Kako se Čavezov san pretvorio u noćnu moru

Od kada je nasledio Čaveza 2013. godine, Nikolas Maduro se suočava sa čini se beskonačnim nizom prepreka (od kojih su za mnoge krivi on i njegov politički mentor), koje su kulminirale socio-ekonomskim kolapsom i zemljom na ivici građanskog rata.

Uprkos delikatnoj situaciji u kojoj su tenzije unutar Venecuele i na njenim granicama sa Brazilom i Kolumbijom dovedene do usijanja, američka ratna mašinerija sa svojim saveznicima i medijima iz sve snage duva u ratne trube.

Džon Bolton, savetnik američkog predsednika, ne krije svoje želje da bi Madura trebalo zbaciti s vlasti – milom ili silom. Činjenica da Donald Tramp nije isključio ovu drugu opciju govori da uvažava Boltonov stav.

Osim toga, januarsko postavljanje Eliota Ejbramsa za specijalnog američkog izaslanika za Venecuelu nikako ne pomaže u smirivanju iovako napete situacije.

Za ovakvu tvrdnju dovoljno je navesti da Ejbrams važi za jednog od arhitekata američke invazije na Irak, a pre toga je u svojoj ekstenzivnoj biografiji upisao učešće u brojnim dubioznim spoljnopolitičkim odlukama SAD na Bliskom istoku i Južnoj Americi, kao što su podrška gvatemalanskom diktatoru Efrainu Riosu Montiju uprkos sprovođenju genocida nad domorodačkim narodom Maja ili svesrdna pomoć desničarskoj grupaciji Kontrasa u borbi protiv Sandinista u Nikaragvi.

Istorija pokazuje da su nasilni prevrati i državni udari, počevši od svrgavanja Salvadora Aljendea i postavljanja Augusta Pinočea u Čileu 1973. godine, doneli samo patnju za narode Južne Amerike, kao i da niko sa čistom savešću ne bi trebalo da navija za takvo rešenje.

Kako je holandska bolest zarazila Venecuelu

Sa druge strane, ni sadašnja vlast Venecuele nije bez svojih mana. Poslednje godine Čavezove vladavine i gotovo čitavo Madurovo predsednikovanje obeležili su loši ekonomski potezi, poput prevelike potrošnje i neuspešnog državnog intervencionizma u zauzdavanju rasta cena i inflacije.

Građenje čitave ekonomije i planiranje socijalnog rasta na samo jednom stubu – najvećim svetskim rezervama nafte (Venecuela ima veće rezerve od Saudijske Arabije), pokazalo se kao mač sa dve oštrice.

Dok je početkom 2000-ih godina cena nafte dostizala svoj vrhunac, činilo se da ništa ne može da zaustavi Čavezovu bolivarsku revoluciju. Prema izveštajima UN-a jaz između siromašnih i bogatih značajno je sužen, drastično je smanjeno siromaštvo, otvoren je veliki broj škola, a velika ulaganja u zdravstveni sektor podigla su životni vek stanovništva.

Međutim, pad cena nafte početkom druge decenije 21. veka, nesavesno trošenje novca u javnim radovima, ogromna korupcija (prema podacima "Transparensi internešenel" Venecuela spada u red 20 najkorumpiranijih zemalja sveta), doveli su do toga da je Maduro od Čavesa nasledio, prema oceni "Forejn polisija", najdisfunkcionalniju ekonomiju u Amerikama.

Visoka stopa inflacije i nedostatak brojnih osnovnih dobara bile su samo neke od Čavezovih zaostavština.

Godinu dana nakon što je Maduro došao na vlast, Venecuela je ušla u recesiju. Prema podacima međunarodnih institucija, cene namirnica 2016. su skočile 800 odsto, a privreda se smanjila 18,6 odsto. Hiperinflacija je samo prošle godine iznosila astronomskih milion odsto, a privreda je od početka recesije do danas upola manja.

Da situacija bude još gora, ekonomski kolaps u stopu prati i pad proizvodnje nafte, koja je 2008. iznosila 2,4 miliona barela na dan, a prošle godine tek 1,34 miliona barela –katastrofalno za zemlju kojoj crno zlato čini više od dve trećine izvoza.

Umesto konkretnih mera, Maduro se okrenuo populizmu. Za loše ekonomske pokazatelje optužio je "kapitalističke spekulante", govoreći da se bori u "ekonomskom ratu", koristeći to kao izgovor za obračun sa opozicijom i suzbijanje političkih sloboda.

Eskalacija tenzija najgori scenario

Uprkos svim navedenim nedaćama, Maduro i dalje uživa određenu podršku, što se može videti na nedavnim masovnim kontramitinzima njegovih pristalica.

Čavizam je još veoma popularan među većinskom domorodačkom populacijom, koja se oseća istorijski marginalizovanom i potlačenom od strane venecuelanske elite španskih korena, čiji je najpoznatiji predstavnik današnji lider opozicije Huan Gvaido.

Kriza u Venecueli dovela je do masovnog egzodusa stanovništva i, prema podacima UNHCR-a, iseljavanja više od tri miliona ljudi od 2015. godine. Taj podatak na najbolji način ilustruje koliko je narod te zemlje propatio.

Januarsko pooštravanje sankcija SAD i ratnohuškački tonovi koji se mogu čuti od nekih članova administracije u Vašingtonu samo mogu da pogoršaju ionako tešku situaciju i donesu još patnje Venecuelancima.

Nažalost, trenutno nijedna strana ne želi da popusti.

Maduro nema nameru da razgovara sa opozicijom, Gvaido kuca na sve adrese svetskih lidera apelujući za pomoć, a i u međunarodnoj zajednici ne postoji spremnost da se pronađe konstruktivno rešenje.

Uz sve svoje mane i slabosti, neutralne međunarodne trupe sa mandatom Ujedinjenih nacija, koje bi osigurale siguran dotok prekopotrebne humanitarne pomoći, možda bi imale najbolju šansu za smirivanje napetosti i poslužile kao privremeno "flaster" rešenje.

Posle toga bi morali da budu otvoreni razgovori između sukobljenih strana, koji bi obezbedili da predstavnici vlasti i opozicije barem sednu za sto.

Ništa od toga neće biti moguće ako svi ne pokažu barem minimum želje za kompromisom, a čini se da su, barem za sada, alavi politički i geostrateški apetiti prevagnuli nad zdravim razumom.