Austrija, kuća podgrejane istorije

Tačno na osamdesetu godišnjicu "Kristalne noći", u Beču je u bivšem imperijalnom dvorcu Hofburg otvorena "Kuća austrijske istorije", koja obrađuje događaje od 1918. do danas. Osnivanjem ovog muzeja Austrija svečano objavljuje da je konačno izašla iz veka ratova. Paralelno sa svečanostima otvorenja ovog vikenda, Beč je u svoj oštrini otvorio diplomatsko-špijunski spor sa Moskvom. Prošlost ne stanuje rado u muzejima.

Austrija ne izlazi na kraj sa kontroverzama novije nacionalne istorije. Nije to ništa novo, niti se ekskluzivno tiče austrijske stogodišnje tuge nad izgubljenom imperijom.

Evropske nacije se i inače svaki čas tresu u groznici istorijskog atavizma.

Rusi se, recimo, još nisu izvukli iz mentalnog ponora u koji ih je gurnula revolucionarna 1917. Bregzit je poruka da se ostrvska nacija još nije pomirila sa posledicama napuštanja politike izolacije od pre sto i nešto godina.

Hrvati su duboko istraumatizovani time što su Jevreji i Srbi dopustili ustašama da ih pobiju, isfrustrirani jer Evropa nikako da shvati da je NDH 1941. bila reakcija na stvaranje Jugoslavije 1918. Da nije bilo jugoslovenske avanture, Pavelić bi bio uredan demokrata i humanist! Ili: Srbi nikako da shvate zašto su ih evropske javnosti u dvadesetom veku tako malo volele, kad su ih u devetnaestom obožavale!

Ili: Kancelarka Merkel direktno dovodi u vezu nemačku krivicu za nacizam i Holokaust sa otvaranjem državnih granica za islamsku migraciju. Ako vas je strah islamskog terorizma, idite u crkvu i molite se, jer istorijski računi moraju da se plate! (Nastup Angele Merkel na Univerzitetu u Bernu, dodela počasne doktorske titule kancelarki u septembru 2015.)

Mogu se i dalje nabrajati bolne tačke evropskih naroda koje dokazuju da niko od njih nije zaista napustio dvadeseti vek. Izložbe i muzeji koji obrađuju taj specifičan period nacionalnih trauma su pre svega egzorcizam nad mračnim epizodama kolektivnog identiteta, a tek onda organizacioni, intelektualni ili umetnički podvig. 

Noć kristalnih servisa

Sve je to trebalo reći da bi se shvatile političke i ideološke ambicije aktuelnog austrijskog slučaja kao egzorcizma, isterivanja zlih demona iz kontaminirane arhitekture i sećanja, ili kao kolektivna molitva pred Hegelovim Istorijskim duhom.

Zato je za otvaranje novog muzeja izabrana "Kristallnacht" (Kristalna noć) i njena okrugla godišnjica, tačno osam decenija od noći između 9. i 10. novembra 1938. kada su u masovnim, orkestriranim napadima nacističkih grupacija i običnog sveta počeli fizički progoni Jevreja u Trećem rajhu. Ono što se nekad refleksno ne primećuje u toj konstataciji je da su napadnuti bili vlastiti građani, Nemci i Austrijanci – samo Jevreji, često čak i kršteni.

Austrijanci su dakle napali sami sebe. Da nacisti nisu odavno kompromitovali svaku upotrebu bioloških metafora u politici, reklo bi se da su Austrijanci te 1938. i nekoliko narednih godina patili od teškog oblika autoimune istorijske bolesti.

Na koji način se sada u postavci Muzeja uvažava takvo stanje stvari? Najpre tako što se Muzej uopšte ne zove muzej, iako je muzej, već "Kuća austrijske istorije". Konkretni istorijski periodi postaju "kućna", porodična stvar u širokoj germansko-jevrejsko-slovenskoj inkluziji, u smislu šta su neki naši doživeli od nekih naših, i šta je posle bilo.

Prvi posleratni austrijski predsednik Karl Rener je još 1946. predložio otvaranje takve "kuće" straha, kajanja i katarze. Od tada se planiralo godinama i decenijama, išlo natrag i napred, da bi ideja 2014. konačno dobila čvrste konture, uz to obećanje o 3.000 kvadratnih metara u imperijalnom Hofburgu, tačno iza balkona na kom je Hitler držao govor u martu 1938. pred masom od pola miliona dobrovoljno okupljenih.

