Evropa i migranti: San o Danskoj

Povod za stroge zakone koji se i dalje uvode jeste 2015. i migrantska kriza, ali početak promene odnosa prema imigrantima traje još od terorističkih napada 2001. godine. Danske trupe uključile su se u invaziju na Avganistan iste godine, pa na Irak 2003.

Značajna je i 2005. U danskom listu Jilands posten objavljene su karikature proroka Muhameda. Islam ne dozvoljava predstavljanje lika proroka na bilo koji način. Nastao je međunarodni incident, paljene su danske zastave, libijska i saudijska vlada su povukle ambasadore iz Danske.

O Danskoj i migrantima za RTS govori Mikael Graversen, poznati danski reditelj angažovanih filmova. U višestruko nagrađivanom dokumentarcu "San o Danskoj", pratio je avganistanskog dečaka koji je kao izbeglica sa 15 godina stigao u Dansku. Ali posle tri godine, azil mu je odbijen, a Graversen ga je pratio dok je pokušavao da ilegalno živi u zemlji koja mu je postala dom, a potom i da nađe svoje mesto negde pod evropskim suncem.

"Upravo zbog velikog priliva imigranata 2015, mnogo ih više imamo i u Danskoj nego pre deset godina", kaže Graversen.

"Vidite mnogo imigranata i u malim gradovima, postali su deo svakodnevnog života Danaca. Ranije su bili samo u velikim gradovima. Sada u Danskoj ima mnogo novih zakona. U stvari, kada je vlada usvojila pedeseti zakon, ministarka za strance i imigraciju proslavila je te stroge mere uz tortu. Sve je jače mišljenje među građanima da treba da se brinemo o sebi, da zatvorimo granice i da ljudi koji dolaze predstavljaju pretnju našem sistemu socijalne zaštite. Mnogi se toga boje", zaključuje reditelj.

Ministarka za strance i imigraciju o kojoj govori Graversen je lice iza novih zakona. Inger Stojberg je članica Liberalne partije, koja je deo manjinske vlade Danske iz čijih je redova sadašnji premijer. Važi za strogu političarku, a njene izjave neretko zovu kontroverznim. Podržala je zakon iz 2016. po kome su migranti kada su dolazili u Dansku mogli da zadrže oko hiljadu dolara, a ostatak novca koji su imali morali su da daju vlastima i tako na neki način plate boravak u Danskoj. Osim torte za jubilarnu, pedesetu antiimigrantsku meru, pamti se njena izjava o tome da oni koji slave Ramazan treba da uzmu odmor iz bezbednosnih razloga. Na primer, vozači autobusa kojima koncentracija može da opadne dok poste.

Evo kako na kontroverze odgovara zamenik ministarke Mads Fuglede, član Liberalne partije zadužen za pitanja imigracija.

"Nisam siguran da ima puno kontroverzi. Znam da postoji velika debata o tome kako razgovaramo o ovim zakonima kako ih obeležavamo. Ali pogledajte kolika je podrška zakonima među Dancima, 70 odsto građana kaže da im je drago što neko hoće da preuzme kontrolu nad politikama koje su bile na klimavim nogama mnogo godina. Svi ti zakoni imaju koren u onome što se dogodilo 2015. Te godine je više od 20.000 ljudi došlo u Dansku, sa tim brojem ljudi nismo mogli da se nosimo. Taj broj je svima stavio do znanja da nešto treba da se uradi na političkom nivou. Nismo to dobro radili, to je problem već trideset godina, i ostao je manje-više nerešen", smatra Mads Fuglede.

Još 2015. godine vlada je visinu socijalne pomoći tražiocima azila smanjila za 45 odsto. Posebno ta mera je, između ostalih, urodila plodom. Sa dvadeset hiljada tražilaca azila koji su došli te godine, broj je na godišnjem nivou pao na oko tri hiljade.

Geto lista

Prilike u Danskoj su se u dva veka drastično promenile. Danska je 1951. bila prva zemlja potpisnica konvencije UN o izbeglicama, a danas je jedina zapadna demokratija koja je delove gradova i zvanično nazvala – geto. Vlada je objavila listu geta koja želi da transformiše.

