Hrišćanske crkve: Svako pomirenje, nove podele

Kad se političari pozivaju na nesporazume, to je obično laž. Kad se crkve pozivaju na nesporazum, to ne znači da objašnjenje nije istinito, samo da za identifikaciju nesporazuma treba pogledati neke događaje iz osmog, jedanaestog, ili u konkretnom sporu moskovskog Kirila i vaseljenskog Vartolomeja, petog veka.

Tada je 451. je u Halkedonu pored Konstantinopolja (danas širi prostor Istanbula) održan Četvrti vaseljenski sabor, ovde bi se reklo ekumenski koncil.

Vrlo bitan momenat ne samo crkvene već i političke istorije, čije se posledice osećaju i danas. U Halkedonu su eksplicitno potvrđene privilegije konstantinopoljskog patrijarha, čime je Konstantinopolj postao "novi Rim".

Zaključak nije bez kontroverzi, jer je odluka doneta bez prisustva četiri rimska legata koji su upravo tada koristili pauzu za ručak, no i bez njih je većina bila za. Osim toga, oni su bili samo predstavnici rimskog biskupa, jer je papstvo u fomalnom smislu uspostavljeno tek sa Grgurom Velikim 590. 

Uglavnom, patrijarh "novog Rima" je tada dobio apelaciono pravo da imenuje, postavlja i rešava, ukratko vlada zajedno sa imperatorom u jednom duboko religioznom društvu.

Vartolomej se prošlog meseca pozvao upravo na Halkedon kad se, kao da nema pojma o čemu se tu radi, direktno uključio u politički spor između Moskve i Kijeva oko Krima, zbog kojeg su Zapad i Rusija 2014. započele novi hladni rat, u perspektivi i novu trku u atomskom naoružanju.

Priznanje autokefalne crkve Ukrajine[1] je bio znak za nove podele u pravoslavnim crkvama, njihovim akademsko-teološkim zajednicama, pa i među običnim vernicima širom Evrope i sveta, u konkretnom slučaju ovog teksta Austrije i Nemačke.

Ali tu se dramatika podela ne zaustavlja. Kako hrišćanske crkve više ne ratuju jedna s drugom, i hvala im na tome, već se trude da prema vani nastupaju kao velika, šarmantno disfunkcionalna porodica, bio je to istovremeno znak i za diferencijaciju unutar katoličkih i protestantskih crkava. Htele – ne htele, sad se i one pitaju za koga su i gde stoje.

Katoličke crkve, protestantske još i više, za sada se trude da ostanu po strani od situacije koju javno doživljavaju kao "unutarpravoslavnu stvar", ali će ih političke razmere i konfliktni potencijal tog spora uskoro naterati – sada, idućeg meseca, krajem godine, za sto godina, jer sve to za crkve spada pod "uskoro" – da zauzimaju stav.

Ako stanu na stranu Vartolomeja konstantinopoljskog, odnosi Zapada sa Rusijom bi mogli postati još gori. Ako stanu na stranu Kirila moskovskog, biće izdajice zapadnih geostrateških interesa.

Moć i nemoć Moskovske patrijaršije

U jednoj tako napetoj situaciji, sa SPC se dogodio nesporazum da nije otišla na ekumenski prijem kod bečkog nadbiskupa i vatikanskog kardinala Kristofa Šenborna. 

Prijem je bio u njegovoj palati pored Katedrale Svetog Stefana, što je nula kontroverzno, ali se pre toga išlo na ekumensku službu u Crkvu Svetog Trojstva, a ona je stolna crkva grčkog mitropolita Arsenija Kardamakisa.

Sve grčke crkve u dijaspori spadaju pod jurisdikciju patrijarha Vartolomeja. Pod Atinskom arhiepiskopijom nije čak ni čitava Grčka. Pod Vartolomejem je i ova glavna pravoslavna crkva u Beču, u javnosti poznata pod imenom mitropolitska ili pravoslavna katedrala.

Rusi nisu došli na službu u Crkvu Svetog Trojstva, Srbi nisu došli. Rusi barem znaju zašto nisu došli, Srbi izgleda ne, ali im je jako stalo da se zna da nije reč o bojkotu.

Ko je čiji? U principu kad se u javnim reakcijama čuje grčko ime, jasno je šta sledi. Pod javnim reakcijama se ovde misli na Kathpress, agenciju vesti Bečke nadbiskupije, ali i na profesionalno vrlo kvalitetno vođene crkvene novine i platforme po provinciji. U prave velike medije crkvena tematika se ovde teško probija, osim kad je eksplicitno politička.