Balkon je u stvari altan, jer stoji na vlastitoj arhitektonskoj konstrukciji, ali "Hitler na altanu" nema tu šekspirijansku notu koju ima "Hitler na balkonu", pa se svi odlučuju za ovu drugu varijantu.

U praktičnoj realizaciji, "Kuća" je svedena na svega 800 kvadratnih metara u mezaninu Hofburga. Bitno su redukovana i obećana finansijska sredstva.

Zato je tim iza "kuće" austrijske porodične istorije ogroman. U organizacionom smislu ona stoji pod Nacionalnom bibliotekom i njenom direktorkom Johanom Rahinger, iako ima i svog sektorskog upravitelja, Moniku Zomer.

Tu su zatim još dva naučna veća, jedno domaće, drugo internacionalno, zatim veliki "Forum publike" i timovi naučnih konsultanata. Austrijski specijalisti vode glavnu reč, ali su sve te upravne, kontrolne i kreativne strukture prošarane istoričarima iz praktično svih evropskih zemalja. Čak je i domaće Naučno veće internacionalno po sastavu.

Tamo gde je u tom principu inkluzije proradio princip ekskluzije, to je da ni u jednom od tih tela nema nikoga iz Rusije. Nema nikog ni iz akademskih institucija Srbije ili Hrvatske. 

Da je muzej, bilo bi ih. U kući ne mora.

Plesala je samo jedno leto

Prvi zaključak: Koncept "Kuće austrijske istorije" podignut je na pažljivo iskonstruisanoj simboličkoj matrici na kojoj se radilo još od vremena dok su se bečke ulice čistile od posledica savezničkog bombardovanja.

Tim više zbunjuje sinhrono povezivanje grandiozne svečanosti otvaranja porodične "Kuće" ovog vikenda sa reakcijama na upravo izbilu špijunsku aferu u odnosima Beča i Moskve. Kao da je integrativni princip odmah morao biti izbalansiran sa dezintegrativnim, u smislu ko je naš, ko nije.

Detalji su poznati, iako nepotpuni: Penzionisani pukovnik austrijske vojske špijunirao je skoro trideset godina za rusku vojnu službu i, suočen sa optužbama, navodno već priznao. Bečki Standard piše da je dojava došla austrijskom Ministarstvu vojske iz Berlina, dok drugi mediji ne spominju izvor, ali svi misle na Engleze.

Posledice su već ozbiljne – poseta ministarke Karin Knajsl Moskvi za mesec dana je otkazana, retorika između Beča i Moskve zabrinjavajuća, a sva ona pažljiva diplomatija kojom je Austrija balansirala u odnosima s Rusijom od uvođenja sankcija EU Moskvi preko je noći uništena.

Valcer koji je Karin Knajsl otplesala sa Putinom prošlog leta na svojoj svadbi, danas je daleka istorija.

Prijateljstvo s Moskvom je za službeni Beč odjednom postalo kompromitirajući faktor. Kako su odnosi, čak i pod režimom sankcija, ostali dobri, jedini način da se oni demontiraju bio je grubi rez. Drugačije je nemoguće razumeti reakciju kancelara Kurca prošlog petka, osim kao rušenje mostova.

Austrijski ORF je odmah u petak, dok se hitno lomio diplomatski porcelan, ne nužno kristalni, objavio izjavu profesora novije istorije i eksperta za sigurnosna pitanja Zigfrida Bera. On umiruje i spušta loptu, ali takvi glasovi za sada izgledaju nerelevantni. 

Ber je profesor emeritus iz Graca, koji je inače u svom radnom veku bio gost profesor na Harvardu i Kolumbiji (Njujork). Njegov petominutni intervju se može svesti na dve tačke: to rade svi, to radimo i mi.

Prvi Berov blok, "to rade svi": "Kad neko u Austriji neotkriven špjunira 30 godina, to je austrijski problem koji se rešava tako da se uvede red u vlastitoj kući. Internacionalno je Austrija reagovala potpuno pogrešno. Konsekvence su morale biti domaće. Špijuniraju sve države, i velike i male."

