Da li smo ikad bili moderni?

Primera je još, od toga da Katolička crkva zagovara ukidanje uređene socijalne države, pa do toga da se Ujedinjeno Kraljevstvo priprema za povratak u prošlost (Prese).

Do sada su se uglavnom drugi vraćali u prošlost, dok je Zapad išao dalje, brže i uspešnije. Sad je i on odjednom spreman da sa bivšim i prošlim započne letnji flert, možda i ozbiljniju vezu.

Gde se to Zapad vraća i svi mi s njim?

Izjava iranskog predsednika Rohanija o tome da bi "Izrael trebalo da pokaže malo više zahvalnosti" data je u toku državne posete Beču početkom ovog meseca (4. 7.). Jasno, Iran ne spada u politički Zapad, ali Izrael da, pa u tom kontekstu postaje relevantno kad se jedna sedamdeset godina stara država u učiteljskom tonu podseća na etički momentum od pre dve i po hiljade godina.

"Bizarno, šokantno", komentarisala je austrijska štampa Rohanijevu lakoću kojom je u modernu politiku integrisao stari Vavilon i Persiju.

Period na koji se Rohani pozvao pred bečkim domaćinima i medijima smešten je u šestom veku pre Hrista. Godine 597. je Nabukodonosor II osvojio Jerusalim i Jevreje kao ratni plen doveo kod sebe u Vavilon; 539. je persijski Kir II porazio Nabukodonosora, u sporednom efektu oslobodio Jevreje i otvorio im put kući, na teritoriju današnjeg Izraela.

Za same Jevreje to nije bio kulturno prazan vremenski okvir.

Proroci Jezekiel i Danilo su verovatno bili u masi robova. Prvi se dovodi u vezu sa kanonskom starozavetnom knjigom o moćnom i snažnom Adamu, "kralju zemlje Tir" (današnji Liban), koji je raspolagao intelektom ravnom božjem. Taj "prvi čovek" je bio prvi, dok je onaj mnogo poznatiji, plačljivi i nesigurni Adam koga su isterali iz starozavetnog raja stvoren tek kasnije, negde dva veka posle Vavilonskog ropstva.

Danilo se opet indirektno dovodi u vezu sa prvom kanonskom Apokalipsom – njegov starozavetni opis kraja sveta je nastao u drugom veku pre Hrista, dok je mnogo poznatija novozavetna Jovanova Apokalipsa napisana negde oko stote godine posle Hrista. Čitava Biblija je jedna velika resavska škola same sebe!

Po tome ispada da su u Vavilonskom ropstvu posredno postavljeni kulturni temelji i hrišćanstva, te da bi i hrišćanske zemlje mogle pokazati više zahvalnosti Persijancima kao precima modernih Iranaca.

I Srbi bi mogli pokazati više zahvalnosti, jer je, na primer, spomenik Neznanom junaku na Avali, jedan od simbola nacionalne slobode, nastao kao kopija grobnice Kira II. Vajar Ivan Meštrović je 1938. po nadahnuće otišao u daleku persijsku prošlost.

Ukratko, svi bismo mogli da pokažemo malo više zahvalnosti što još nije izbio nuklearni rat, Zemlju udario meteorit veličine Brazila, a čovečanstvo istrebio neki novi virus.

Hilari, vrati se, sve ti je oprošteno!

Regresivni elementi u američkoj politici su još zabavniji.

Početkom juna ove godine je američki predsednik Tramp u sasvim oficijelnom telefonskom razgovoru upitao kanadskog premijera Tridoa "niste li nam ono vi spalili Belu kuću?". Pitanje je bilo intonirano u smislu, kako da vam verujemo, kad palite naše svetinje!

Jesu, Kanađani su spalili Belu kuću 1812, samo što tada nisu bili Kanađani, jer Kanade onda nije bilo, nego Englezi, a sa Englezima su se Amerikanci odavno pomirili. Ili nisu – oko devet odsto današnjih Amerikanaca ima engleske pretke (15 odsto nemačke, 11 odsto irske, 5 odsto italijanske...), možda je neko od njih palio Belu kuću pre dvesta godina?

Britanski Bi-Bi-Si je objavio prigodan tekst pod naslovom "Zašto je rat iz 1812. još uvek bitan", i to baš tako, ne kao pitanje već kao analizu nepovezanih istorijskih repova koji kao duhovi zlobnog humora lutaju današnjom političkom scenom.

Gornja epizoda je kratka i zabavna, donja je više mučna, i tematski i po posledicama.

Nije potrebna posebna analitička pronicljivost da bi se zaključilo kako su odnosi između Rusije i Amerike sve lošiji, sankcije sve dublje i sveobuhvatnije. Od opcionog refrena američke spoljne politike, rusofobija je u nekoliko poslednjih godina unapređena u njen glavni sturkturni princip. Osnovni razlog, barem u odnosu na politički establišment oko Trampa čak i nije Krim, nego "rusko mešanje u američke izbore 2016."

