spoljnu politiku i da popravi odnose sa zapadnim centrima moći. Ajzenhamer podseća da je potrebno ublažiti i represivnu politiku prema neistomišljenicima:

"Bolja ekonomija, uravnoteženija spoljna politika, stabilnija bezbednosna situacija, smirivanje konflikta sa Kurdima i popuštanje represivnih stega – ukoliko bi Erdogan u naredne četiri godine uspeo da načini ovakav pomak, mogao bi da obnovi prestiž partije i stabilizuje sopstvenu vladavinu."

Naredne četiri godine, Erdogan ostaje neprikosnoveni vladar Turske i, bez obzira na poraz na lokalnim izborima, biće onako kako on odluči.