Drugi blok, "to radimo i mi": "U dvadeset i prvom veku svaka država ima službe za zaštitu vlastitog stanovništva i promociju nacionalnih interesa. Mi isto špijuniramo. I mi imamo interese, na primer na Balkanu, zanima nas kako tamo stvari izgledaju. I onda naša služba ne samo da posmatra stvari na Balkanu već i internacionalno prosleđuje informacije dalje. Jer tajne službe su umrežene i samo kroz umreženost je Austrija i saznala za konkretan slučaj."

Posle Klimta i Šilea, Vurst

Sinhrono dovesti u vezu ta dva događaja – otvaranje "Kuće" i špijunsku aferu – moguće je zato što iz Ministarstva vojske u Beču kažu da su informacije o proruskom pukovniku dobili još pre dve sedmice.

Čekalo se dakle do najlošijeg mogućeg trenutka, tako da se sada ta dva događaja pojavljuju kao obrnuta ilustracija izreke: gde se jedna vrata zatvore, druga se otvore. U ovom slučaju ta izreka glasi: gde se jedna vrata otvore, druga se zalupe. 

Samu postavku u "Kući" je teško okarakterisati kao dobru ili lošu. Ona je mala, kusa, vizuelno sabijena u semantičke sisteme, tako da posetilac nema osećaj da gleda slike, već da čita knjigu nacionalnih kulturnih hijeroglifa.

Za to nije kriv tim istoričara-kustosa, jer bi svaka izložba tog tipa, sa ambicijom da predstavi nacionalne traume na osamsto kvadrata, uz to osudi, rasplače, razveseli i povede u budućnost, ostala nedorečena. Svako ko tu izložbu gleda u materijalnosti njenih izloženih objekata, ostao bi zbunjen. To nije izložba materije, već duha.

Nekad se preko montiranih skela ukazuje na činjenicu da je istorija provizorij. Nekad se ilustruju političke dosetke, kao na primer izjava kancelara Sinovca da "Valdhajm nikad nije bio nacista, samo njegov konj". Nekad su godine posleratnog prosperiteta odjednom ispresecane referencama na nacizam i diktaturu, što se čita kao "vrtimo se u krugu".

A onda posle sve muke, besa i strasti austrijske istorije dvadesetog veka, posetilac dođe do kraja izložbe gde ga čeka jedan prazan ugao (značenje: sve je otvoreno!) i vitrina sa haljinom Končite Vurst u kojoj je pevala na Pesmi Evrovizije. Na jednom transparentu stoji "nova vremena, stari strahovi", dok iznad izlaznih vrata piše "vlastita kultura".

Kako ovu izložbu treba čitati semantički, kao jezik znakova, poruka je jasna – vi, koji izlazite na na ta vrata, napuštate prostor poznate, tradicionalne, nacionalne kulture. Vi koji ulazite, ostavite svaku nadu, pisao je Dante. Vi koji izlazite, ponesite nadu sa sobom, poruka je ove postavke.

Arhitektonski je učinjen veliki napor da se reprezentativan neobarokni prostor Hofburga izbriše, pregradi provizorijem šperploča i pretvori u jeftini provizorij moderne masovne kulture. To se opet može čitati kao semantizovana poruka Austrijancima da se konačno isele iz imperijalne duhovne domovine i usput skinu kletvu sa "Hitlerovog" balkona.

Nije balkon kriv.

Dva lica traže pisca

Drugi zaključak: Time što demitologizuju nacionalne istorije, takve "kuće" samo jačaju čežnju za novim mitologijama.

Uz to nema nikakvih garancija da su simbolički zgusnute prezentacije istorije u stanju da deaktiviraju sve protivrečnosti nacionalne istorije na nivou svakodnevice.

Recimo slučaj već spomenutog austrijskog socijaldemokrate Karla Renera (1870–1950). U političkom smislu je bio sve moguće – kancelar i šef parlamenta posle Prvog svetskog rata; 1938. je pozdravio Anšlus Austrije Trećem rajhu i podržao Hitlerovu aneksiju Sudeta; posle Drugog rata je bio prvi kancelar slobodne Austrije i njen prvi predsednik, na sve to još sa nasleđem otvorenog antisemite.