Ovde se ne radi o tome da li su se Rusi "umešali", nego kako izgleda taj istorijsko-pravno-politički fenomen u koji su se Rusi umešali.

Amerikanci biraju svog predsednika po pravnoj ideji koja se izvlači iz člana 2 nacionalnog Ustava, donetog 1787. na osnivačkoj skupštini u Filadelfiji. Problem je poznat – tom je prilikom uspostavljen Izborni komitet koji u stvari bira predsednika. U praksi to znači da 240 miliona Amerikanaca glasa, a 538 delegata Izbornog komiteta odlučuje.

Američka javna scena to zove "kompromisom između opštih i delegatskih izbora", dok politička teorija to zove demokratija s falinkom. Jugoslavija je isto imala "kompromis" između demokratije, delegatskog izbornog sistema i nacionalnog ključa, pa su politika i pravna nauka govorile da je to drveno gvožđe i da će završiti u katastrofi.

Amerikanci odavno znaju da je njihov izborni sistem zastareo, problematičan i da povremeno daje iskrivljene rezultate. Na izborima 1824, 1876, 1888, 2000, poslednji put 2016. sa Trampom, predsednici su postali kandidati koji su u stvari izgubili. Više ljudi je glasalo za Hilari Klinton nego za Trampa, ali je Izborni komitet stegnut uskim korsetom starog ustava bio u obavezi da podrži Trampa.

Da bi se približili zahtevima modernog demokratskog izbornog procesa, Amerikanci bi morali da donesu odgovarajući ustavni amandman – predloži se tekst, usvoji dvotrećinskom većinom u oba parlamentarna doma i pošalje federalnim jedinicama na usvajanje, koje onda, da bi važio, moraju da ga ratifikuju u tročetvrtinskoj većini.

U poslednjih dvesta godina i više, Američkom kongresu je predloženo ravno 700 takvih amandmana za ukidanje Izbornog komiteta, više zakonskih predloga nego za bilo koju drugu temu, što samo znači da su Sjedinjene Države svesne insuficijencije svog izbornog sistema.

Cehovsko Udruženje američkih pravnika (podaci sa službenog vladinog sajta usa.gov) odavno kritikuje Izborni komitet kao "arhaični", "netransparentan" i pre trideset godina je u većini od 70 odsto tražilo ukidanje delegatskog sistema. To isto većinskom voljom traže i glasači, u postotku koji varira između 58-81 odsto, u zavisnosti od toga ko i kada radi istraživanje (1967, 1968, poslednji put 1981).

Rezime: Sjedinjene Države imaju arhaični izborni sistem, po modernoj praksi samo uslovno demokratski, uz to ekstremno ranjiv na novi fenomen "fake news", lažnih vesti. Istovremeno tvrdoglavo ustrajavaju na njegovoj primeni, zato što su nespremni da napuste emotivni okvir 240 godina starog Ustava, iako dobro shvataju da ih takva pravna konstelacija ponižava pred drugim "nedemokratskim" sistemima u usponu.

Tako treba razumeti Trampovu izjavu na sastanku s Putinom u Helsinkiju, prvo da ne vidi nikakvog razloga "zašto bi se Rusi mešali u američke izbore", a onda demanti da ne vidi nikakvog razloga "zašto se Rusi ne bi mešali u američke izbore".

Stvarno, zašto se Rusi ili bilo ko drugi ne bi mešao u američke izbore, tako provokativno ranjive i tvrdoglavo zastarele – ako ni zbog čega drugog, a ono iz čiste obesti što je to tako lako.

Beli očnjaci belih stena Dovera

Trenutno najvidljiviji primer zemlje koja se uputila u prošlost je Ujedinjeno Kraljevstvo.

"Velika Britanija se priprema za izolaciju", komentariše austrijski Prese (24. 7.) haotičnu situaciju na ostrvu, opisujući u perspektivi glad, osiromašenje običnog sveta, uska grla u snabdevanju, čak i angažman vojske za osiguranje civilnog mira. Razlog: polovinu potrebnih prehrambenih proizvoda Ostrvo uvozi, od toga 80 odsto iz EU, a sve skupa 90 odsto ulazi preko Dovera.

Od simbola britanske nezavisnosti "bele stene Dovera" postaju vrata egzistencijalne teskobe, piše Prese.

List se pri tome ne poziva na tu i tamo date zlobne komentare Evropljana šta ko misli da će Engleze snaći kad izađu iz EU, već citira domaće britanske izvore koji otkrivaju strah pred nepoznatim, odnosno otpor pred istorijski poznatim, pred poslovičnom engleskom "splendid isolation", divnom izolacijom.

Ima li verovatnoće da u sve izglednijem "tvrdom Bregzitu", to jest izlasku Britanije iz EU za tačno osam meseci, makazama presečen 29. 3. 2019, bez ikakvog sporazuma, ima nečeg dobrog? Ima, odgovara bivši premijer Džon Mejdžor na pitanje (britanskih) novinara, "onoliko koliko ima verovatnoće da je Zemlja ravna tepsija".

Kud se uputila Crkva?

