Zajedno smo jači, samo protiv koga?

Svi obeležavaju početak nove godine, pa i vojska. Austrijski ministar Mario Kunasek je pozvao Ursulu fon der Lajen (Berlin) i Violu Amherd (Bern), na svođenje računa unapred - o tome kakva je u prognozama vojnih analitičara ova 2019. godina već bila u odnosu na događaje iz prošlosti čiji će se uticaj tek osetiti.

Skup je protekao u relativnoj medijskoj tišini, pogotovo s nemačke i švajcarske strane. 

Razlozi su očigledni. Osim zajedničkog jezika, vojni ministri Nemačke, Austrije i Švajcarske nemaju mnogo zajedničkog. Nedostaje im institucionalna moć da kao interesna grupa utiču na formiranje širih bezbednosnih strategija. Osim toga, nisu ni interesna grupa - Nemačka je u NATO savezu, Austrija vojno neutralna, Švajcarska nije ni u EU. 

No iako njihovim nastupima o karakteru mira i tipu rata ovog trenutka nedostaje urgentnost koju bi imao sličan sastanak globalnih vojnih aktera, on je regionalno značajan, jer daje uvid u strahove, dileme i opcije evropskih nacija.

Sajber, migracije, blekaut 

Čega se boji austrijska vojska? O tome je u sali Vojne akademije među prisutnima - oficirski kadar, bezbednosni analitičari, predstavnici politike i medija - sprovedeno kratko digitalno ispitivanje sa sledećim rezultatom: sajber-napadi, nekontrolisane migracije, veliki nestanci struje ("blackout"), tim redom. 

Usput, "blackout" se nezavisno od vojnih eksperata pojavio i kao tema i kao fobija u ovdašnjoj javnosti pre nekoliko dana, kada je skoro čitav pojas austrijsko-nemačke granice ostao bez električne energije. Šef vladine Agencije za energiju (E-Control) Andreas Ajgenbauer u petak je za dnevnik Krone govorio o rizicima "totalnog mraka". Osim opštih tema, kao što su prirodne katastrofe ili hakerski napadi, spomenut je i energetski spor između Beograda i Prištine, zbog kojeg su satovi u Evropi početkom prošle godine na trenutak izgubili korak s vremenom.

Vratimo se u svečanu salu punu uniformi, činova i njihovih političkih upravitelja dok glasaju o top listi bezbednosnih rizika. Sa strahovima tog tipa se Austrija suočava tako što računa na jaču saradnju unutar EU.

Ali ne tako da bi to vodilo stvaranju EU-armije, jer za to nema "ni političke volje, ni pravne osnove", kaže Kunasek.

Nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lajen je međutim upravo došla u Beč da bi zagovarala osnivanje EU armije, odnosno "Armije Evropljana", kako se sama ispravljala više puta.

Sa svoje strane, švajcarska ministarka Viola Amherd je skupu prenela "dobru i lošu vest". Loša je "da je bezbednosna politika ponovo postala veliki deo obične dnevne politike", a dobra da "pitanja bezbednosti konačno dobijaju pažnju kakvu zaslužuju". 

U smislu društvenih konsekvenci, ta izjava bi se prevela na sledeći način: loša vest bi bila da stanje evropskih demokratija vie ne zavisi od izbornih rezultata, već sve više od militarističkih argumenata; dobra, da je vojna bezbednost postala skupa roba, luksuzno dobro za kojim se svi grabe bez obzira na cenu. 

Ili, još drastiničniji smisao izjave švajcarske gošće - loše je da se evropska društva militarizuju, dobro je da to ne primećuju.   

Šta je tu dobro?

Aktuelno gledano, "EU-armija" je idejno čedo Angele Merkel i Emanuela Makrona, odraz ljutnje i razočarenja nad Trampovom politikom. 

Hronologija evropskih bezbednosnih struktura otkriva međutim da je EU imala vojne ambicije i pre nego što se naljutila na američke birače da su u Belu kuću doveli nekoga kao što je Tramp, političara koji vodi zemlju onako kao što je vodio vlastitu firmu. 

Ovde sasvim kratko i uz dosta izostavljanja: Ugovor iz Mastrihta 1992. definisao je pitanja odbrane i bezbednost kao "drugi stub" od tri na kojima stoji Evropska unija (prvi je ekonomska i svaka druga civilna saradnja, treći policijska kooperacija). 

Mastriški "drugi stub" je 2009. Lisabonskim ugovorom ("Ustav" EU) transformisan u Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku, pod engleskim akronimom CSDP (Common Security and Defence Policy).

CSDP je, i pre nego što je službeno sazvan u život, stvorio osnovu za još jedan delatni akronim, EUFOR (European Union Force). EUFOR je delovao u Makedoniji (2003, Operacija Konkordija), Bosni (Altea, 2004-7), Kongu u dva maha (2003, 2006), Čadu (2008) i Somaliji (pomorska operacija Atalanta za borbu protiv pirata, traje od 2008). 