Kada je 1946. nadgledao nacionalni hod ka demokratiji i u to ime predlagao osnivanje "Kuće", Rener je verovatno računao na kućne terapeutske efekte ne samo u kolektivnom već i u ličnom slučaju.

Istorijski gledano, Rener je imao dva lica, dobro i loše, ali ni to nije uski austrijski fenomen.

Pre nekoliko dana, povodom godišnjice okončanja Velikog rata, francuski predsednik Makron je posthumno odlikovao maršala Petena. Nezgodno je samo da Peten nije toliko ušao u istoriju kao heroj Prvog svetskog rata, već kao kolaborater nacističkih okupacionih sila i šef kvislinške vlade u Višiju u Drugom.

Suočen sa kritikama iz jevrejskih organizacija, Makron je odgovorio da je Peten imao dva lica.

Kako bi, međutim, bilo kad bi, recimo, srpski predsednik Vučić posthumno odlikovao Milana Nedića? Jer, koliko je poznato, i Nedić je imao dva lica.

Neke knjige jednostavno ostaju bez epiloga, svejedno kakav im se kraj napiše.

broj komentara 6 pošalji komentar
(nedelja, 24. mar 2019, 10:30) - anonymous [neregistrovani]

Knjiga istorije

Kniga istorije je najfasifikovanija napisana knjiga

(nedelja, 11. nov 2018, 22:56) - anonymous [neregistrovani]

Bravo

Kao i uvek bravo, bravo, bravo.
Uživam dok čitam Vaše tekstove.
Hvala Vam.

(nedelja, 11. nov 2018, 18:54) - anonymous [neregistrovani]

Odlican tekst g-dje/g-djice Vesne Knezevic....

Jednom rjecju,ovim i ovakvim muzejima,nekadasnje imperije zale za svojom propasti i u isto vrijeme zele da obnove neku novu takvu imperiju i to predstavljaju bez imalo stida i obraza.Pa,zar Erdogan nije nedavno rekao da je Balkan bio "najmirniji i najprosperitetniji" za vrijeme Osmanlijskog carstva.
Samo,ne znam sta je u glavama ljudi koji velicaju svoje osvajacke pohode i hvale se nekadasnjim agresijama,rusenjima i ubijanjima nevinih ljudi u tamo nekim malim drzavama.Je li to u pitanju neka neizljeciva bolest za dominacijom nad drugim narodima,sta li je?

(nedelja, 11. nov 2018, 10:11) - RedShield [neregistrovani]

Учимо историју да би се снашли у њеном понављању

Наравно да морамо да учимо историју. Али постоји ту још један проблем. Шта је "права" историја? Многе недоумице (а можда и манипулације) постоје у равни науке о историји. Горњи текст говори о историјским/моралним/интересним теретима који саплићу објективан став према људима и догађајима. Многе теме код нас се стално понављају баш зато што нема озбиљног научног става по проблематичној теми. И онда кад то пређе у емоционалну раван, онда то свако може да тумачи како му највише одговоара или, још горе, кад се користи у политикантске сврхе може да пређе у митове, бајке, разне конструкције ...
Ово је наравно само један од многих проблема које треба решавати, али док се не реши онај главни (стварање функционалне државе-што би рекао наш чувени економиста: главни производ једног друштва/нације мора бити држава) и даље ћемо читати овакве анализе/вести које су само вапај обичног човека за правдом и хуманијим друштвом.

(nedelja, 11. nov 2018, 09:38) - anonymousPero iz Svedske [neregistrovani]

Odgv.Da ucimo od istorije..

Sasvim na mestu, samo da istorija bude pisana od pravih istoricara i ne kao u vecinim slucajevima " Od Politicara"
….Pero

(nedelja, 11. nov 2018, 09:10) - Небојша [neregistrovani]

Учимо историју да би се снашли у њеном понављању

Неизмерно хвала на овом одличном тексту госпођо Кнежевић. Заиста је право задовољство читати ваше анализе прожете историјским референцама. Проклетство свих европских нација јесте њихова историја прожета ратовима, увек крхким миром и сталним интригама.