Diktatura dobrih vibracija

Dvogodišnji rad na naučnom projektu "Autokratijom do demokratije?" Instituta za dunavski prostor i srednju Evropu, kojim se evaluiraju dometi institucije visokog predstavnika za BiH, primakao se kraju. Rezultati se predstavljaju u ponedeljak na Forumu "Bruno Krajski" u Beču i, prema prvim najavama, izgledaju kao da su skrojeni po Volfgangu Petriču, bosanskom upravitelju 1999–2002, koji je i glavna ličnost sutrašnje promocije.

Da li je "mirna Bosna" moguća samo kao diktatura? Koja je demokratska vrednost autoritarizma? Kako shvatiti izjavu Geteovog Mefista – "deo sam one sile koja stalno hoće zlo, a stvara dobro"?

Bez sumnje, to su sve vrlo zanimljiva teoretska pitanja. Ali primenjena na žive ljude...?

Najpre ukratko kako su postavljene premise tog projekta, jednostavnim rečima prepričano i bez citata: Bosna i Hercegovina ne valja kao država, zato što svaka od tri etnije vuče na svoju stranu, a najviše srpska.

Prirodni razvoj ka stabilnoj demokratiji i jedinstvenoj državnosti mogao bi trajati decenijama, što pogotovo ima težinu kad se uzme u obzir da već i traje decenijama, tačno 23 godine, koliko je prošlo od Dejtona kao nulte tačke.

Evropa nema nerava da čeka toliko. Zato je glavno pitanje oko kojeg se sve vrti u istraživanju sledeće: Da li autokratija i diktatura koju sprovode visoki predstavnici za Bosnu i Hercegovinu može ubrzati demokratsku i državnu transformaciju te zemlje?

Gornja istraživačka tema se u logičkom smislu poklapa sa analogijama tipa – pomaže li ljuta trava na ljutoj rani, da li kriptogenika na minus pedeset Celzijusa spasava život koji funkcioniše na plus 36, da li država mora da jača da bi odumrla, da li batine najviše bole onog ko udara?

Kako gore navedeni logički niz može navesti na misao da je projekt u pitanju neozbiljno postavljen i amaterski vođen, odmah treba raspršiti sumnje tog tipa, jer iza njega stoji autoritet Bečkog univerziteta, iako ne sasvim direktno, nego, onako, preko tri ćoška, kako bi se reklo na nemačkom.

Čitalac se ovde moli za strpljenje, jer bi objašnjenje organizacionog i finansijskog okvira ovog istraživačkog projekta moglo potrajati, ali bez toga je nemoguće shvatiti domete ideje o demokratiji diktatorskim sredstvima, o diktaturi kao tajnom oružju demokratije, i to još u zemlji Bosni.

Dakle, projekat vode Dunavski institut Erharda Buseka i Forum "Bruno Krajski" uz finansijsku pomoć Austrijske nacionalne banke.

Od kada je prestala da bude emisiona banka, ta institucija se prebacila na intelektualno-karitativni posao finansiranja hronično osiromašnog akademskog pogona, koji je u uslovima neoliberalnog tržišta često primoran na onu ulogu koju su u srednjem veku imali lutajući vitezovi, metonimijski bi se reklo "mačevi za iznajmljivanje".

Drugi finansijer projekta je austrijska vlada, tačnije Ministarstvo za spoljne poslove i Evropu.

Sad malo o Forumu "Bruno Krajski". Ta ugledna institucija pripada Socijaldemokratskoj partiji, ona je intelektualna avangarda austrijske političke levice.

Sa svoje strane, Forum je osnovao interdisciplinarnu Katedru Franca Vranickog za evropske studije i podelio je na dva fakulteta Bečkog univerziteta: na Institut za modernu istoriju i na Institut za publicistiku i komunikacije.

Četvoročlani tim istraživača, skupa sa voditeljem Rajnerom Grisom, tri četvrtine je kooptiran od strane Katedre Franca Vranickog//Foruma "Bruno Krajski", a u preostaloj četvrtini popunjen sa Univerziteta Martina Lutera u nemačkom Vitenbergu.

Organizaciono-finansijska konstrukcija je još komplikovanija, još finije satkana, ali se svejedno, za ljubav preglednosti, ovde mora stati.

Poenta je u sledećem: Najveći austrijski autoriteti, kao državno ministarstvo, 650 godina star univerzitet, intelektualna levica, ugledni akademici slobodnog tržišta, čak i u datom kontekstu nevini Martin Luter, stali su iza istraživanja koje, prema pozivnici za sutrašnji skup, ima za cilj da legitimiše diktaturu Volfganga Petriča u BiH, i to preko lukavo sročene dileme – da je bilo više diktature s te strane, da li bi Bosna danas bila bolja država?

