Svet 2019. iz kineske perspektive

Prošlog januara, Zorana Baković se pripremala za odlazak na otvaranje zimskih Olimpijskih igara u Pjongčangu u Južnoj Koreji, gde su i pored svih sportista, zvezde ipak bili pre svega članovi severnokorejske delegacije. U hokeju je nastupio ujedinjen ženski tim dve Koreje, a na otvaranju su dve zemlje prodefilovale pod jednom zastavom.

Sve to, posle godine u kojoj su razmene mišljenja, a na kraju i uvreda između Trampa i Kima, vodile sukobu nuklearnih razmera. Zatim se 2018. koja je počela igrama, nastavila samitom lidera Severne i Južne Koreje, a potom i samitom Kima i Trampa u Singapuru.

Od tada, sem povremenih odlazaka Kimovog voza za Peking, iz Pjongjanga nema mnogo vesti. Za Zoranu Baković glavna vest je nedostatak vesti.

- Pa verovatno je najveći događaj 2018. bio to što se nije događalo. A to je da nije bilo nijednog raketnog lansiranja, lansiranja balističkih projektila ili još manje, atomskih ekperimenata. I to je vrlo bitno bilo, da smo iz latentnog rata prešli u latentni mir, bez obzira što se isto tako nije dogodila denuklearizacija, što iskreno rečeno, niko nije ni očekivao niti tako brzo niti tako jednostavno.

Ono što se događa i što je isto tako vrlo važno u Severnoj Koreji je početak reformi koje su tamo osetne. Nisu dovoljno velike da bi se o njima pisalo velikim slovima i na prvim stranicama, još uvek to nisu sistemske promene. Možemo reći da je negde u trenutku kada je Kina obeležavala četrdesetu godišnjicu početka svojih reformi, Severna Koreja negde dostigla tu tačku gde je Kina bila pre četiri decenije.

Da se vratimo ovoj godini. Početak 2019. je, kada je Kina u pitanju, obeležila izjava predsednika Si Đinpinga da niko ne može da promeni činjenicu da je Tajvan deo Kine i da bi trebalo da se teži mirnom ponovnom ujedinjenju. Iako je za Kinu pitanje Tajvana unutrašnje pitanje, ima li svoju spoljašnju upotrebu?

- Da, kako da ne. To je bila isto tako poruka Tajvancima kao i Kinezima unutar Kine, koliko i spoljnom svetu, odnosno direktno Americi. Ono što je u tome vrlo zanimljivo i značajno je da je Si Đinping zapravo najavio da je period čekanja istekao.

Nakon Mao Cedunga koji je insisitirao na ujedinjenju, Deng Sjaoping je rekao da će se ujedinjenje ostaviti budućim generacijama. Si je rekao, to smo sada mi.

To će biti najverovatnije najveća priča 2019. godine, najveći izazov za mir i ima veze, povezano je sa korejskim pitanjem jer Kina Tajvan pre svega smatra jednim od pitanja zaostalih iz II svetskog rata. I ne želi da dopusti da Koreje počnu da se približavaju pre nego što završi svoje ujedinjenje.

Si Đinping je mesec dana ranije u govoru povodom četiri decenije od početka reformi rekao da kineskom narodu više niko ne može da diktira šta da radi. Šta time poručuje?

- Ta poruka je takođe okrenuta preko okeana, Vašingtonu. Hteo je da kaže da ovo što Tramp pokušava da uradi, da promeni kineske industrijske politike, način trgovanja, način kako dolazi do tehnologije, prodor u strateški vrlo važna tržišta, da se to neće dogoditi. Da će Kina nastaviti sa istim stilom poslovanja, istim nastupom prema partnerima, bez obzira na osetne pritiske pod kojima je sada.

Ranije ste govorili da se predsednik Si okružio ljudima koji poznaju i Ameriku i ekonomiju, jer trgovinski rat nikome ne ide u prilog. Ipak se dogodio. Da li će 2018. biti zapamćena kao početak sukoba dveju velikih sila?

- Vrlo verovatno da hoće zbog toga što niko do sada iz Bele kuće nije nastupio ovako kao Donald Tramp. Može se reći đonom, možemo to oceniti kako god hoćemo, možemo to oceniti kao iracionalno ili vulgarno ili grubo, ali on je postavio pitanja koja se dugo vuku kroz odnose između Kine i dva velika zapadna tržišta, SAD i EU.

