Neprijatelja nikad dosta

Velika Britanija izlazi iz EU, osim što ne izlazi. SAD se povlače iz Sirije, osim što se ne povlače. Rusija je ekonomski propala, osim što nije. Daeš je pobeđen, osim što se njegovi borci vraćaju u Evropu. Religija je nestala, ako se zanemari da se vratila.

Zapadne politike su pune takvih paradoksalnih stavova, čija se nelogičnost i ne primećuje. Još gore, čija se neodređenost preliva u medije, iz medija u javnost, da bi se odatle preko rezultata nacionalnih izbora vratila natrag u politiku. 

Kakav input, takav output: Zapad je odustao od politike univerzalizma, osim što nije. Više ne pokušava da ceo svet klonira prema vlastitom liku, zato što je to skupo, nerentabilno, neekonomično, nepopularno, često štetno, opasno, nepredvidljivo i potencijalno vodi u bankrot zapadne moći.

Ali pre nego što je Zapad zaista spreman da čuje vlastite savete, logično je – a Zapad je istorijski izrastao na kristalnoj logici i svetlom oružju – da preduzme poslednji pokušaj privođenja sveta boljem životu. A kad i poslednji pokušaj propadne, za njim dolazi još jedan, pa još jedan, čitav ontološki niz poslednjih pokušaja.

Na primeru najavljene konferencije o Iranu se tačno mogu proveravati gabariti gornje teorije o zapadnim namernim metodama za postizanje slučajnog univerzalizma.

Ministar spoljnih poslova SAD Majk Pompeo se ovih dana nalazi na produženoj diplomatskoj turneji po Bliskom istoku, gde je posetio Jordan, Irak, Egipat, Bahrein, Ujedinjene Arapske Emirate, Katar, Saudijsku Arabiju, Oman i Kuvajt.

Povod poseta je najavljeno američko povlačenje sa severa Sirije, uzrok je ujedinjavanje fronta protiv Irana.

Snaga dobra protiv sile mraka

Pompeo je na američkom univerzitetu u Kairu održao predavanje pod naslovom "Snaga dobra. Kako je Amerika ponovo oživela Bliski istok". Tom prilikom je Iran na naučnoj bazi proglašen zajedničkim neprijateljem Bliskog istoka, koji u čitavom regionu širi teror i uništenje.

Ovde će se preskočiti detalji o tome kako su to SAD "ponovo oživele Bliski istok" vojnim intervencijama u Iraku, Libiji ili onoj ograničenoj u Siriji.

U ovom tekstu se ne raspravlja ni o kvalitetima iranskog političkog vođstva, niti postoji namera da se brani religiozni tip društvenog uređenja uspostavljen u etapama od 1979. kad se ta zemlja otela američkoj kontroli.

Naprotiv, ovde je reč o američkom neprihvatanju činjenice da je Iran takođe deo Bliskog istoka, te o daljem svesnom produbljivanju regionalnih antagonizama, ali više ne na planu državnih interesa kao osamdesetih godina, već sad na bazi očuvanja vrednosti kao što su "stabilnost, mir, sloboda i bezbednost", kako se objašnjava sazivanje konferencije u Varšavi sledećeg meseca.

Iran se mora uklopiti u "oživljavajuće" impulse američke bliskoistočne politike. Ako u tu svrhu regionalni pritisak nije dovoljan, mobilizovaće se "na desetine svetskih država", uključujući i evropske.

Slobodni i miroljubivi svet protiv Irana – to je diplomatski okvir u kom državno i regionalno prerasta u univerzalno.

Paradoksi najavljene varšavske konferencije tu se ne završavaju.

Međunarodna konferencija čiji je važan cilj "mir" održava se uz učešće Saudijske Arabije, koja je direktno vojno angažovana u ratu u Jemenu.

Drugi bitan cilj skupa je "sloboda", što takođe dobija crnohumorne dimenzije, s obzirom na najnoviji slučaj koji je svetsku javnost danima držao bez daha, hoće li mlada Saudijka Rahaf el Kunun pobeći od porodice i državnog sistema, koji negiraju njenu slobodu.

Neko će reći da se tu mešaju dva poimanja slobode, ali u humanističkom kontekstu sloboda je jedna. Ne može se Saudijska Arabija, iz koje u očajničkim akcijama beže neslobodne žene, uzimati za mentora koji će iransko društvo učiti slobodi, a da to bude shvaćeno kao ozbiljna politika američke supersile na stazi vrednosnog univerzalizma.

Plus, Poljska kao mesto gde će se razgovarati o univerzalnim vrednostima kao što su sloboda, mir, stabilnost i bezbednost? Ta zemlja trenutno ne silazi sa stranica medija nemačkog govornog područja kao eklatantni primer svega što je u EU krenulo po lošem: razbijanje evropske solidarnosti, demontaža vladavine prava, klerikalizam, ugrožavanje slobode misli, negiranje ličnih sloboda, pre svega ženskih. Ovaj novinar bi dodao na listu još i podgrevanje neprijateljstva prema Rusiji, ali to se Poljskoj u spomenutim izvorima ne računa u negativnom smislu.