Augustinos Labardakis, mitropolit grčke crkve u Nemačkoj (čim je dijaspora, pod Vartolomejom je) i predsedavajući Pravoslavne biskupske konferencije Nemačke izjavljuje da "podela među  pravoslavnim crkvama nije bitno uticala na pravoslavno zajedništvo".

Istina, kaže Labardakis, Rusi su se povukli iz njegove Biskupske konferencije i više tu ne zalaze, ali mimo toga je sve isto, ljubav, sloga, razumevanje i slično (intervju vajmarskim nedeljnim novinama Glaube Heimat/Vera domovina).

Grigorios Larencakis, profesor na Teološkom fakultetu u Gracu, smatra da je Moskovska patrijaršija "godinama vodila politiku demonstracije moći" prema crkvi Ukrajine, sprečavajući "svim sredstvima" da vaseljenski patrijarh presudi u njenu korist (štajerske Nedeljne novine, prenosi Kathpress).

Larencakis: "Jasno je da je za Moskvu bolno što gubi jurisdikciju nad jednom tako velikom teritorijom (...) ali upravo u tako teškim situacijama dijalog nema alternativu. Reakcija Moskve da prekine euharistijsku zajednicu sa Vartolomejom je preterana.

Njegova argumentacija je da titula vaseljenskog patrijarha nije samo "počasna", te da njegov status nadilazi tumačenje da je "primus inter pares", prvi među jednakima.

Larencakis: "Nije li Ruska pravoslavna crkva dobila autokefalnost upravo odlukom vaseljenskog patrijarha u 16. veku, kad je Konstantinopolj već bio u turskoj vlasti?" U smislu, onda im je bio dobar, bez obzira na to što je sedeo u hrišćanskoj žardinjeri unutar muslimanskog parka, a sad ne.

Ali da sve to zanemarimo, kaže Larencakis, pitanja autokefalije se ne rešavaju kroz upotrebu moći.

Interesantno, pogotovo što se nikad drugačije nisu ni rešavala. Upravo su procesi dobijanja autokefalnosti u pravoslavlju volatilne prirode – nacionalitet nije eksplicitni strukturni elemenat, nacionalizam je heretički princip, ali se svejedno sve (sekularno organizovane) države-nacije u "demonstraciji političke moći" bore za autokefalnost svojih crkava.

I Srbi su autokefalnost dobili kroz "pogodan" splet političkih okolnosti, onoliko koliko se pad i pljačka Konstantinopolja 1204. od strane Venecijanaca može nazvati pogodnim momentom. Vizantijski car i patrijarh su se 1219. nalazili u egzilu, trebali su im saveznici, pa su imali interes da Rastku Nemanjiću učine uslugu.

Ako samo bacimo pogled na Beč, primedba o "volatilnosti" postaje jasna. Prvo je postojala pravoslavna zajednica Svetog Đorđa koja je pokrivala duhovne potrebe svih pravoslavaca, i onih sa turskih teritorija. Krajem 18. veka iz nje se izdvojila grčka crkvena opština (ova koja je danas pod Vartolomejem). Iz nje su se u nastavku odvojile srpska opština 1860. i rumunska 1906.

Ruska pravoslavna zajednica Svetog Nikolaja postoji u Beču od 1700. godine, uvek u statusu "diplomatske crkve". Ta blizina je i fizički potvrđena krajem 19. veka kad je u sklopu ruske ambasade podignuta nova crkva. Bugarska zajednica Ivana Rilskog je osnovana 1967. u sklopu ruske – tad im je odgovaralo, pogodan momenat, i jedni i drugi su bili u izbeglištvu od komunista – da bi se odvojila 1993.

Na 150. godišnjicu Srpske pravoslavne opštine "Sveti Sava" u Beču, izdata je (2010) monografija koja prati ne samo razvoj Opštine već uopšte i odnose među pravoslavnim stanovništvom imperijalnog Beča. Pravoslavne zajednice ne samo da su bežale jedna od druge, već se tužakale pred carem, kad god je imao nerava za njih.

Mahom su svi bili protiv Grka, zato što su oni bili najetabliraniji, s najdužom tradicijom prisustva u Austriji, ali, istini za volju, za germanske stanovnike Monarhije su ionako svi pravoslavci bili "Grci".

Dositej Obradović je služio u Crkvi Svetog Đorđa, onoj koja je pokrivala potrebe "osmanskih pravoslavaca"; Vuk Karadžić je 1864. u njoj ležao na odru. Šta da se radi kad su Grci!