Nekada Danci nezvanično, među sobom, tako zovu mesta gde žive većinom imigranti i siromašniji građani. Reč je o kvartovima ili mestima van gradova gde je država napravila jeftinije, socijalne stanove. Jedno takvo mesto postoji u blizini grada Hileroda, 20 kilometara od Kopenhagena.

Dragan Popović, treća generacija imigranata iz Srbije, odbornik je Liberalne partije u lokalnoj skupštini, kaže da to nije geto, jer ne ispunjava kriterijume po kome su 22 oblasti u Danskoj nazvane getima.

"To su obično mesta gde ljudi ne rade, ne šalju decu u vrtić i visoka je stopa kriminala. Ljudi koji žive u ovom kvartu su integrisani i uglavnom imaju posao", ističe Popović.

Karakteristika geta je da sve zgrade imaju satelitske antene kako bi gledali kanale iz delova sveta iz kojih su došli.

Mjulnerpark jeste na vladinoj listi geta. Nastao je sedamdesetih i blizu je centra Kopenhagena. Kažu da je jedan od najopasnijih. Vidljivo je da su stanari uglavnom migrantskog porekla.

Kada konačno naiđu, nisu raspoloženi za razgovor. Muškarci koji uglavnom govore engleski, stanu da porazgovaraju dok ne čuju reč imigracija. Tada kažu da im se žuri.

Žene su nešto prijemčivije, bar stanu da ponešto objasne. Nailazi devojka koja je rođena u Mjulnerparku i kaže da je Dankinja. Zna, priča, da kvart zovu geto zbog bandi, ali dodaje da se u tome preteruje.

Staje i žena iz Iraka, u Danskoj je dvadeset godina, došla je u posetu iz drugog kvarta. Ne govori danski baš dobro, ali smetaju joj mere vlade.

Sa nama razgovara i žena poreklom iz Afrike, koja živi u Mjulnerparku petnaest godina. Ni njen danski nije najbolji. Takođe misli da su mere nepotrebno pooštrene. Menjala bi vladu.

Dok one ne bi zvanično pred kamere, sledeći stanar hoće. Nazif Bećirović iz Trebinja. Došao je u Dansku kao izbeglica pre 25 godina.

"Jeste, ovo zovu geto, ali to je više napričano, ja da ti kažem", počinje Nazif priču.

"Ja dođem i nekad popijem sa društvom i nikad mi niko nije ništa loše rekao, ovde toga nema. Ali oni između sebe, Arapi, a da ti kažem tu ima i Danaca, tu je i droga da ti kažem, ko će više da proda, to je to... Što se tiče drugoga, ja nikakvih problema nemam", dodaje Nazif.

Kada ga pitam da li je u kvartu jeftinije živeti, kaže da jeste, ali da je krenulo renoviranje zgrada koje su prodate privatnim investitorima. To će podići i cene stanovanja. Posledično stanari će morati da nađu drugo mesto za život, ako ne mogu da ga priušte.

Vlada planira da geta nestanu do kraja 2026. godine

U zemlji od skoro šest miliona ljudi, živi 87 odsto etničkih Danaca. Ostali su migranti, najčešće iz Turske, Sirije, Iraka, Libana, Pakistana i Somalije. Mads Fuglede kaže da ih dansko društvo ne doživljava isključivo kao pretnju, ali smatra da "stvaraju probleme i sebi i ostatku društva. Ako imate mesta u Danskoj gde policija ne sme da patrolira, gde ne smeju da uđu kola hitne pomoći, gde vatrogasci ne mogu da rade a da ih ne uznemiravaju, gde su bande preuzele kontrolu, gde verski lideri imaju važniju ulogu od danskog ustava, moramo kao društvo nešto da uradimo".

