Kako se Amerika iskrcala s broda globalizma

Da li se iz tipa porodice mogu izvlačiti zaključci o budućnosti nacija, država i političkih blokova? U svojoj najnovijoj knjizi "Tužna Moderna", sociolog Emanuel Tod istražuje evoluciju porodičnih formi u poslednjih pet milenijuma, da bi na kraju došao do zaključaka koji odslikavaju geostratešku mapu našeg vremena. Recenzija jedne knjige koja zna mnogo i argumentuje smelo.

Neki od Todovih zaključaka: Od liberalne demokratije, Evropska unija se pod nemačkim vođstvom razvija u ne-egalitarnu autokratiju. Anglosaksonska sfera je najbliža društvenoj organizaciji prvobitnog homo sapiensa. Sovjetski totalitarizam je bio samo prolazna faza u ruskom putu ka novim formama političke slobode. Srbija sa Rusijom, Baltikom, srednjom Italijom, Slovačkom, Finskom, Mađarskom, Albanijom i Kinom deli političko nasleđe egalitarne komunitarne porodice - zahteva autoritet, a ne podnosi ga...

Dobra sociološka literatura u pravilu i uznemiruje i teši: Pesimističan deo informiše čitaoca da je nesavršenost društva fiksna činjenica, dok ga optimistični umiruje kako je to normalno stanje.

Todova "Tužna Moderna - Istorija čovečanstva od Kamenog doba do homo amerikanusa" (minhenska izdavačka kuća Beck, 2018) klasičan je primer tako strukturisanog dokaznog postupka koji raste na empiriji i konsekventno se odupire utopijskom refleksu.

Autorova poruka - ako vam se ovog leta učinilo da je globalni razvoj neprozirniji nego inače, da društva postaju zatočenici patoloških socijalnih formi, prestanite da brinete. Sve je ustvari u redu, svet se razvija u potpunom skladu sa svojim različitim antropološkim matricama.

Baby, it's all right!

Baza podataka iz koje Tod kreće u političku analizu današnjice i prognozu budućih trendova je u demografiji.

Svako ko je sada zabrzao prema opštem mestu popularne demografije da će "žuta rasa zavladati svetom", neka se vrati korak nazad. Kad su u pitanju konkretne regionalne epizode kineskog ekspanzionizma, "ne treba preterivati", smatra Tod.

Kina je tako gusto naseljena, da njen gravitacioni sistem ne dopušta pravi ekspanzionizam, njeno moćno demografsko težište od 1,4 milijarde stanovnika uzemljuje je tu gde jeste. Da bi objasnio Kinu, Tod se služi metaforom "crne zvezde", nebeskim telom guste mase bez sjaja.

U stabilnom stanju, tojest onda kad na vidiku nema istorijskih ekscesa kao Maove "Kulturne revolucije" koju je glavom platilo 30 miliona Kineza, "Kina nastupa kao razumni i pouzdani akter na međunarodnoj bini", zaključuje autor.

Ukratko, Kina je briga Kineza; Evropa i Sjedinjene Američke Države su briga svih, glasi pojednostavljeni zaključak knjige.

Metodološki, Tod istražuje globalno u četiri oblasti - porodica, religija, obrazovanje, ideologija, i pri tome koristi deset varijabli - struktura i razvoj porodične zajednice, seksualne norme, položaj žene, smrtnost dece, fertilitet, konačan broj dece, udeo visoko obrazovanih u društvu, teološki pravci, religiozna praksa i rezultati izbora.

Njegova empirijska baza podataka i statistička obrada zauzimaju veći deo, četiri petine knjige od petsto strana, dok su ostatak društvene dijagnoze, analize i trendovi.

Na to se mora dodati da "Tužna Moderna" nije delo za usku akademsku publiku, već je napisana za svakog čitaoca sa političkim refleksom.

Tod nigde nije suv, čak i njegove najozbiljnije statističke tablice povremeno progovore jezikom sarkastičnog humora, ili setnog omaža ljudskoj vrsti.

Stepenica, stepenica, pa u podrum...

Kroz knjigu vodi crvena linija porodičnih struktura.

Da bi sačuvao plauzibilnost skoka sa empirije na interpretaciju, Tod se analoški služi Frojdovskim modelom psihe - svest, nesvesno, podsvesno.

Dan i noć od 50 godina: ekonomija. Gore, na površini sve promene su brze i vidljive - racionalni izbor, logika razvoja i napretka, zahuktala globalizacija, parlamentarni izbori na tekućoj traci.

