Ratni pejzaž od Severne Afrike do Bliskog istoka

Persijski zaliv je 2018. godine bio jedna od vodećih tema u svetskim medijima. Ono što je ličilo na progresivne ekonomske i društvene reforme pod diktatom saudijskog prestolonaslednika Muhameda bin Salmana, pretvorilo se u dramatični međunarodni politički zločin, koji još nije u potpunosti razotkriven.

Postavlja se pitanje da li je Muhamed bin Salman naredio ubistvo opozicionog novinara Džamala Kašogija u Istanbulu i da li planira da se domogne nuklearnog oružja.

To su nepoznanice koje na početku godine muče zapadne sile, a koje su isprva srdačno podržavale princa, da bi sada osetile diplomatsku nelagodu kada se nađu u njegovoj blizini.

Politički analitičar iz Dubaija Taufik Rahim objašnjava za RTS zašto je Persijski zaliv ušao u novo političko poglavlje i privukao svu međunarodnu pažnju.

"Tu je posebno reč o Saudijskoj Arabiji, pod vođstvom krunskog princa Muhameda bin Salmana, koji je radio na učvršćivanju unutrašnje moći i regionalnog uticaja. Bin Salman je posebno zapao za oko javnosti kada su zapadne sile počele da vrše pritisak na njega zbog smrti novinara Džamala Kašogija", navodi Rahim.

Princ jača svoj uticaj uprkos slučaju "Kašogi"  

"Suprotno očekivanom, on ne samo da je preživeo pritisak Zapada, već je čak i učvrstio uticaj tako što je pokrenuo ofanzivnu regionalnu turneju. Na duže staze, to znači da će Zapadu biti sve teže da utiče na politiku zemalja Persijskog zaliva", smatra Rahim.

Naglašava da su zemlje tog regiona razvile sopstvenu spoljnu politiku, koja se nekada ne poklapa sa politikom Zapada. Rahim očekuje da će godina pred nama rukovodstvu Saudijske Arabije doneti brojne izazove, ali malo je verovatno da je reč o preuređenju strukture moći.

"Slučaj 'Kašogi' neće imati uticaja na unutrašnju politiku i reforme prestolonaslednika Muhameda bin Salmana. Neće se odraziti ni na regionalni uticaj koji uživa Rijad. Ali postoji akumulacija nezadovoljstva koja će nastaviti da se ispoljava u vidu opozicionog delovanja protiv krunskog princa", ukazuje Taufik Rahim.

"Izazov za Salmanovu opoziciju jeste da u Saudijskoj Arabiji nema alternative za izbor drugog vođe. A opozicija u regionu dolazi iz zemalja koje su ili krhke ili zarobljene u sopstvenim političkim problemima, tako da, ni na regionalnom nivou, niko ne može da se suprotstavi Bin Salmanu", zaključuje Rahim.

Sirija ostaje na prekretnici 

Na političkoj, bezbednosnoj i ekonomskoj prekretnici bila je i ostaće i Sirija. Odluke predsednika Bašara el Asada odrediće budućnost zemlje i regiona u godini pred nama.

"Asadova vlada sada pokušava da ponovo uspostavi kontrolu nad čitavom zemljom, što se odvija prilično teško, jer lokalne vlasti žele da zadrže privilegije i autonomiju koju su dobile", objašnjava Bahtjar Aljaf, direktor ljubljanskog Centra za bliskoistočne i balkanološke studije.

"Novi momenat u celoj priči jeste taj da će se Amerika povući sa severa i severoistoka Sirije. Sirijska vlada mora biti vrlo pažljiva i da proba, sudeći prema informacijama koje kruže regionom, da postigne dogovor sa Demokratskim snagama Sirije (SDF)", smatra Aljaf.

Objašnjava da je reč o višestranačkom dogovoru sa arapskim plemenima, kurdske sile – Narodne zaštitne jedinice (YPG).

"Ako dođe do dogovora, te se uspostavi mirna reintegracija severoistoka Sirije, onda će jedina briga sirijske vlade biti provincija Idlib, gde su i dalje stacionirani teroristi. Potom bi sledila obnova Sirije. Amerikanci već vode pregovore sa Saudijcima da deo čeka za obnovu Sirije plati Rijad", kaže Aljaf.