Sutradan smo shvatili da mnogi u Mjulnerparku nisu hteli da pričaju sa nama i zato što onaj koji obično govori u njihovo ime nije bio u gradu. To je Muhamed Aslam, predsednik stanara Mjulnerparka. Pakistanac je, živi u kvartu od 1987. Kao početak drugačijeg odnosa prema migrantima navodi 2010, kada je vlada napravila prvu geto listu.

"Tada je na listi bilo 29 oblasti u zemlji. Da su danas isti kriterijumi, sada bi ostale još samo četiri koje bi ispunjavale te uslove", kaže Aslam.

"Ako pitate policiju Kopenhagena, stopa kriminala se smanjuje. Svuda, i u mestima koja zovu geto. Sve više ljudi se zapošljava. Imali smo ekonomsku krizu i tada je mnogo ljudi bilo nezaposleno, ali sada su se mnogi ponovo zaposlili. Nas ima iz 30 zemalja u kvartu, naš glavni jezik je danski. Kada biste videli decu i omladinu, kako komuniciramo? Na danskom", dodaje Aslam.

Podsećam ga da smo u Mjulnerparku sreli neke ljude koji ne govore danski. "Možda", odgovara, "oni koji nikada u životu nisu išli u školu. Njima je teško da nauče jezik. Ali većina ljudi govori danski".

Kada smo išli u ministarstvo, videli smo snimak rasprave o predlogu zakona o zabrani obrezivanja pre osamnaeste godine. Motiv – zaštita prava deteta. Usvojen je i zakon o rukovanju, po kome će svako ko želi da postane građanin Danske morati da se rukuje sa gradonačelnikom. Već je donet zakon o zabrani pokrivanja lica, a bilo je prvih novčanih kazni za nošenje burke. Mads Fuglede tvrdi da to nije kršenje ljudskih prava, kako neke organizacije za zaštitu ljudskih prava tumače.

"Da objasnim tačku po tačku. Zakon o rukovanju. Da biste postali građanin Danske, morate da prihvatite danske vrednosti, a jedna od njih je da žene i muškarce ovde tretiramo jednako. Da muškarac može da se rukuje sa ženom – to je deo onoga što nas čini Dancima. I nije deo ljudskih prava da postanete Danac. To je dar. Ako nećete taj dar, onda nemojte da se rukujete sa gradonačelnikom, jer onda nećete ni postati građanin Danske. To vam je tako. Što se tiče zakona o tome da smete da pokrivate lice, to je nešto što takođe ljudima daje prava koja ranije nisu imali. Jer kad se pokrivaju, žene time potpuno negiraju svoj pol, a to u Danskoj ne radimo", kaže zamenik ministarke za strance i imigraciju.

Još jedan zakon koji je izazvao posebne polemike je onaj o tome da deca rođena u getu moraju da budu odvojena od roditelja bar 25 sati nedeljno. Odnosno da idu u vrtić. U Danskoj inače, kao i u Srbiji, vrtić nije obavezan. Ali, 95 odsto Danaca decu šalje u vrtić. Imigranti mnogo manje.

Muhamed Aslam smatra da ljudi više neće imati ista prava. "Ispada da ako se neka porodica samo preseli na drugu stranu ulice koja se ne vodi kao geto, onda mogu sami da odluče da li će dete slati u vrtić. Reći ću vam na ličnom primeru. Imam četvoro dece, rođeni su i žive sve vreme u Mjulenparku, imaju visoko obrazovanje, išli su u vrtić. I u čemu je problem", upitao je Aslam.

U ministarstvu ovako odgovaraju:

"Vidimo po statistici u vezi sa mestima koja zovemo geta da deca koja tamo odrastaju kraj roditelja koji ne govore danski obično dve godine zaostaju za vršnjacima kada krenu u osnovnu školu, kada je reč o jeziku. Nekada smo mislili da će u osnovnoj školi toliko dobro naučiti danski da će moći da sustignu ostale. Ali vidimo da to nije slučaj. Da bismo dali toj deci iste mogućnosti da traže svoju sreću i svoje ideale u društvu, jasno je da moraju da nauče danski i društvene norme koje važe u Danskoj, a ne one ukorenjene u drugim kulturama", objašnjava zakon Mads Fuglede.