Dan i noć od 500 godina: obrazovanje. U sloju društveno nesvesnog deluju faktori obrazovanja i religije u procesu koji je započeo pre pet stotina godina opštom alfabetizacijom i sekularizacijom.

Dan i noć od 5.000 godina: tipovi porodice. U sloju podsvesnog vreme teče još sporije. Dugo vreme, takozvano "longue duree" (terminologija poznate francuske filosofske Škole Anala) otkucava u ritmu promena porodične organizacije.

Duboko na tom nivou još se vrte procesi započeti u staroj Mesopotamiji pre pet hiljada godina, kada je homo sapiens postao razumno biće.

U savremenom svetu vreme protiče u ciklusima od pedeset, pet stotina i pet hiljada godina. Ako vam se stoga učini da nešto sa svetom nije u redu, da je u raskoraku sam sa sobom, ultramoderan i beznadežno arhaičan, to je zato što istovremeno gleda na tri sata, kaže Tod.

Kakve će biti društvene, političke, ideološke forme u jednoj državi, kakve integracione mustre, kakav položaj žene, to određuje homo sapiens u dubini, a ne homo ekonomikus na površini.

Tod deli porodične strukture u četiri forme: inokosna/nuklearna porodica sa podtipovima (najčistiji primer Anglo-sfera, od srpskih suseda Hrvatska bez Slavonije), autoritarna proširena porodica (Nemačka, Austrija, Japan, Slovenija...), egzogamna komunitarna porodica (Rusija, Srbija, Slavonija...) i endogamna komunitarna porodica (muslimanski svet, arapske kulture).

Preuranjeni zaključak čitaoca bi glasio kako bi autor bio vrlo razočaran ako, na primer, poseti današnju Srbiju i shvati da komunitarnih porodičnih zadruga oca sa oženjenim sinovima više nema, ili Nemačku iz koje je nestala proširena porodica oca sa jednim oženjenim sinom.

Tod međutim ne tvrdi da takve strukture i danas nužno postoje, samo da vrednosti uspostavljene u dugom vremenu njihovog razvoja deluju i danas, i za te procese razvija posebnu terminologiju, kao zombi-proširena porodica, zombi-komunitarna porodica, zombi-katoličanstvo ili zombi-protestantizam.

Jedino muslimanski endogamni komunitarizam ne deluje u zombi-formi, već u živoj, virulentnoj.

"Inokosna/nuklearna porodica je nešto primitivno"

Nuklearna porodica - otac, majka, deca - je bila prva, kaže Tod, ona je tip organizacije prvobitnog homo sapiensa. Ona je naša, svima zajednička, sedi nam u kostima.

Od momenta kad u taj nukleus uđu patrilokalitet (orijentacija prema ocu) i primogenitura (izdvajanje najstarijeg sina) počinje razvoj kompleksnih porodičnih formi, uz sve lošiji položaj žene.

U političkoj i društvenoj organizaciji Anglo-sfere deluju vrednosti apsolutne nuklearne porodice radikalnog individualizma, toliko jakog da je u stanju da kida veze među generacijama.

Transfer vrednosti se u američkoj porodici odvija po sledećoj formuli: deca su različita - ljudi su različiti - narodi su različiti - ergo, univerzalni čovek u liku racionalnog homo ekonomikusa ne postoji. Dakle, treba oteti.

Evropska nuklearna porodica, na primeru Francuske u širem području Pariza ima egalitarnu notu: deca su jednaka - ljudi su jednaki - narodi su jednaki - univerzalni čovek postoji. Dakle, treba se dogovoriti.

Kod autoritarne proširene porodice germanskog sveta (Stammfamilie) se transfer vrednosti s porodice na društvo odvija na sledeći način: autoritarni otac - deca nisu jednaka - ljudi nisu jednaki - narodi nisu jednaki - univerzalni čovek ne postoji. Dakle, treba narediti.

Kod egzogamne komunitarne porodice ruskog tipa: jaki otac - sinovi su jednaki - ljudi su jednaki - narodi su jednaki - ergo, univerzalni čovek je postojao. Postojao je dotle dok je Sovjetski Savez ekspanzionistički izvozio komunističku ideologiju. Od sloma komunizma, kod Rusa važi pravilo treba se dogovoriti.

Kod endogamne arapske familije, gde su brakovi između bliskih rođaka dopušteni i forsirani (preko 50 odsto brakova u Pakistanu, 35 odsto u srcu arapskog sveta) vlada maksimalni egalitarizam među muškarcima, žene su istorijski na najnižoj stepenici. "Univerzalni čovek" postoji - to je muslimanski muškarac.