Stisni da bude lakše

Da su etnije više pritisnute, da se s njima postupalo strože, razgovaralo grublje, da se više naređivalo, zabranjivalo i oduzimalo, odlučnije šamaralo, da li bi BiH danas bila jedinstvena država stabilnog demokratskog uređenja?

To je pitanje intrigantno koliko i bezobrazno, praktično koliko i uvredljivo.

Intrigantno – da, ima tu nečega. U vreme postmoderne, postpolitike, postdruštva, posthumanog čoveka, kako se sve opisuje početak ovog veka, postaje post-etički prihvatljivo razmišljati o demokratiji kao tehničkom projektu do kojeg je moguće doći nedemokratskim sredstvima.

Na primer, ukradeš novce, a onda finansiraš bedu; upropastiš državu, pa osnuješ zakladu za dobru vladavinu; uništiš firmu kao menadžer, ali postaneš uspešan savetnik. Sve to se događalo i događa se, sada ga samo treba uliti u teorijski kalup.

Bezobrazno – u velikom stepenu. Pogotovu kad se u samom medijskom startu projekt predstavlja u liku i delu Volfganga Petriča, guvernera evropskog protektorata u Bosni 1999–2002.

Čitavu impozantnu diplomatsku karijeru Petrič je izgradio na Balkanu, iz čijih se "klisura" ("Preko balkanskih klisura i mučnih ravnica u Evropu", naslov Petričeve knjige iz 2009) jedva izvukao u mir austrijske diplomatske penzije i albanskog lobinga. Aktuelno je savetnik u uspešnoj advokatskoj kancelariji Lansky, "Ganzger i partneri", firmi specijalizovanoj za udomljavanje bivših socijaldemokratskih lidera koji su promenili veru, to jest konvertirali sa levice na neoliberalizam, kao svojevremeno Alfred Guzenbauer.

Bajka o dobrom hegemonu

Cilj sutrašnje promocije u Forumu Krajskog je staviti u jednu smislenu ravan rezultate istraživanja sa bosanskim delom Volfganga Petriča.

Da između te dve strane vlada visoka kongruencija, jasno je iz pozivnice za skup. Ako nisu hteli da se pravi ta vrsta paralele, trebalo je da napišu drugačiju najavu.

"Ja sam dobri diktator. Iako je moj cilj uvek bilo nešto drugo", citira se Petrič u uvodu. Šta bi bilo to drugo za šta se Petrič zalagao dok je bio diktator u Bosni?

"Ovom rečenicom Volfgang Petrič ukazuje na suprotnosti između svog zadatka i svakodnevice službe, na konflikte u očekivanjima internacionalne zajednice i domaćih ljudi u Bosni. (...) Istraživački projekt "Kroz 'autokratiju' do demokratije?" prvi put rasvetljava pojam 'diktatora protiv vlastite volje'. Taj fenomen se posmatra u komunikacijskim i pregovaračkim procesima sa internacionalnim i unutrašnjim bosanskim akterima. Cilj je dokumentovati i analizirati sa kojim strategijama je Petrič pokušavao da nametne svoju politiku mira i pomirbe; kako se zalagao za reintegraciju povratnika, uspostavljanje demokratskih institucija, pravnu državu, ekonomsku liberalizaciju i evropske integracije."

Dok istraživački tim faustovskog projekta "autokratijom do demokratije" objavi knjigu, potrajaće. Sutra se samo radi o tome da se uporede iskustva iz prve i druge ruke.

Poštuj oca, majku i dobrog diktatora

Praktične vrednosti takve teorije su neupitne, iako ne za sve u istoj meri.

Pojednostavljeno, tim istraživača ima dve opcije.

Prvo, da se slože kako BiH već ima demokratiju. Prema klasičnoj definiciji, demokratija je vladavina većine uz efikasnu garanciju prava manjine. Gledano na taj način, BiH ispunjava prvi deo zahteva.

Pustiti je da postane u potpunosti demokratska, značilo bi prihvatiti opciju njenog raspada – a to ne ide. Teško da bi se ovde našao ijedan naučni tim sa eksternim poludržavnim finansiranjem koji bi se usudio da dâ preporuku, čak i blagu interpretaciju u tom smislu.