Migranti – tema izbora

Vratili smo se u Hilerod da upoznamo Vivi Valdberg. Ona je pedagog i radi za organizaciju "Žuta sova", koja pomaže migrantima već 20 godina.

"Pre tri-četiri godine," priča Vivi, "kada sam videla sve te migrante koji su počeli da pristižu u Dansku, ka Hilerodu posebno, razmišljala sam kako da im pomognem. Imali smo sastanke sa svim građanima koji su živeli u okolini. Bilo mi je jako krivo, žalosno je bilo da vidim odrasle ljude koji toliko ružnih stvari govore o muslimanima, da će praviti probleme, da će im uticati na život ako budu živeli blizu njih, jer su druge vere i nemaju poverenja u njih".

"Reč je o neznanju, ljudi su gledali u medijima, gledali su šta govore političari, isključivo ružne stvari. I na lokalnom i na državnom nivou. Da ti ljudi koji dolaze žele samo nekoliko stvari – da siluju naše danske devojke, da nam uzimaju novac, da neće da rade, sve najružnije, i normalno, ljudi su stekli jednu negativnu sliku", dodaje Vivi Valdberg.

Vivi je i odbornica u skupštini grada Hileroda, socijaldemokrata. Tradicionalno, njena partija je davala podršku migrantima, ali sada su promenili diskurs. Liderka stranke Mete Frederiksen nedavno je najavila da će predložiti da tražioci azila uopšte ne dolaze u Dansku, već da zahtev podnesu u nekoj drugoj zemlji. Evo šta Vivi misli o novim zakonima i o idejama svoje stranke.

"Ja to ne razumem, nijednu partiju koja želi takve mere ne razumem. Zašto? Toliko je mali broj ljudi na koje se to odnosi, na primer, nošenje burke. Tih žena tako malo ima. Trošimo toliko vremena, želimo da uvedemo neke zakone, a za to nema potrebe. Ima i Danaca koji neće da se rukuju, ima i Danaca koji ne poštuju norme, ne razumem ni ja čemu sve to. Ni u mojoj partiji nisu svi saglasni oko uvođenja strogih mera, ali, nažalost, to je možda donekle i potrebno. Ima zaista mnogo ljudi koji su ovde došli i koji ne žele da pobegnu od rata i nađu bolji život. Došli su ovde i nisu poštovali Dansku. Cilj mera koje naša liderka Mete Frederiksen hoće da uvede, to je na liniji drugih partija. Ako hoćeš da dođeš ovamo, ja želim da ti pomognem, ali moraš na naučiš jezik i to je minimum. Nije to lako, integracija nije laka, neko misli da to može preko noći. Nije to ni samo zbog izbora, to je moranje. Da opstane danska nacija, mi smo mala nacija", kaže Vivi Valdberg.

U Danskoj do juna 2019. treba da se održe izbori. Trenutno vladaju liberali, konzervativci i Liberalni savez. To je manjinska vlada koju podržava Danska nacionalna partija. A oni su desničari, tradicionalno okrenuti protiv migranata. Neki od novih zakona su njihova inicijativa. Sada se pojavila i nova desničarska partija koja smatra da su im kolege previše blage, to je Nova desnica. Tema izborne kampanje bez sumnje će biti imigracija.

Jens Konrad Petersen, novinar danskog javnog servisa, kaže da Danci daju četrdeset odsto plate na porez. I da ljudi žele da dobiju nešto za ono što plaćaju.

"Ako misle da njihov novac ide za ljude koji pod navodnicima, nisu njihovi, onda postaju kritični. I to se dešava čitavu proteklu deceniju. Sve su se partije pomerile na desnu stranu političkog spektra. Posebno Socijaldemokratska stranka, tradicionalna partija centra. Sada dele neke ideje sa desničarima. Ne pričamo više o desničarima, pričamo o tome da se ceo centar pomerio u desno", kaže Petersen.