Tod: "U svojoj egzistenciji, Amerika otelovljuje arhaičnog i univerzalnog homo sapiensa bolje nego ijedna druga grupa na svetu. Prava tajna Amerike je da se svetu predstavlja kao budućnost, dok istovremeno u sebi nosi ljudsku prošlost. Amerika nam poklanja nadu u napredak i istovremeno sreću regresije."

U takvoj interpretaciji postaje jasno zašto Amerika deluje tehnološki ultra-moderno, a društveno arhaično, sa "homo amerikanusom koji se okolo šeta naoružan i odbija da monopol nasilja prebaci na državu".

Tod je vrlo sklon ruskom političkom modelu koji se hrani iz vrednosti zombi-komunitarne porodice egzogamnog tipa. Da se pri tome ne osigurava kroz statističke nizove i solidnu empiriju, gotovo bi se reklo da se razneži čim se spomenu Rusi i njihov aktuelni tip društvene integracije.

"Komunistički totalitarizam je kod njih bio samo faza", smatra autor. Rusija je pod Putinom "našla priključak na svoju antropološku matricu egalitarizma porodične zadruge - ali, paradoksalno za taj tip organizacije, i samo kod Rusa i Šveđana, sa vrlo visokim statusom žene".

Srpska žena i dalje oseća autoritativna klješta zombi-komunitarizma. Nevezano s Todom, dovoljan je jedan primer velike simboličke snage.

U inače izvrsnoj seriji "Moj rođak sa sela", glavni likovi Milena i "Dragče" oboje počine bračnu neveru. Oboje su i kažnjeni, s tim da ona plaća gubitkom ekonomske egzistencije, a on sa svešću o gubitku, o čemu razmišlja dok na konju u praskozorje jaše preko svog beskrajnog imanja.

Svi kritičari su se kod te serije zakačili za Hag, status veterana u ratu koji to nije bio, bla, bla, dok je prava kontroverza ležala sasvim drugde...

Kako su Rusi, Srbi i ostali "komunitarci" otpušteni u slobodu

Porodične matrice formiraju i odnos prema principu političke jednakosti u datom društvu.

Američko društvo je "difuzno ne-egalitarno, ali nikada neće biti ni potpuno ne-egalitarno". Ono ima antropološki osigurač protiv totalne nejednakosti, a to je da uvek iznova povlači crtu kojim će kolektivima (Latino, Hispano, Afroamerikanci, Indijanci...) biti dopuštena integracija, kojima ne.

Svaki novi talas integracije se u Americi uvek obavlja ispred pozadine nove segregacije, ili kako kaže Tod "uporni rasizam nije greška američke demokratije, već njena antropološka matrica".

Egzogamni komunitarci su izvorno autoritarni, ali "kad ih prilika otpusti u slobodu i individualnost", odnosno kada se slome totalitarizmi koji su ih držali u šaci - komunizam u Rusiji, komunistički obojeno bratstvo i jedinstvo u Srbiji, Kulturna revolucija u Kini - "ti narodi nakon prvobitne dezorijentacije hvataju korak ka liberalnom istorijskom duhu".

Tod: "Zato su Rusi danas drugačiji, što primećuju svi osim Amerikanaca."

Ima jedan tip porodice koji i u svom zombi-obliku ostaje latentno opasan, i za sebe, a i za druge - po Todu, proširena porodica germanskog tipa.

Njen vertikalni autoritet jakog oca (Boga-Oca, rekao bi Frojd) deluje i danas iz antropološke zombi-matrice. Tu se ženi u pravilu ne pruža šansa za pomirenje između porodice i karijere, katastrofalni natalitet (1,4) je direktna posledica odbijanja društva da se pomiri sa ženskom jednakosti.

Tod: "Bez vlastite želje, Nemačka je danas bačena u ulogu evropskog vođe. Ali, njena antropološka matrica je nikad neće otpustiti u slobodu. To su u principu društva navikla na hijerarhiju i disciplinu, društva u kome se osećaju dobro svi osim onih koji nose vrhovnu odgovornost.

Nemački lideri pate od sindroma vrtoglavice - naučeni su da slušaju, ali kada se nađu na samom vrhu hijerarhije osećaju se izgubljeno, jer stalno očekuju uputstvo odozgo, a tamo nikog nema. Protestantski bog odavno ne razgovara s njima. (...)

Problem sa Angelom Merkel je da ona deluje iz istog sindroma nemačke vrtoglavice - ona veruje da zastupa univerzalne vrednosti, dok je u stvarnosti nasela na iluziju univerzalnog homo ekonomikusa koji ne postoji bez kulture.