Bilans žrtava sirijskog sukoba u 2018. je više od pola miliona ljudi ubijenih dok je oko osam miliona migriralo ili je interno raseljeno. Iako će američke trupe napustiti Siriju, a podrška militantima će biti umanjena, Asadove snage će se verovatno i dalje suočavati sa nižestepenim otporom iznutra.

Razlog tome leži u samom početku sukoba, kada je Asad pre sedam godina lokalnim vlastima preneo velika ovlašćenja za upravljanje sukobom, što je bilo značajno, kako analize ukazuju, samo za one što imaju korist od takozvane ratne ekonomije.

Bahtjar Aljaf procenjuje da će se sve više stavljati akcenat na rekonstrukciju Sirije, ali i postavlja pitanje kako će se sile postaviti prema činjenici da se Asad vraća kao pobednik u međunarodnu arenu. Biće zanimljivo i pratiti ko će progutati najveću knedlu povodom Asadove relegitimizacije.

"Normalno je da to budu oni koji su finansirali rat u Siriji, oružane formacije koje su u njemu učestvovale. Reč je, pre svega, o Kataru, Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Premijer Katara je sam rekao da je terorizam koji je Katar finansirao to radio po nalogu Amerike. Te države sada imaju moralnu obavezu da pomognu u obnovi Sirije", smatra Aljaf.

Aljafovo mišljenje deli i Rahim: "Ono što očekujem jeste da će lideri zemalja Persijskog zaliva poželeti dobrodošlicu sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu, kog su ranije marginalizovali i stavili na 'crnu listu'".

Status Jerusalima dodatno iskomplikovao izraelsko-palestinski konflikt

Političku nestabilnost na Bliskom istoku dodatno je rasplamsao i pooštren izraelsko-palestinski konflikt, pa se nameće pitanje da li postoji bojazan od nove intifade.

Odnosi Izraelaca i Palestinaca postali su još kompleksniji zbog statusa Jerusalima. Godinu za nama je obeležilo niz nasilnih protesta na palestinskoj teritoriji, dok je Izrael nastavio ubrzanu izgradnju jevrejskih naselja na Zapadnoj obali.

Direktorka Nemačke inicijative za Bliski istok, koju finansira Fondacija "Hajnrih Bel", Betina Marks iz Ramale, smatra da je godina za nama bila jedna od mračnijih za Palestince, ali istovremeno i mračan period za okončanje izraelsko-palestinskog sukoba.

"Za Palestince je 2018. bila stravična godina jer su izgubili podršku. Amerika se jasno suprotstavila Palestincima. Zatvorili su njihovu ambasadu u SAD, a Jerusalim su priznali za prestonicu Izraela. Stali su na stranu izraelskih okupatora. Oni koji podržavaju Palestince označeni su kao antisemiti i sada se uzdržavaju da javno istaknu podršku Palestincima", navodi Marksova. 

Betina Marks kaže da je mirovni plan koji je Amerika predstavila ove godine, a koji podržava rešenje o Dve države nerazuman, a da iznad svega on nema veze sa mirom. Zato je, kaže, pitanje šta će se dogoditi na mirovnom planu između Izraelaca i Palestinaca. 

"Teško je razumeti zašto brojni stručnjaci i ljudi koji su decenijama posvećeni pronalasku odgovora za kompleksno izraelsko-palestinsko pitanje do sada nisu pronašli nijedno održivo rešenje. A onda, Donald Tramp, koji nije svestan šta to znači diplomatija, politika, istorijske i religijske implikacije, uz pomoć svog još nesvesnijeg zeta odluči da reši izraelsko-palestinsko pitanje hitnim presecanjem Gordijevog čvora", ističe Marksova.

Prema njenim rečima, Tramp će tako Palestincima oduzeti pravo na političku svest, samoopredeljenje. "Palestinci neće moći tako da žive, i očekujem da će se ovaj sukob samo pogoršati." Marksova smatra i da će predlog o Dve države i dalje biti jedino rešenje pred međunarodnom zajednicom, ali ne veruje da će ono biti i sprovedeno.