Uz već pomenute mere kojima je za migrante postala nepoželjna, Danska je odavno pooštrila uslove za dobijanje državljanstva i dovođenje porodice. Potrebno je četiri godine života u Danskoj za dobijanje državljanstva, a treba imati stalno zaposlenje bar tri i po. To je za mnoge neizvodljivo. Uz to, postoje različite vrste statusa migranata. Najviše ih ima takozvani opšti status, što znači da treba da se vrate u zemlje porekla kada ponovo postanu sigurne za život.

Po azil u Švedsku

Samo 17 kilometara preko čuvenog mosta je Švedska, mnogo gostoljubivija prema migrantima. Ipak, Šveđani su na mostu od 2015. postavili granične kontrole. Nije bilo u duhu Šengena, ali im je ipak dozvoljeno. Prvo su tražili da kontrole traju šest meseci, ali i dalje traju. Doduše, pre osam meseci su policajci prestali da kontrolišu svako vozilo, već samo ono koje im pobudi sumnju. Migranti i dalje češće idu u Švedsku u koju je lakše doći i ostati. Jer migrant, ukoliko dobije azil i radnu dozvolu, u Švedsku može odmah da dovede porodicu. U Dansku tek pošto dobije državljanstvo.

Prošle godine na izborima u Švedskoj je odličan rezultat ostvarila stranka Švedske demokrate. Partija korene ima u nacizmu i vide je kao antiimigrantsku. Novi lider Džimi Okeson je donekle uspeo da promeni takav imidž modernijim i ublaženim stavovima po raznim pitanjima.

U Helsingborgu u Švedskoj se srećem sa Marijom Gotšalk, članicom Švedskih demokrata, odbornicom u skupštini mesta Alstop.

"Postoji problem, na mnogo nivoa", kaže Gotšalkova.

"Pričam sa ljudima koji dolaze u Švedsku koji žele da rade, da započnu sopstveni posao, ali nemaju pomoć da uđu u sistem. To ume dugo da traje. Počinjete da sumnjate u sebe ako vam ne pomognemo u početku. A onda, ima onih ljudi koji uleze u sistem, a švedski sistem je previše otvoren. Dajemo previše, a ne očekujemo ništa zauzvrat. Ljudi dobiju novac, a ništa ne rade. Nikom nije dobro kada ne radi ništa. Ne bih zatvorila granicu potpuno, ali dovoljno da bismo vodili računa o onima koji su već ovde. Ne krivim ljude koji dolaze, svi koriste svoju situaciju, švedski sistem mora da bude stroži", objašnjava Gotšalkova.

Stav sličan stavovima nekih partija u Danskoj, s tim što Švedske demokrate nemaju priliku da svoju politiku sprovode u delo. Švedska još nema vladu, a mandat je u rukama bivšeg premijera.

Iako je bogatim zemljama Evrope poput Danske potrebna radna snaga, posebno u sektoru higijene i slično, u kome prosečan Danac ne bi radio, vlada sada više insistira da ta osoba zna jezik, da se uklopi i ne živi na njen račun.

Oni koji čekaju azil gube strpljenje. U najvećem centru za tražioce azila u Sandholmu bilo je i demonstracija. Vivi Valdberg kaže da je zato što su ti ljudi predugo čekali.

"Neki od njih su u Dansku došli ilegalnim kanalima, krijumčari su im pričali da je u Danskoj najsrećniji narod na svetu. Sada im je mnogo teško da razumeju zašto moraju da čekaju na primer tri godine tamo, trebalo bi da odmah dobiju papire kad smo mi ovde toliko dobri, najsrećniji ljudi na svetu", navodi Valdbergova.

Primer Danske i migracija je i primer neslaganja unutar EU po najvažnijim pitanjima. Danska je rešila da integriše migrante koji su već došli, odbila je kvote EU i nije jedina. Poziv kancelarke Merkel je izgubio svoju snagu, a ona je sama proglasila da je multikulturalnost mrtva. Migranata dolazi sve manje, ali će još dugo biti glavna tema svake nove izborne kampanje. Čak i među najsrećnijima u Evropi.