Ali, osim one u Makedoniji gde je nastupao zajedno sa NATOM, EUFOR je u svim ostalim operacijama angažovan pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, što znači da bi mogao da se zove bilo kako, operacija voljnih, spremnih i zbrda-zdola pokupljenih. 

Paralelno s tim fluidnim humanitarno-vojnim konceptom, razvijala se i ideja o čvršće struktrisanoj armiji, pravoj EU vojsci, drugom NATO savezu, ili boljim NATOM od NATA. Prvi ju je izrekao 2003, to je pravi vic istorije, jedan političar (pacifističkih) Zelenih, onaj isti koji je sedeo u nemačkoj vladi kad je 1999. slala bombardere na Beograd - Joška Fišer. 

Ideja o "militarističkom Šengenu" je počela da se ostvaruje u ranu zimu 2017. godine, kada je stvorena platforma PESCO (Stalna strukturisana saradnja), koja bi opet trebalo da predstavlja organizaciono jezgro EU Odbrambene unije, u perspektivi Evropske armije, "Armije Evropljana", kako je taj cilj nazivala nemačka ministarka u gostima u Beču. 

Ako i ova kratka hronologija izgleda komplikovana, može se još uprostiti. EU se vojno kreće različitom brzinom na više voznih traka: pod Ujedinjenim nacijama, pod NATOM, protiv Trampa, za severnoatlantsku lojalnost, pod nemačkim vođstvom, pod francuskim bezbednosnim traumama, malo zbir relativno suverenih država-nacija, malo jedna moćna država više nacija.

Jednom rečju, EU ne zna šta hoće. Uslov da se nađe u jednoj operativnoj voznoj traci objedinjenih materijalnih resursa, bio bi taj da prethodno sklopi mir sa Rusijom, za početak prestane da podgreva neprijateljstvo s Moskvom. 

To nije u izgledu. Rusija je poslednjih godina ogromnim državnim, političkim i ekonomskim angažmanom veštači konstruisana u glavnog evropskog neprijatelja, tako da je u EU taj trend praktično nemoguće zaustaviti u skoro vreme, on se sad razvija automatski.

Čuvari, predatori i begunci novog svetkog poretka

Bečki susret tri vojna ministra nemačkog govornog područja završen je predavanjem politologa i istoričara Herfrida Minkerla (Herfried Münkerl), profesora na berlinskom Humbolt Univerzitetu. 

Minkelr (r. 1951 u Hesenu) je slavu stekao kao teoretičar ideja koje pokreću svet i usput ubijaju ljude. Poznat je kao autor brojnih knjiga o nemirnoj strani sveta - o ratu, političkoj mitologiji, Makijaveliju, Hobsu i Klauzevicu. 

Pred uniformama i zainteresovanim civilima u Beču Minkler je izneo nekoliko teza o bezbednosno-političkom stanju sveta. Najveći izazov bi bio taj, da su se USA shodno Trampovoj paroli "America first" povukle iz svoje uloge čuvara svetskog poretka. Takav razvoj ne samo da podiže napetosti na „napuštenim" teritorijama, već animira sile nižeg ranga da provociraju i testiraju granice mogućeg. 

Da bi Kina kao jedna od "sila nižeg ranga" otvoreno postavila zahtev za preuzimanjem uloge globalnog vođe, nije verovatno, "zato što Kina ne investira globalno jednako, već samo tamo gde leže njeni interesi", smatra Minkerl. 

Dalje teze: moć Ujedinjenih nacija je u daljem padu, svet se dezintegriše u mrežu uticajnih sfera, trka za pozicije je počela. 

Minkerl: "To je kraj binarnog pogleda na bezbednost, gde postoje rat, mir i ništa u sredini. Naprotiv, svet danas lebdi u prostoru koji nije ni rat ni mir".

Ovde je potrebno napomenuti da su Minklerove teze o ratu koji se ne primećuje i miru koji liči na rat kontroverzne i u samoj nemačkoj javnosti. Ali on je usvakom slučaju popularan, zato što nerazumljivo zloćudnim svetskim trendovima uspeva da zalepi jednostavne i razumljive etikete, onako kao na tegli kiselih krastavaca u supermarketu.

Na primer, njegova dijagnoza svetskog stanja data u intervjuu regionalnom dnevniku Vestfalske novosti (11.11.2018): "Od čuvara međunarodnog poretka, USA su se pretvorile u prvog predatorskog korisnika tog poretka. To je vrlo zabrinjavajuće."

Šta predlaže Minkerl kao kontrameru, ne na predavanju u Beču, već u spomenutom intervjuu?
Evropljanima je potrebna moć sredine da se odupru geostrateškim potresima koji nastaju jer se "kreator" jednog svetskog poretka pretvorio u njegovog glavnog "predatora". Evropljani se moraju okupiti oko prisutne, shvatljive, odgovorne "sredine", a ta sredina je prema Minkerlu današnja Nemačka.

Also, svi na pozicije oko Nemačke, i eto "Armije Evropljana" o kojoj govori Lajenova. Germany first.