Dojče vele: Rat je gotov, rat se nastavlja

Predsednik SAD Donald Tramp je pre praznika objavio da će se trupe njegove zemlje povući iz Sirije, ali je izgleda u međuvremenu pomalo revidirao svoje planove. To je prvi preneo republikanski senator Lindzi Grejem nakon razgovora sa predsednikom poslednjih dana prošle godine. Tramp je kasnije pojasnio da tobože nikada nije ni rekao da će povlačenje iz Sirije biti brzo.

Kako je tada rekao Grejem, Kurde na severu Sirije ne treba prepustiti na milost i nemilost Turske čiji je predsednik Erdogan najavio intervenciju.

"Ako napustimo Kurde i oni budu žrtve pokolja, ko će nam pomagati ubuduće? Želim da vodim rat u neprijateljskom dvorištu, ne u našem. Zato nam trebaju snage u Iraku, Siriji i Avganistanu još određeno vreme", rekao je senator.

Premda 2.000 američkih vojnika i dalje ostaju prisutni, jasno je da se klatno uticaja pomera. Turska je zainteresovana da proširi uticaj pre svega na severu zemlje, u kurdskoj autonomnoj oblasti. Kurdi su već, bojeći se odlaska Amerikanaca, zatražili pomoć i od zvaničnog Damaska.

Rusija će se koncentrisati na odabrane teritorije, posebno na luku u Tartusu. Nejasno je koliko će Moskva učestvovati u daljoj borbi protiv Islamske države koja je skoro pobeđena, ali i dalje sposobna da terorističkim napadima uzdrmava Siriju.

Iran će, pak, svim snagama pokušati da proširi svoj uticaj oko Damaska, ali i da poveća prisustvo na Golanskim visoravnima ka Izraelu.

Otvoreno je i kako će Izrael reagovati na novonastalo stanje. Poslednji vazdušni udari na okolinu Damaska koje je izvela izraelska avijacija ciljali su pre svega iranske snage i sa njima povezani libanski Hezbolah.

Problem sa paravojskama

Takođe je otvoreno kako će se Asadova vlada ophoditi sa paravojskama i njihovim borcima na koje se do sada oslanjala. Hiljade pripadnika Iranske revolucionarne garde, kao i pripadnici iračkih i avganistanskih paravojnih jedinica te Hezbolaha se već godinama bore na strani Bašara el Asada.

Za to vreme je vlada u Damasku mogla da uvidi da joj se, uz podršku takvih saveznika, uvek isplati da bude brutalna, kaže Bente Šeler, šefica kancelarije fondacije "Hajnrih Bel" u Bejrutu.

"Sirijska vlada ni ubuduće neće videti potrebu da pregovara, jer je uverena da je na kursu pobede", navela je Šelerova.

To bi pre svega trebalo da važi za provinciju Idlib. U tom regionu koji opseda sirijska vojska živi dva do tri miliona ljudi. Prema proceni UN, čak 99 odsto njih su civili. Ali tamo se nalaze i brojne pobunjeničke grupe koje su se tamo sklonile, među njima su neke od najmoćnijih džihadističke. Uprkos pretanjama Asada, za sada nema velike ofanzive na sam grad.

Prvobitno se Turska ponudila da posreduje i razoruža džihadističke trupe u Idlibu, ali to nije dalo uspeha. Jer režim ovim borcima nije ponudio nikakvu protivuslugu, podseća Šeler.

"Zašto bi se odrekli nečega bez da zauzvrat dobiju nešto drugo, recimo jemstvo da će ih tako nenaoružane pustiti iz grada ili im dati amnestiju", upitala je Šelerova.

Stoga, kako očekuje Šeler, kriza u Idlibu će još dugo trajati, baš kao i u celoj Siriji.

Izbeglice kao političko oružje

Upravo to situaciju u Idlibu i za Evropu čini brizantnom. Rusija, kako se navodi u jednom komentaru Al Džazire, u sirijskoj krizi je uvek iz rukava vadila izbegličku kartu.

"Rusija namerno napadala civile u područjima pod kontrolom opozicije kako bi pokrenula izbeglički talas u smeru Turske i Evrope. Time želi da prinudi te zemlje da ponovo razmisle o njihovoj podršci naoružanim opozicionim snagama", tumači se u tom komentaru.

Rusija je time imala moćnu polugu u svojoj ruci – izbeglička kretanja prema Evropi su znatno izmenila političku sliku kontinenta. U gotovo svim zemljama su desničarske stranke ušle u parlamente.

No, kojim god sredstvima sirijska vlada i njeni ruski protektori pokušali da kontrolišu Idlib, Sirija politički neće biti zemlja koja je bila do izbijanja pobune 2011. godine. Za to će se pobrinuti upravo druga zaštitna sila Sirije – Iran.

Prema jednom izveštaju američkog časopisa Forin polisi, više od 2.000 iranskih vojnika je poginulo u borbama u Siriji. Osim toga, Iran je uložio do 30 milijardi američkih dolara u borbe u Siriji. Stoga Teheran sigurno neće pokleknuti pred međunarodnim pritiskom da se povuče iz Sirije.

"Nakon tako masivnih investicija je Iran odlučan da ubere dugoročne strateške prednosti – čak i ako to kratkoročno zahteva dalje gubitke ljudskih života i troškove", piše časopis.

Ta strategija će, posebno kada se i ako Amerikanci definitivno povuku, dovesti do napetosti u regionu, očekuje Šelerova. Izrael u napredovanju Irana vidi ugrožavanje nacionalne bezbednosti.

"Iako je bilo upozorenja, a Izrael vojnim delovanjem pokazao da neće tolerisati iransko prisustvo, to iransko prisustvo se učvrstilo. Takođe se može primetiti veći iranski angažman u ljudstvu u poređenju sa ranijim periodom", dodaje Šelerova.

Rat u Siriji je u pogledu nacionalnog nivoa možda velikim delom već odlučen, ali međunarodna dimenzija je i dalje otvorena. Upravo zbog te međunarodne dimenzije, Sirija ni u 2019. godini neće biti mirna zemlja.