Spomenuta monografija Srpske opštine "Sveti Sava" ima i tužna mesta, kad na primer opisuje kako su bečki Česi i Slovaci dolazili kod Srba sa željom da postanu deo srpske pravoslavne zajednice, ali je srpska strana čuvala ekskluzivitet i odbijala ih.

Samo pravi Srbin je Srbin! Svi pravoslavci sami[2], odvojeni, na svom malom duhovnom lenu, nacija za crkvom, crkva za nacijom. Ovde se istina govori o 19. veku, ali, recimo, SPC i dalje neguje ekskluzivan princip vere i nacije.

Crkva bez moći, zemlja bez kralja

Prošlog utorka u nadbiskupskoj palati u Beču Šenborn je održao govor koji su spomenule čak i austrijske dnevne novine.

"Hrišćanske crkve su danas marginalizovane do bola", smatra Šenborn, ali je "upravo taj gubitak moći velika šansa za ekumenu". 

Smisao je jasan, sad kad su sve crkve "en gros" gurnute na rub društva, lakše će razgovarati jedne s drugima. Ili, interpretirano s više teološkog smisla, sad će postati više pravoslavne – više će se baviti svojom primarnom funkcijom, spiritualnom pripremom ljudi na finalnu tranziciju, a manje svetovnim igrama moći.

Razvoj oko ukrajinske autokefalnosti upravo dokazuje da je to preoptimistično mišljenje, te da trend ide u drugom pravcu. Onog trenutka kada crkva u Ukrajini nije mogla dobiti što je htela, obratila se politici. Pod političkim pritiskom, u kome se prepoznaje rukopis britanske i američke diplomatije, Vartolomej je pridobijen za odluku velikog konfliktnog potencijala.

Rusija je podnosila sankcije s humorom, zato što zna da će one biti ukinute po ljudskim merilima uskoro, za pet, deset, petnaest godina. Ali autokefalnost Ukrajine ih zaista boli, jer se sad uspostavlja crkveno pravno stanje za čitav milenijum. Ako je Zapad zaista hteo da naudi Rusiji, tek je sada našao pravu polugu. 

Kome je Bog otkazao ugovor?

Paralelno sa kardinalovim ekumenskim prijemom, u Beču se održavao još jedan važan interreligiozni skup kao deo hrišansko-judejskog dijaloga. Tema, brat-bratu dve hiljade godina stara, a još uvek otvorena – šta za hrišćane znači to što je Hrist bio Jevrejin, šta za Jevreje što je Isus postao hrišćanski spasitelj?

Skup se nije maknuo s mesta dok učesnici nisu dobili "objašnjenje", čitaj izvinjenje sa hrišćanske strane, šta je papa u penziji Benedikt XVI mislio kad je u svom tekstu "Milost bez kajanja" (26. 10. 2017) izvređao jevrejsku religiju.

"Izvređao" je naravno malo grublja interpretacija, ali u efektu se stvar svodi na to, da su jevrejski teolozi bili pogođeni papinim razmišljanjima o dve teme – "teoriji supstitucije" i "Ugovoru".

Da li je hrišćanstvo kao "viša religija" zamenilo judaizam (supstitucija) i da li je Ugovor sklopljen na Sinaju između Boga Starog zaveta i Mojsija (Egzodus) prekinut sa rođenjem hrišćanstva?

Benedikt je pisao tako da se moglo shvatiti kako je Ugovor otkazan, i da bi sad bio u hrišćanskim rukama. 

Berlinski rabin Valter Homolka je sad u Beču rekao kako on ne misli da je Benedikt antisemit, "ali da bi upravo jedan nemački papa, u penziji ili ne, morao da pazi šta govori o Jevrejima".

Nikad politika neće ispustiti religiju iz ruke. I nikad crkva, kad ne zna kako dalje, neće odustati da traži pomoć od države.

[1] Pravoslavna crkva Ukrajine je nastala prošlog decembra fuzijom velike Kijevske patrijaršije (45 odsto nacionalnih vernika) i male "Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve" (ispod 1,5 odsto). Pored te, sada jedne crkve, postoji i Moskovski patrijarhat (oko 14 odsto) koji je ostao veran, jasno je iz imena, moskovskom Kirilu. Situacija je i jezički komplikovana. Pravoslavna crkva Ukrajine je tvorevina koju je Zapad izvukao od vaseljenskog patrijarha Vartolomeja. Ukrajinska pravoslavna crkva je ukrajinska crkva u krilu Moskovske patrijaršije.

[2] Grčko pravoslavne crkve u Austriji imaju danas zajedno 400.000 vernika. Pravoslavni su druga po veličini konfesionalna zajednica u Austriji.