Žene u Nemačkoj: Može kancelarka, ne može direktorka

Berlin je danas jedinstven grad na Zapadu. Od danas, 8. marta 2019. godine, u ovom gradu koji ima status jedne od ukupno 16 nemačkih pokrajina, Dan žena se slavi kao službeni praznik. Dakle, neradno kao i svaki državni praznik.

I po tome je nemačka prestonica jedinstvena teritorija na Zapadu, budući da se 8. mart kao državni praznik obeležava samo u pojedinim bivšim komunističkim zemljama, kao i u nekoliko afričkih zemalja.

Mnogi bi rekli da to nije nikakvo čudo, jer je sa nemačkog tla u dobrom delu potekao pokret za prava žena koji je doveo do stvaranja Međunarodnog dana žena. Pokret kojem su zamajac dale Roza Luksemburg, Klara Cetkin, Luize Cic i Kete Dunker, a čiji angažman je doveo do uspostavljanja ovog praznika, ali i toga da su žene u Nemačkoj već krajem 1918. godine dobile pravo glasa i pravo da budu birane.

I kada se uzme u obzir aktuelni trenutak u kojem su žene na čelu vlade, dve petine saveznih ministarstava, kao i dve najjače vladajuće stranke, reklo bi se da je Nemačka na talasu ideja Klare Cetkin odavno daleko dogurala u obezbeđivanju jednakih prava muškaraca i žena.

Međutim, stvarnost u Nemačkoj proteklih decenija je drugačija od ovog ubeđenja. Najpre, činjenica da je Nemačka u dobrom delu druge polovine 20. veka bila podeljena uticala je da Istočna Nemačka, pod uticajem marksističkih ideja, bar formalno bila naprednija u poštovanju prava žena, prevashodno u oblasti prava na rad.

U Zapadnoj Nemačkoj su tek 1977. godine žene dobile pravo da mogu da se zaposle a da za to nisu morale da traže dozvolu supruga, a ujedno je ukinuta i zakonska odredba da je zaposlenje žene bilo dozvoljeno samo ako ne ugrožava njene bračne i porodične obaveze. Naprosto, u Zapadnoj Nemačkoj postojalo je društveno očekivanje od žena da napuste posao sa rođenjem deteta pa često sve do polaska dece u srednju školu ili na univerzitet.

Ni ujedinjenje dve Nemačke nije mnogo promenilo pa i danas mnoge Nemice uzimaju po nekoliko godina odsustva zarad nege deteta ili rade skraćeno radno vreme. Ali i one koje rade puno radno vreme teško dolaze do najviših pozicija, a plate su im u proseku za oko 20 odsto manje nego muškarcima.

Nemačka kancelarka Angela Merkel nema svoj pandan u, na primer, nemačkom poslovnom svetu. Zbog toga je pre koju godinu primetila da je „patetično“ da u sedam decenija posleratne Nemačke nije moguće da 30 najvećih nemačkih kompanija dobrovoljno imaju malo više žena u nadzornim odborima.

Kancelarka je zbog toga izgurala zakon da firme u nadzornim odborima moraju da imaju bar 30 odsto žena. Ipak, položaj žena i muškaraca na tržištu rada u Nemačkoj i dalje nije isti. Štaviše, analize tvrde da će za izjednačavanje položaja, ukoliko se nastavi aktuelni tempo promena, morati da prođe još čak 217 godina.

Koliko su konzervativna gledišta bila dominantna u nemačkom društvu svedoči i to da je silovanje u braku postalo krivično delo tek od 1997, a da tek od 2016. godine silovanjem se smatra svaki seksualni odnos za koji je žrtva verbalno dala do znanja da ga ne želi, a ne samo onda kada se i fizički branila od napadača, što je zahtevao prethodni propis.

Borba Klare Cetkin da žene dobiju pravo na abortus započela je početkom 20. veka, ali i dan-danas je u Nemačkoj abortus formalno zabranjen. Doduše, od 1976. godine lekari i trudnice se ne kažnjavaju za izvršeni abortus ukoliko je urađen u prvih 12 nedelja trudnoće i posle obaveznog savetovanja.

Ipak, u eri interneta i onlajn pretraživača Nemice ne mogu tek tako da dobiju informaciju u kojoj ginekološkoj ordinaciji mogu da urade abortus. Nemački zakon izričito zabranjuje „reklamiranje“ usluge abortusa pa je tako nedavno jedna žena ginekolog kažnjena novčanom kaznom od 6.000 evra samo zato što je na svom sajtu napisala da je to deo medicinskih usluga koje pruža.

Ko bi rekao da su Nemice pre jednog veka uspevale da se izbore za veća prava, a sada im to ne uspeva uvek, čak i kada vode zemlju. Možda čekaju neku novu Klaru Cetkin.