Misli da su u Nemačku 2015/16 došle individue koje će se mimetski integrisati u društvo, dok je ustvari širom otvorila vrata muslimanskoj endogamnoj komunitarnoj porodici koja se ne integriše, već distancira."

Liberalna, vertikalna i autoritarna demokratija

Šta se trenutno događa?

Amerika, EU i Japan su kao "neoliberalna globalistička trojka" vodili projekt koji je između 1999-2015. doživeo vrhunac.

Sa dolaskom Trampa na vlast, Sjedinjene Američke Države su se iskrcale sa globalističtikog broda; kultura je pobedila ekonomiju. "Klintonizam" je bio američki imperijalni san, "trampizam" je nacionalni.

"Kad svom snagom zastupaš princip slobodne trgovine, onda ranije ili kasnije shvatiš da si podigao potražnju kod suseda", zaključuje Tod i u tom smislu dodaje: "Prava inovacija Trampove politike je da je Nemačku imenovao neprijateljem".

Nemačka demokratija je po njemu "vertikalna", političke pobune se brzo dovode u red.

To se dobro videlo u delovanju nemačkih vlasti od 2015, pri čemu sve pobune protiv Angele Merkel završavaju kao bure u čaši vode. Kada je Štajnmajer naredio strankama da idu u veliku koaliciju, bio je to glas jakog oca koji je presekao svađu.

"Samo se nemačkom gvozdenom disciplinom može objasniti to da AfD u datoj situaciji nema većinu u Bundestagu", kaže Tod.

Autoritarna demokratija vlada na prodručjima zombi-komunitarne porodice egzogamnog tipa (Rusija, Srbija, Kina...).

Ona je takođe hijerarhijska kao i nemačka vertikalna demokratija, ali dok se vertikalna osigurava disciplinom, autoritrana se osigurava - emocijama. Druže Tito, ljubičice bela!

Na mesto respekta i discipline kod vertikalne demokratije, stupa zahtev da se vlast voli ili mrzi, s tim da taj zahtev ne dolazi odozgo - osim u epizodama totalitarizma - već odozdo, iz antropološke matrice, iz glasa naroda.

Valjda to objašnjava srpsku političku idiosinkraziju da stalno traži "čvrstu ruku", dok je istovremeno ne podnosi...

Politikolog bi se namrštio zbog podele na liberalnu, vertikalnu i autoritarnu demokratiju, "ali za sociologa su podjednako demokratske sve tri", kaže Tod. Sve funkcionišu po principu anonimnih opštih izbora, pri čemu bi ruski čak formalno bili demokratskiji od američkih.

Ne samo da su sve tri demokratije demokratske, uz to su još stare i prastare, jer je demokratija bila prvobitna forma društvene organizacije homo sapiensa nuklearne porodice.

Antropološka matrica prvobitne demokratije je podela na "mi" i "oni" - osvajanje prema vani, moral i kohezija prema unutra.

U svom najboljem nasleđu, homo sapiens nam je ostavio i seme rata. Kako je, prema Heraklitu, "rat otac svih stvari", onda je svet stvarno u potpuno normalnom stanju.

Idite na odmor, opustite se, nema razloga za brigu.

broj komentara 8 pošalji komentar
(nedelja, 12. avg 2018, 14:18)
Ivan Zgrozeni [neregistrovani]

Sjajan tekst

Nigde se bolje ne vidi da paralelno zivimo u tri razlicita vremena nego u Srbiji. "Српска жена и даље осећа ауторитативна кљешта" i iz bunta (na nivou svesti) ne zeli da radja. Ipak, po inercij, na nivou podsvesti, ocekuje autoritativnog muskarca koji ce biti "musko", sposoban da omoguci egzistenciju porodici, placa racune... To je nerazresiv konflikt koje srpsko drustvo cini neuroticnim. Problem je u tome sto je muskarac kastriran. Ne dozvoljavaju mu da bude "musko". U odnosu na njega svi imaju prednost pri zaposljavanju (homoseksualci, zene i nacionalne manjine). Eto zato nestajemo. Sada sam u Odesi koja je, mada u Ukrajini, ruski grad i delim autorove impresije o ruskom drustvu. Juce su sve crkve bile krcate a ima ih na bukvalno svakom uglu. Krste se masuci rukama siroko, k'o da diriguju horom i klanjaju se do zemlje. Tu je i devetoclana romska porodica. Izmedju sebe komuniciraju na ruskom. Pop blagosilja decu koja su uredna, cista i uzornog ponasanja. Van crkve, gudacki kvartet, malo dalje harmonika kontrabas i violina sa kojima je i pevacica koja je uspela da zapali masu. Spontano igraju na ulici. Svi su nasmejani. Jos dalje, trio saksofona. Masa ih slusa otvorenih usta. Disu zajedno. Sva tri ansambla toliko kvalitetna da samo treba staviti mikrofone pred njih i narezati na disk. Ej, Srbijo, gde si?