Sledeći primer je Crkva. Konkretno se ovde misli na Katoličku crkvu, čiji su se biskupi našli prošle sedmice da bi kritikovali moto austrijskog predsedanja Evropskom unijom, frazu "Evropa koja štiti".

Biskupi su se okupili u EU formatu, sažeto bi se reklo i oni kao prateća manifestacija aktuelnog austrijskog turnusa.

Osnovna kritika austrijskom predsedništvu je da se ono ne može i ne sme skoncentrisati na dobrobit ni austrijskih, ni EU, pa ni ukupno evropskih građana, već na "sve ljude sveta, posebno one koji su na putu u Evropu", dakle migrante. Svaka politika koja u datom kontekstu štiti nacionalne, odnosno EU granice je "kratkovidna politika", smatraju biskupi.

U humanističkom smislu to zvuči dobro. U praktičnom, to znači spustiti granice, svesti države na nivo crkvenih opština, socijalne sisteme otvarati za nekoliko novih miliona godišnje, ukratko, uvesti radikalno promenjeni sistem ekonomske raspodele – rekvirirati vikendice, stanove (događalo se u Nemačkoj 2015/16), deliti plate na pola, deliti sendviče, kuhinje i kupatila, uzimati izbegličke porodice sebi u kuću (svi, ne više samo ko hoće), prilagoditi školske programe prema deci stranih jezika i kultura, sve u svemu, naviknuti se na status manjine u vlastitoj državi.

Dok priča o "kratkovidoj državnoj politici", Crkva je u stvari krenula u frontalni napad na državu kao strukturni princip društvene organizacije. Dok govori o korekciji, ona u stvari govori o revoluciji.

Interesantno je kako Crkva propušta da vidi da će to umanjiti i njen status, čak i onaj relativno skromni koji joj je ostao posle procesa sekularizacije. Ili možda Crkva u tišini računa s tim da joj takvi procesi otvaraju širu bazu za prozelitizam među muslimanskim pridošlicama...?

Ovde su citirane neke izjave sa konkretnog skupa, onako kako su se pojavile u listu Nedelja Austrijske biskupske konferencije. Skoro isto međutim važi i za poruke koje poslednjih meseci i godina stižu sa susreta protestantskih i pravoslavnih crkava, kao i za ekumenske panele koji se povremeno nađu da kritikuju nehrišćansko zatvaranje EU granica i socijalnih sistema za masovne dolaske novih korisnika.

Nemojmo se držati Prosvetiteljstva ko pijan plota!

Letnje igre u Salzburgu su vrhunac svih otmenih programa kulturnog leta. Ima boljih, umetnički zahtevnijih manifestacija tog tipa po Evropi, ali nema nijedne koja bolje oslikava samodovoljnu intelektualnu atmosferu konzervativne elite kao što to čini Salcburg.

Gledano na taj način, otvaranje igara u Salcburgu je uvek bitno, s tim da ovog puta poseduje još i karakter urgentnosti, s obzirom na rašireno uverenje da konzervativne političke elite, u simbolu austrijskog kancelara Sebastijana Kurca, preuzimaju budućnost Evrope iz ruku takozvane humanističke levice.

Uvek je bitno i ko drži uvodni govor na otvaranju Leta u Salcburgu, jer se te poruke naručuju i shvataju kao manifest humanizma ovog trenutka.

Pre dva dana na otvaranju je govorio poznati pisac i istoričar Filip Blom.

Kao prvo, Blomov individualni habitus uglavnom spada u levicu. Kao drugo, čitav njegov govor je protekao u pasivno-agresivnom napadu na doba Prosvetiteljstva.

"Mi smo deca Prosvetiteljstva", počeo je Blom, da bi uskoro okrenuo postavku na glavu, tvrdeći da Evropljani danas insistiraju na tekovinama Prosvetiteljstva – racionalizam, sekularizam, individualnost – samo da bi napravili što veću distancu između sebe i evropskih muslimana/novih muslimanskih migranata.

"Racionalizam je precenjen. Kako je moj posebno dragi prijatelj Denis Didero dokazivao, važna je punoća života (volupte), čulnost, zadovoljstvo i žudnja", rekao je Blom.

Zato je Blomov glavni zaključak da se Prosvetiteljstva i njegovih tekovina ne treba držati kao pijan plota: malo racionalna država, malo strastvena; uputimo se u prošlost pre nego što su države dobile obavezujući karakter i granice; važna je ljubav, nek ona postavlja pravila!

Kada je pre nekoliko decenija francuski filozof Bruno Latur objavio knjigu "Mi nikad nismo bili moderni" (francuski original 1991.) optužen je za reakcionarstvo, povratak u prošlost, skoro pa tip nauke kakvu bi stvarao plemenski vrač.

Na austrijskim i nemačkim Institutima za sociologiju se Laturovo ime u većini izgovara šapatom, na spomen njegovih teorija akademska zajednica pocrveni.

Nije samo jasno šta kritičarima smeta – da li to što se događa oko nas ili da je neko primetio šta se događa?