Jevreji između Evrope i Izraela

Pre tri dana mladi Austrijanac turskog porekla – u ovdašnjem medijskom slengu Austroturčin – u bečkom Leopoldštatu fizički je napao četvoro ljudi, od toga troje koji su jasno demonstrirali jevrejsku pripadnost, noseći kipu i tefilin (sistem kožnih kaiševa i kutijica sa svicima Tore, nosi se vidljivo na telu i glavi).

Tabloidi su promptno objavili da je islamista izmlatio osam ortodoksnih Jevreja; konzervativna štampa, kao na primer Prese sutradan, da je među premlaćenima "možda jedan Jevrejin", ali da napad najverovatnije nije antisemitski motivisan.

Vest je kod "fine" štampe bila intonirana u smislu slučajno, veliki grad, događa se, ima divljeg sveta, a napadač je "mlad i nezaposlen", što bi valjda trebalo da bude kôd za "potencijalno opasan".

Burkaj S. (24) se kretao uz Ulicu Tabor, tu i tamo deleći udarce, da bi ga policija sačekala i savladala na stanica metroa Švedenplac, na mestu gde se ta ulica uliva u centar grada.

Na nesreću za sve koji bi događaju zalepili etiketu "nije islamizam nego nezaposleni testosteroni", javila se policija sa nedvosmislenim saopštenjem – nije direktno islamizam, ali je islamski antisemitizam. Nije događaj politički motivisan, nego rasno; nije loše, nego je gore.

Javila se i Bečka jevrejska opština, čiji su članovi usko sarađivali sa policijom za vreme akcije, i to ne kao anonimni zabrinuti građani, već sasvim operativno, prateći napadača niz Tabor prema centru i držeći telefonsku vezu sa snagama reda.

Nemoj da te slučajno dohvatim!

Bečka opština Leopoldštat, smeštena između centralnog gradskog prstena i glavnog toka Dunava, tradicionalno je bila i ostala mesto života jevrejske zajednice. Tu je u vreme Habzburga bio geto, više puta pražnjen i pre nego što su nacističke vlasti 1938. godine uključile Austriju u Treći rajh.

Ortodoksni Jevreji u hasidskoj nošnji – muškarci pod crnim šeširom i u kaftanu ispod kojeg proviruju "ciciti" (vrpce), žene s perikom i u dugim suknjama, i danas su uobičajena slika u starom delu Leopoldštata, onom bliže centru grada.

Da su oni "slučajno" premlaćeni nasred ulice je isključeno. Beč je grad od 1,8 miliona stanovnika, od toga jevrejska populacija ukupno čini 0,4 odsto, nekih 7.000. Od tih sedam hiljada je vrlo mali broj, nekoliko stotina najviše, onih koji se odećom i drugim fizičkim karakteristikama (brada, lokne preko slepoočnice) izdvajaju od ostalih "neupadljivih" Jevreja.

"Slučajno" bi u ovom slučaju značilo da su pogaženi i demantovani svi računi statističke verovatnoće – da je napadač slučajno izabrao tradicionalni jevrejski kvart, i u njemu većinski slučajno izmlatio nekoliko Jevreja koji čak i tu tvore manjinu. Ukratko, da je on u slučajnom uzorku premlatio nekoliko statistički neverovatnih promila.

U saopštenju Jevrejske opštine, koje potpisuje njen predsednik Oskar Dojč, nema sumnje šta se tog dana odigralo u Beču: nepoznati mladić je iz čista mira napao na ulici jednog člana Jevrejske opštine i njegovog gosta iz Izraela. Napadač nije bio naoružan, tukao je pesnicama i nogama. Napadnuti su se branili, i to ne sami, jer je iz konteksta jasno da se radilo o većem društvu, čime se objašnjava i pisanje tabloida o "napadu na osam Jevreja" – dvojica napadnuta, ostali uzvratili.

Napadač je nateran u beg, dok ga je spomenuti član Jevrejske opštine pratio na sigurnoj udaljenosti i istovremeno bio na telefonskoj vezi s policijom. Kako je Tabor vrlo prometna ulica, Burkaj S. je na putu prema centru prošao pored desetina ljudi, da bi onda iz mase izdvojio treću žrtvu, jednog jevrejskog studenta sa kipom.

"Prolaznici koje je sretao između ta dva napada se golim okom nisu mogli identifikovati kao Jevreji, pa mu nisu bili ni zanimljivi", sa sarkazmom navodi Bečka jevrejska opština u saopštenju za javnost.

Na to u spomenutom saopštenju sledi ultimativna rečenica iz grupe najopterećenijih rečenica evropske istorije: "U ovo vreme nesigurnosti je važno napomenuti da se jevrejska zajednica politički, pravno ali i fizički brani i da će se braniti od nasilja".

Prevedeno, da se krv smrzne u žilama svakome ko ima i trunke smisla za istorijske lekcije, čak i ako mu preci nisu spadali u aktivne antisemite: "Ovog puta nas, evropske Jevreje, nećete dobiti tako jeftino!"