Iran čeka strateški odgovor na spoljnopolitičke izazove

Godina za nama je bila važna i za opstanak nuklearnog sporazuma sa Iranom, koji je Amerika napustila istovremeno uvodeći sankcije Teheranu. Ostale svetske sile nisu sledile Vašington i tako su, zbog Irana, ušle u još jedan politički sukob sa Amerikom. Stoga se očekuje da ova godina Iranu donese važan strateški odgovor na spoljnopolitičke izazove.

Uprkos spremnosti Evropske unije da spase sporazum s Iranom, ali i privredne veze, Amerika bi mogla biti velika prepreka tom naporu, što bi otvorilo put jačanju odnosa između Teherana i Moskve, ističe se u stranim analizama.

Komentator iz Dubaja Taufik Rahim veruje da će odnos Rusije prema Iranu, ali i celom regionu, biti nepromenjen.

"Establišment svetske spoljne politike često posmatra geopolitiku kroz prizmu zapadnih sila. Vašington nema isti pristup dvoličnim alijansama. Na primer, dok se suprotstavlja terorizmu u Avganistanu, Rusija održava veze sa talibanima putem tajnih kanala. U Siriji, Rusija će pružiti podršku i usluge Turskoj, iako su njihove taktike, pa i sama politika na terenu, potpuno suprotstavljene. Tako je i u Persijskom zalivu", naglašava Rahim.

"Iako je partnerstvo između Teherana i Moskve veoma jako, Rusija će nastaviti da neguje jake veze i sa Saudijskom Arabijom, ali i sa Izraelom. Rusija ne vidi potrebu da vodi politiku prekidanja odnosa sa zemljama i usporava napredak u određenim oblastima razvoja. Rusija će i dalje negovati odnose za zemljama s kojima sarađuje u raznim oblastima", dodaje Rahim.

U Severnoj Africi, u skali merenja sukoba i političkog uticaja na region, ističu se tri zemlje. Godina za nama je Tunisu donela velike građanske proteste protiv, kako su je demonstranti nazvali, autoritarne vlasti, ali i protiv višedecenijskog kršenja i zloupotrebe ljudskih prava.

U susednoj Libiji, politička tranzicija još nije dobila jasniji oblik, pa se očekuje da će politička fragmentacija, nasilni sukobi i ekonomska kriza i ove godine mučiti građane te severnoafričke zemlje.

Egipat je još jedna regionalna sila koja je zauzela visoko mesto u merenju strateškog značaja u ovoj godini, prvenstveno zbog održavanja političke stabilnosti, što je ključ za državni opstanak na Bliskom istoku, u Persijskom zalivu i Severnoj Africi.

Stradanje u Jemenu – poraz međunarodne zajednice

Sudbina Jemena je možda i najveći poraz međunarodne zajednice. Ona nije uspela da prisili Rijad i Teheran da obustave izmešteni rat zbog kojeg milioni gladuju i koji je Jemen stavio na, može se slobodno reći, prvo mesto najopasnijih zemalja pogođenih ratom i humanitarnom krizom.

Komentator iz Dubaja, Taufik Rahim, ne vidi rešenje sukoba u Jemenu u bliskoj budućnosti. O tom krhkom području kaže: "Jemen je u svakom smislu, od nemira do izostanka napretka, razorena zemlja, i to stanje će se održati."

Kaže da su jedini zračak nade mirovne konferencije koje izdejstvuju prekid vatre. Međutim, smatra da to neće Jemenu doneti napredak ili jedinstvenu vladu.

Još dve zemlje se nalaze u takozvanom slepom uglu međunarodne zajednice. Liban i Jordan su i dalje preopterećeni izazovom da bez neke značajnije pomoći zbrinu, nahrane i obrazuju milione izbeglica bliskoistočnog regiona.

Malo je verovatno da će se ta situacija promeniti. A mala je i verovatnoća da će mirovni diplomatski napori rešiti bliskoistočne sukobe, bez obzira na to da li će se mirovne konferencije odvijati po receptu Ujedinjenih nacija, Amerike, Evropske unije ili Rusije.

Umesto toga, Bliski istok i Severna Afrika suočiće se sa rastućim kineskim uticajem. Sudeći po globalnim planovima kineskog predsednika Si Đinpinga, među kojima se ističe ambiciozni Novi put svile, Bliski istok i Severna Afrika mogli bi da u ovoj godini postanu samo tas na vagi u preobražaju Kine iz ekonomske u vodeću sveglobalnu političku i vojnu silu.