Sad ćemo videti da li na ta pitanja uopšte postoje odgovori. Da li se može dogoditi da trgovinski rat koji, kako se čini, ne vodi nikuda, šteti i jednima i drugima. Kini vidno, tu nemamo šta da pričamo. Međutim, to što Kini šteti ne znači da donosi rezultate koje Tramp hoće, jer se deficit Amerike povećava umesto da se snižava, a Kina neće odustati od toga da do znanja i tehnologija koje joj još nedostaju, dolazi jednako kao i do sada.

Da li u ovom kontekstu treba posmatrati i hapšenje finansijske direktorke "Huaveija" u Kanadi?

- Da, hapšenje Meng Vanžu je zapravo znak da se trgovinski rat zove trgovinski, ali je zapravo tehnološki. Zašto je 2019. bitna i zašto se to hapšenje sada dogodilo? Zato što ove godine počinju licitacije za petu generaciju Interneta, odnosno bežične mreže.

Ukoliko Amerika zaista uspe da "Huavei" potisne sa tržišta i uceni sve američke saveznike i partnere, prvenstveno EU i evropske zemlje, da "Huavei" ne prihvate, to će biti zaista veliki udarac za kineske ambicije i planove da preko tih osnova za veštačku inteligenciju, potpuno drugu vrstu komunikacije, Internet stvari, pametne gradove, dođe na čelo ove tehnološke revolucije koja upravo počinje.

Jedna od zanimljivijih vesti prošle godine je nestanak šefa Interpola. Kasnije se saznalo da je u Kini i da je optužen za korupciju. O čemu se tu radi, da li je to nastavak borbe protiv korupcije na visokom nivou koja traje već godinama?

- Ta borba protiv korupcije će se nastaviti i dalje. Međutim, šef Interpola je morao da strada zbog toga što nije zadovoljio zahteve koje je imao, da isposluje izručenje nekolicine kineskih tajkuna koji su uspeli da se sklone po svetu, prvenstveno u Americi. Iz brojnih razloga.

Oni su, ne samo korumpirani, nego imaju i brojne nezgodne informacije, i njegov nestanak nije samo povezan sa njegovom korumpiranošću. U tom slučaju, s njim bi se drukčije obračunali.

Da se vratimo za trenutak našem prostoru. Šta je Kini Balkan?

- Kina je Balkan pretvorila u jednu malu laboratoriju, u kome se ekonomski pojas i svileni put, da kažem tako, krčka, sa ne prevelikim ali ni dovoljno malim investicijama. Iz njih može da izraste dalje povezivanje. Kina ima definitivno neumanjene ambicije da uđe svojim svilenim putem kroz celu Evropu, a isto tako, ako se preokrene situacija jer će se EU morati konačno odrediti prema Kini, još uvek to nije tako puno da bi bila veliki gubitnik.

Neki zapadni mediji pišu da kineski put svile vodi u svemir. Misli se na nedavno sletanje kineske sonde na tamnu stranu Meseca. Šta znamo o ciljevima kineskog svemirskog programa?

- Kina je dobro pročitala Artura Klarka koji je jednom rekao da dinosaurusi ne bi izumrli da su imali svemirski program, jer bi onda mogli da predvide dolazak meteora koji je navodno udario u Zemlju i izazvao njihovo istrebljenje.

Kina je dobro shvatila da će zemlje koje će biti dominantne u svemiru voditi Zemlju, planetu. I da će se taj novi odnos velesila, novi poredak sila po snazi i uticaju na planeti određivati tamo.

I njihovi planovi se ne završavaju u Solarnom sistemu, već imaju projekte putem razvijanja nuklearnih svemirskih brodova da idu i tako daleko. Da ne govorimo o Marsu i Jupiteru. Već imaju datume kad žele na njih da slete sa svojim robotima.

Da zamislimo na kraju da za nekoliko decenija Kina postane svetska sila broj jedan, kako se već prognozira. Kako bi izgledao svet uz globalnu dominaciju Kine?

- Ušli smo u razdoblje koje je Frensisa Fukujamu navelo da kaže da nije kraj istorije, nego da zapravo nastavljamo istoriju, jer se na sve strane vode te identitetske politike sa jakim liderima, gde je višepartijstvo postalo beznačajno, gde je demokratija sve više obezvređena.

Kina će se u tome dobro snalaziti. Moja je sumnja da će se Kina ipak morati prilagoditi globalnom liderstvu, koje ipak ne može da vodi ovakva kakva jeste i sami Kinezi su toga svesni.

Zato mislim da svet neće izgledati samo onako kako sad možemo da ga predvidimo, ni iz kineske perspektive, još manje iz naše, i da je zato bolje da još malo sačekamo pre nego što damo tu konačnu ocenu.