Špigl: "Gde su koferi?"

U Jevrejskom muzeju u Berlinu je odnedavno kao eksponat izložena kipa od džinsa, koja je pripadala Adamu Armušu (21), prošlog aprila pretučenom na ulici od strane sirijskog izbeglice (19).

Armuš je Izraelac, ali nije Jevrejin. U Berlinu je bio u gostima. U trenutku inspiracije je poželeo da proveri ima li istina u glasinama da Jevreji ponovo nisu sigurni na berlinskim ulicama, pa je stavio kipu od džinsa i s prijateljima krenuo u večernji provod po mestima gde se skupljaju mladi. Izabrao je i poseban dan, Jom Hašoa, Dan sećanja na Holokaust.

Armuš je obrađen u "šokantnoj brutalnosti" (Špigl), najpre pesnicama i kaišom, na kraju, pre nego što je savladan, još jednom je jurnuo u napad naoružan staklenom flašom. Napadač, po evropskom shvatanju odgovornog roditeljstva još "dete", sve vreme je urlao "Jahudi", Jevrejin.

Špigl: "Više od 70 godina posle Holokausta, jevrejske zajednice u Nemačkoj brojčano rastu i ekonomski napreduju, otvaraju se novi jevrejski vrtići i škole. Paralelno s tim, mržnja prema Jevrejima je u rapidnom porastu u Nemačkoj."

U čak dve duge reportaže prošle sedmice, Špigl tematizuje situaciju nemačkih Jevreja, s jedne strane osećaj pripadnosti nemačkoj "kući", s druge strah koji se više hrani aktuelnim talasom uvezenog islamskog antisemitizma, nego kolektivnim sećanjem na pogrome.

"Gde su koferi?", pita se Špigl u naslovu juče (21. jula) objavljene reportaže, aludirajući na metaforičke "spakovane kofere" koje nemački Jevreji uvek imaju spremne kad i ako se opet pojavi potreba za bežanjem.

U tom kontekstu je i Francuska odnedavno velika tema, tamo je već godinama na delu trend iseljavanja francuskih Jevreja u Izrael. Čitaoci RTS-a će se setiti afere od leta prošle godine, kada je francusko-nemački kanal Arte odbio da emituje film "Izabrani i odbačeni".

Skandal sa spomenutim filmom nije bio u tome da su Francuzi optuženi za antisemitsku praksu u desetom kolenu, ili da se insistiralo kako su takvi slučajevi, onda kad ih ima, danas politički relevantni. Naprotiv, taj film je samo podigao zavesu ispred aktuelnog trenda da se evropski Jevreji još jednom osećaju izdanim, ostavljenim na cedilu od većinskog stanovništva, zbunjeni njihovim posmatračkim statusom u antisemitskim ispadima novih muslimanskih useljenika.

Epizode, svedočanstva i drugi dokumentarni materijali koji se spominju u ovom tekstu samo su izabrani iz mnoštva sličnih vesti. Empirijski je temu moguće osigurati sa još više detalja.

ORF: "Zašto Netanjahu prima Orbana?"

Paralelno je na delu trend koji neprijatno liči na mehanizam frojdijanske projekcije, sindrom "drž'te lopova", u ovom slučaju "drž'te antisemitu".

Prošle sedmice je mađarski premijer Viktor Orban bio u poseti Izraelu. Odavde je teško reći koliko pažnje je tom događaju posvetila izraelska štampa. Austrijska i nemačka, u svakom slučaju, nesrazmerno mnogo.

Kako i zašto izraelski premijer Benjamin Netanjahu prima Orbana "kad se zna za antisemitske tonove njegove izborne kampanje", komentarisano je u ovdašnjim medijima.

Dalja elaboracija bi obično iznela na videlo činjenicu da je dokaz Orbanovog antisemitizma u njegovom tretmanu Džordža Sorosa. Naime, mađarski parlament je nedavno doneo zakon o oštrijoj kontroli rada nevladinih organizacija, pri čemu čitav paket zakona nosi poluslužbeni naziv "Stop Soros".

Nema dileme, Orban jeste u ratu sa Sorosom, u obračunu u kom Soros kao polugu koristi internacionalne finansijske veze, a Orban nacionalnu državu. Pitanje je samo koliko je u tom deklarisanom neprijateljstvu bitno to da je Soros Jevrejin.

Bez trunke sumnje u ispravnost insinuacija, mediji nemačkog govornog područja su vrlo tendenciozno propratili Orbanovu posetu Izraelu.

Bilo je bizarnih momenata. U slučaju ORF-a, na primer, novinari iz studija su izrecitovali floskulu o "poznatom Orbanovom antisemitizmu", da bi onda u živom javljanju uključili dopisnika iz Tel Aviva i Jerusalima Bena Zegenrajha s pitanjem "da li se Izrael dovoljno distancira od Orbana?".