Druga opcija istraživača je da podrže nestabilnu i urušenu konstrukciju koju je Zapad izgradio između "klisura i mučnih ravnica" bivše Jugoslavije, uz akademsku ogradu kako funkcija visokog predstavnika u Bosni zadržava visoko ambivalentni karakter, ali ostalo nam, pa ga ljuljamo.

Kao ekspert za Balkan, Petrič se poslednjih godina prebacio s Bosne na Kosovo, dokazujući da je srpsko nepriznavanje njegove samostalnosti jedina prepreka koja ometa transformaciju Kosova u punu demokratiju, pravnu državu i multietničku zajednicu.

U intervjuu bečkog Kurira (26. novembra) novinar Petriču postavlja sledeće pitanje: "Pored Srbije, Kosovo nisu priznale i neke države EU. Da li bi dogovor između Beograda i Prištine za njih bio dovoljan razlog da ga priznaju? Ili, da li su možda njihove domaće situacije to što stoji na putu njihovog priznanja Kosova?"

Odgovor Petriča: "Španija je nepredvidiva, to smo sad videli sa Bregzitom. Ako dođe priznanje iz Moskve, šta tu EU još može? Države (koje ne priznaju Kosovo, prim V. K.) znaju da nejasna situacija proizvodi nestabilnost i sprečava ekonomski razvoj."

Podizanje taksi od 100 odsto na robu iz Srbije i Bosne se nije smelo dogoditi, kaže Petrič, ali to je upravo deo te opšte nestabilnosti, "unutrašnji obračun Tačija i Haradinaja".

Sve u svemu, savetuje Petrič, treba ostati neutralan, ali požuriti: "Mogerinijeva mora da nastupa oštrije, da traži dijalog, korak po korak, sve do punog priznanja Kosova. Vremenski prozor se polako zatvara, jer ova Evropska komisija ostaje aktivna samo do aprila. Onda dolazi maj, izbori i nova Komisija, a u njoj će sedeti komesari Orbana, Salvinija i Kačinskog, što će neosporno spustiti kompetenciju Komisije za rešavanje problema. Uz to su Orban i Salvini dobri s Putinom. Nova Komisija će osnažiti ulogu Putina na Balkanu, a onda tu je i Kina, koja maršira po regionu. Sve u svemu, moramo biti aktivni sada, sada zgrabiti šansu. Ja vidim opasnost rađanja zamrznutog konflikta u Evropi."

Poruka balkanskog eksperta je – pomozimo Tačiju i Haradinaju da bismo sprečili Orbana i Salvinija, jer bi nam se u suprotnom moglo dogoditi da Moskva prizna Kosovo, a šta ćemo onda kad je Španija nepredvidiva, efikasni Junker odlazi, a Kina se šeta kroz region.

Preostaje da se objasni poslednji deo one rečenice ranije u ovom tekstu kako je misao "diktaturom do demokratije" intrigantna koliko i bezobrazna, praktična koliko i uvredljiva.

Intrigantno, bezobrazno i praktično je obrađeno, ostalo je još samo da se kaže šta je tu uvredljivo. Pa sve.

broj komentara 3 pošalji komentar
(ponedeljak, 03. dec 2018, 13:40)
anonymous [neregistrovani]

Mene zabrinjava

Gdje su srpski intelektualci i politicari dubljeg promišljanja da ne iskoriste ovakve skupove zapadnog”nadmudrivanja” preko naših ledja i ne kažu im pravu istinu i gdje je nas interes,a ne da nam oni navlače svoje “košulje “.

(nedelja, 02. dec 2018, 13:35)
anonymous [neregistrovani]

nervi

U tekstu mi je privukla paznju narocito recenica:"Evropa nema nerava da ceka toliko".Odakle Evropi pravo da se brani nemastinom nerava,kad se u bivsoj Jugoslaviji sve dogodilo po njenom i drugog delu zaopada, planu i"nervima".Ne znam da li cemo se ikada i mi ,narocito vecina nasih "intelektualaca",opametiti i DEMOKRATSKI braniti od lazi izrecene od vinovnika i izvrsilaca celokupnog zla, nanetog svim juznim Slovenima bivse Jugoslavije.Prestanimo da budemo uvlakaci i kukavice i umesto ratom,recimo Evropi iskreno i DEMOKRATSKI sta nam je ucinila i cini,i da je njena duznost da odustane od onoga "drzte lopova".Budimo makar mi u Srbiji malo imuniji na prokletinju,koja bezdusno kvari ljude,a zove se NOVAC.

(nedelja, 02. dec 2018, 11:13)
anonymous [neregistrovani]

Докторски написано

Уживање је читати Ваше текстове. Хвала!