(nedelja, 12. avg 2018, 13:48)
anonymous [neregistrovani]

Odgovor za "Interesantno"

Autoritarnost+disciplina = vertikalna demokratija
Autoritarnost + emocija (ljubav ili mrznja prema drzavniku) = autoritarna demokratija

(nedelja, 12. avg 2018, 12:55)
anonymous [neregistrovani]

Filozof

Kada bi ljudi češće uzimali Sveto Pismo kao temelj i činjenicu postojanja Boga stvoritelja svega vidljivog i nevidljivog, i čoveka kao individuu koji zbog naslednosti greha kojim je zaražen uvek tezi ka zlu( iako ga deo bića, duha duše i tela, koju smo primili kao svotrenja Bozija ipak ponekad podstakne da čini i žudi za dobrim)s'tim u vezi nikada se nebi budili u oscilacijama saznanja da je svet potpuno zatrovan i da kao činioci njegovog stanja ipak ne možemo promeniti ništa. Covek nije u stanju promeniti niti samoga sebe, kako mislite da će promeniti dvojicu, trojicu ili masu?
Problem je dosta dublji nego što nam ga serviraju psiholozi, filozofi i aristokrate.
Oni su samo postali svesni mizerije od koje bolujemo, uglavnom nevernici objave Božije u Hristu Isusu koji je jedini lek ljudskoj palo prirodi.
A koji je to naučnik ili filozof uspeo da promeni samo jednu ljudsku dušu?
Niče, koji je završio u ludnici! Sokrat, Platon ili Aristotel? Kant, Spinoza ili Voltaire?
Luis XVI, Papa ili Napoleon?
Ljudi damo u očaju slede novu nauku u nadi da će konačno pronaći slobodu i istinu za kojom svaki od nas ,svesno ili nesvesno priželjkujemo.

(nedelja, 12. avg 2018, 12:48)
anonymous [neregistrovani]

Interesantno

A Nemacka za vreme Hitlera sta je bila? Jel bila bazirana na disciplini ili autoritetu? A da, to je bila druga Nemacka, takozvana Nacisticka Nemacka, sa druge planete.

(nedelja, 12. avg 2018, 10:20)
anonymous [neregistrovani]

obrazovanje

Postoji jedan zanimljiv aspekt ovakvih proučavanja:obrazovanje.Obrazovani ljudi se jedan-na-jedan ponašaju slično, i onda kada su iz međusobno udaljenih zemalja.Kada se isti ti ljudi priključe "koralu", kada postanu deo mase, transformišu se - neki više, neki manje.Zanimljivi su po tome Srbi, koji su često u stanju da popodne, kao obrazovane individue, kažu jedno a uveče, kao deo mase, sve to poreknu svojim ponašanjem...Posledice takve nedoslednosti nije teško uočiti u svakodvnevici Srbije...

(nedelja, 12. avg 2018, 09:05)
Đe me nađe... [neregistrovani]

Ovo mi je ulepšalo nedelju:

"Ауторитарна демократија влада на продручјима зомби-комунитарне породице егзогамног типа (Русија, Србија, Кина...)."

(nedelja, 12. avg 2018, 08:47)
anonymous [neregistrovani]

Knjeginja koja piše kraljevski

Sve u svemu- prva liga

(nedelja, 12. avg 2018, 08:47)
anonymous [neregistrovani]

nnmm

Hajde da malo pojednostavimo: Srbi pronađu nekog čoveka kome je stalo do (privida) moći, do (iluzije o tome da će doći do) istorijske slave... Kad ga pronađu, jednostavno prebace svu odgovornost na njega. "Ako mi ne asfaltiraš tu stazu do mesta gde mi je kazan za pečenje rakije, neću glasati za tebe", kaže čovek koji "mrzi" autoritet... Socijalni psiholozi će reći za Srbe da su emotivno na nivou dece u ranom tinejdžerskom uzrastu. Rekao bih da su sociolozi isuviše zauzeti stvaranjem svojih "konstrukta" kojima prilagođavaju stvarnost. Socijalni psiholozi su u tom smislu odaniji naučnom metodu.