Zegenrajhovo javljanje s lica mesta je imalo ironični prizvuk, u stilu, "žao mi je, ali vam to ne mogu potvrditi". Da, ovde se zna za Orbanovu svađu sa Sorosom, rekao je dopisnik, ali "izraelskoj vladi i medijima je to svejedno, pošto je Orban za njih dragoceni evropski saveznik u mnogo važnijem ratu sa političkim islamom kao zajedničkim neprijateljem".

Dokaz Orbanovog antisemitizma ovdašnji mediji detektuju u vokabularu mađarskog premijera.

Ovako je na primer Orban govorio o Sorosu proletos u doba mađarske izborne kampanje: "Mi se borimo sa neprijateljem koji je drugačiji od nas. On se ne bori otvorenog lica, već se sakriva; on nije iskren, nego pretvoran; nije pošten, već zlonameran; nije nacionalan, već internacionalan. On ne veruje u vrednost rada, nego moć spekulanata; on nema domovinu, već osećaj vlasništva nad čitavim svetom."

Tom Orbanovom citatu se kao poređenje stavlja sledeći Hitlerov citat ("Monolozi iz Firerovog štaba 1941–44"): "Jevreji imaju samo jedno – neverovatnu sposobnost pretvaranja. U svakom životnom obračunu oni su slabija strana, samo u jednom superiornija – u laži. Ljudi kažu – Jevereji su vredni; ne, njihova jedina vrednoća je sposobnost spekulacije tuđim vrednostima."

Iako uveren da su ta dva citata mentalni i ideološki blizanci, Frankfurter algemajne cajtung u ime nepristrasnosti pledira i za malo distance. U tu svrhu se citira diseldorfski istoričar Kristof Non, kad kaže: "Orbanova retorika podgreva ksenofobiju, nacionalizam i paranoju, što je dovoljno loše; ali nema nikakvog dokaza da je ona i antisemitska."

Izrael, kuća svih Jevreja

Odluka Kneseta o Izraelu kao "kući svih Jevreja" će tek u narednim danima buditi političke iritacije kod Evropljana, tek kad se u potpunosti shvati njeno delovanje na praksu – hebrejski kao jedini službeni jezik, degradacija arapskog, potencijalno dve kategorije građana, pravo na neograničeno useljavanje Jevreja iz svih zemalja sveta (reakcija austrijskog lista Prese).

Istovremeno se gotovo potpuno zanemaruje refleksni strah jevrejskih zajednica širom Evrope suočenih sa novim virulentnim antisemitizmom islamskog tipa. Niko se u medijima ne osvrće na očaj i pretnju iz saopštenja Bečke jevrejske opštine da je "u ovo vreme nesigurnosti" važno napomenuti da će se jevrejska zajednica "politički, pravno i fizički braniti od nasilja".

Kad neko izmlati Jevrejina u bečkom Otakringu, može biti da ga je zamenio za Srbina, Hrvata ili Albanca. Ta situacija ima verodostojan prizvuk "slučajnosti".

Ali kad neko prebija Jevreje u Leopoldštatu, tu nema ničeg slučajnog. Tamo je bio geto; tamo je i danas prostor kojim vizuelno vladaju košer restorani, male košer prodavnice, i prolaznici u odeći ultrareligioznih Jevreja.

Tamo je bila glavna bečka sinagoga, srušena u toku samo jedne noći između 9. i 10. novembra 1938. Sedela je na levoj strani Dunavskog kanala i gledala na Švedenplac.

Nije slučajno ni da je Hitler u generalnom urbanističkom planu za Beč 1941. planirao presecanje ose u širini gotovo čitavog bečkog "Ringa", koja bi išla od centra grada, preko Leopoldštata, pa preko dva dunavska mosta do poteza gde danas stoji zgrada Ujedinjenih nacija.

Po njegovoj nameri, to je bio glavni pravac širenja grada, a da bi se on ostvario u monumentalnoj zamisli, trebalo je potpuno razrušiti Leopoldštat, uništiti svaki dokaz da su Jevreji ikad u bilo kom obliku polagali pravo na taj deo grada.

Istorijske fasete Leopoldštata su neiscrpne. Bogate jevrejske porodice su živele u neorenesansnim palatama na "Ringu" i oko njega – Todesko, Epštajn, Efruzi, Vitgenštajn... U Leopoldštatu je naprotiv živela jevrejska sirotinja, ona koja je kao izbeglička masa u desetinama hiljada nagrnula u Beč iz Galicije, Bukovine i Ukrajine nakon što su Habzburzi krajem devetnaestog veka izgubili istočne delove carstva.

Socijalna integracija i društveni status su se u to vreme merili time da li je neko od njih uspeo da pobegne iz sirotinjskog Leopoldštata u pristojniji deo grada. Sigmund Frojd, sin siromašnih galicijskih useljenika, jeste uspeo, iako i on ne do kraja.

Trojica pretučenih Jevreja prošlog četvrtka nisu bežala iz Leopoldštata. Naprotiv, oni su se borili za neometano pravo da ostanu.