Ima i gore od aktuelne Poljske koja je zgazila univerzalističke vrednosti liberalne demokratije, a to je više takvih zemalja zajedno. "Nova osovina između Salvinija i Kačinskog?", pita se austrijska novinska agencija APA u izveštaju prošle sedmice koji prenose svi ovdašnji mediji.

U "osovinu" se naravno računa i Orban, u tom tekstu, ili u prvom susednom, pa se time nesveto evropsko trojstvo Italija–Poljska–Mađarska pojavljuje kao zaokruženi konstrukt.

Idućeg meseca će tako sa konferencije u Varšavi, gde će sedeti i delegacija Saudijske Arabije, biti odaslane pretnje mira i slobode upućene Iranu, kao belicioznom regionalnom elementu koji se ne uklapa u stabilnu bezbednosnu strukturu Bliskog istoka.

Maroko, Srbija, koja je tu razlika?

Drugi sveži primer nesvesnog univerzalizma uzet je sa pres-konferencije austrijske šefice diplomatije Karin Knajsl prošlog utorka. Knajslova je svodila račune svog sektora iz prošle i trasirala glavne pravce ove godine.

Ono što se konkretno tiče Srbije je ministarkina izjava da su glavni i neumoljivi kočničari srpskog ulaska u EU Francuska i Holandija. Ništa novo, ali lepo je kad se to kaže otvoreno, jer Beograd time dobija mogućnost ciljane politike.

No u daljoj razradi teme proširenja, Knajslovoj se potkralo nekoliko izdajničkih znakova, iz kojih je jasno da ona ne radi toliko na političkoj konsolidaciji evropskog kontinenta, već na političkoj agitaciji za univerzalističko ujedinjenje širokog geografskog prostora, koji se poklapa sa granicama "čitavog sveta" u doba antike.

U Evropu ne spadaju "samo beogradski Muzej savremene umetnosti i Sarajevska filharmonija", kaže Knajslova, već i Bliski istok, Severna Afrika i prednja Azija, kao civilizacijski prostor objedinjen istorijskim zajedništvom rata i mira.

Tamo gde se od nje kao od člana političke egzekutive očekuje da beogradski Muzej savremene umetnosti i Sarajevsku filharmoniju formalno uvede u EU, Knajslova sanja univerzalistički san o oživljavanju prostora koji su od osvajanja Aleksandra Velikog, preko Rimskog carstva, preko Justinijana Velikog, pa sve do radikalnog reza sa rađanjem islama u sedmom veku, funkcionisali kao jedan.

Principijelno, oživeti Evropu u najširoj mogućoj interpretaciji antike i antičkih mediteranskih civilizacija, nije loš cilj. Ali da li je politički realan? Da li je državnički neodgovoran? Da li je kulturno nadmen, uvredljiv i arogantan? U praktičnom smislu glup i opasan?

Tipovi institucija koji su se od antike i ranog srednjeg veka razvijali u hrišćanskim i islamskim društvima potpuno su različiti. Pritom se ovde ne misli na "institucije" koje sede u nekim zgradama i donose odluke, već na institucije u sociološkom smislu – odnos prema religiji, prema zakonitosti, obrazovanju, znanju ili radu, tip porodice, status žene, uloga tradicije, prihvaćeni i dozvoljeni tipovi političke participacije i slično.

Danas provalije leže između institucija u evropskim društvima ukrasnog hrišćanstva i bliskoistočnim društvima živog islama. Moderne su i jedne i druge, u smislu da tu nema "zaostalih" institucija, već svaka od njih stoji na (privremenom) kraju dugog transformacijskog procesa.

To ne znači da je Rahaf trebalo vratiti ocu i braći da s njom raspolažu po volji, već da u Saudijskoj Arabiji žive na stotine hiljada takvih žena, čije porodice nemaju ni trunku griže savesti zato što ih tretiraju kao zatvorenike. Kako i bi, kad im hiljadu godina u lokalnom razvoju institucije porodice šapuće u uvo da je to normalno stanje!

Ali da se vratimo Karin Knajsl i njenom shvatanju proširenja Evropske unije. Ono je važno, zato što je Austrija sistemski vrlo bitna zemlja za ulazak Srbije u EU.

Njena izjava na pres-konferenciji otkriva osobu velike kulturne, ali male političke kompetencije, i to postaje problem, barem za one balkanske zemlje koje očekuju više konkretne pomoći na putu ka EU.

Integracija antike u agendu EU je poetski dodatak, kulturološka nostalgija, dimna zavesa za opstruktore proširenja. Citirati Knajslovu na taj način dobija istu vremensku urgentnost kao i citirati pisca Otkrovenja kad kaže "jer bilo je samo jednom, i više nije, ali će biti opet".

Antika re-loaded, to je plemeniti cilj. A da se prvo beogradski Muzej savremene umetnosti uvede u EU, a rasprava o nasleđu Aleksandra i Justinijana ostavi za kasnije? Prvo prvo, a onda večno?

Toliko operativna i praktična EU ovog trenutka ipak nije. Radije bi se zavukla u snove o univerzalističkoj vrednosti liberalne demokratije. Draže joj je da zanoći na persijskim putevima Aleksandra Severnomakedonskog, i tamo ostane neko vreme i dva vremena i pola vremena.