Ko štiti Evropu koja štiti?

Austriju kao privremenog "šefa" Evropske unije određuju dve suprotstavljene spoljne energije, jedna od rastuće globalizacije, druga od pokušaja njenog zaustavljanja.

Migraciona kriza je dobar primer rastuće globalizacije, dok je Trampov trgovinski rat sa svim i svakim, kao i povlačenje Vašingtona iz međunarodnih sporazuma najrelevantniji primer antiglobalizacijske pobune.

U prvom trendu opšte globalizacije, koja ruši pred sobom sve što se ne da svesti na prosti zajednički imenitelj, ambicije Beča za uređivanjem po EU su smešne, mali David postaje šef bez vlasti u firmi u kojoj se Golijati po opisu radnog mesta nabacuju kamenjem!

U drugom paralelnom trendu presecanja tokova globalizacije, diplomatske akcije Beča odjednom rastu. Što je svet manji, Austrija je sve veća. Što se više rana pokazuje na telu globalizma, tim smisao i svrha regionalne politike postaju sve verodostojnije.

Ko štiti Šengen?

Zbog tog optičkog efekta "velike Austrije" treba ozbiljno shvatiti izjavu Karin Knajsl na sastanku šefova diplomatija Luksemburga, Lihtenštajna, Švajcarske i Austrije prošlog utorka u Šengenu (Luksemburg) da "treba razmisliti o svrsishodnosti otvorenih granica".

"Šengen I" iz 1985. i "Šengen II" iz 1990. su srce ujedinjene Evrope, duša evropskog kulturnog identiteta, političke operativnosti i mobilnosti svih vrsta, od saobraćajne do socijalne.

Ono što se misli kad se u političkom žargonu izgovori "Šengen" je ovaj drugi sporazum, potpisan 19. juna 1990, u neslavnoj godini koja je privremeno povukla granicu između srećnih i nesrećnih Evropljana, onih koji su se ujedinjavali u milenijumskom konceptu brisanja granica i onih koji su tonuli u rat zbog granica, kao Jugoslavija, delimično Rusija.

Šta Karin Knajsl sada kaže, ne na samom sastanku, već "na ivici", kako piše austrijski Prese?

"Šengen je nastao u preglobalističkoj fazi, pod fikcijom da će na spoljnim granicama EU stajati nekoliko stotina ljudi. Danas smo u razvijenoj fazi globalizacije nepredviđenih dimenzija, gde razlike u standardu između severne i južne hemisfere nastupaju u formi realne bezbednosne pretnje", ističe Knajslova.

Prevedeno, "Šengen" postaje štetan. "Šengen" poseduje teritorijalno-stratešku dimenziju. "Šengen" može postati razlog za rat.

Sigurno da to nije službeni stav austrijske vlade, niti je kancelar Kurc prošlog utorka kad je pred stotinak prisutnih evropskih parlamentaraca (od 750 koliko broji to telo!) predstavljao težišta austrijskog turnusa EU izgovorio neku konkretnu pretnju u tom smislu.

Zaobilazno, on je, međutim, stao iza svoje ministarke spoljnih poslova, utoliko što je kao prioritete austrijske politike EU naveo "zaštitu spoljnih granica" i "bezbednost evropskih građana". Ako se taj zajednički koncept pokaže kao nerealan, ili bude opstruisan od strane nekih članica, biće automatski redukovan na dimenzije nacionalne države, što znači, vraćaju se tvrde državne granice.

"Šengen" sigurno neće biti ukinut sutra, možda ne uopšte. Ali od kamene stene nad kojom se diže zajednička evropska kuća, on je odjednom degradiran na opciju, alternativu, mučnu odluku, neobavezujući papir i ideal pregažen praksom.

Spor Berlin–Minhen ide dalje

Dobar mesec dana je Evropa pratila CDU-CSU svađu oko "migracionog masterplana", dve sestrinske partije ujedinjene u duhu nemačke političke sapunice. Mir je u toku prošle sedmice sklopljen nekoliko puta, da bi se onda pokazalo da nije.

Na primer, u utorak su se CSU i CDU dogovorili da bi migranti, u slučajevima kad dolaze u talasima takozvane sekundarne migracije, bivali vraćani u zemlje gde su prvi put administrativno obuhvaćeni, što su najčešće Italija i Grčka. Ako ih one neće, onda će biti vraćeni u Austriju, odnosno, neće im se dozvoliti da pređu granicu s Nemačkom, što dođe na isto.

U sredu je službena Austrija rekla da to ne dolazi u obzir. U četvrtak je nemački ministar policije Zehofer došao u posetu Beču da bi kancelaru Kurcu rekao kako nema govora o tome da će Nemačka vraćati migrante Austriji, samo Italiji i Grčkoj, ako se one s time slože.

Situacija je takva da se Italija nikako ne slaže. U takozvanim "tranzitnim centrima" na nemačkoj granici podnosioci azila mogu ostati samo 48 sati. Unutra ne mogu, napolje ih niko ne preuzima – gde će onda od avgusta, svi u prebukiranu Grčku?

Ili u Španiju? To isto nije rešenje, premda Madrid od dolaska novog, socijalističkog premijera Pedra Sančeza naizgled vodi promigracionu politiku. Španija se otvara za novi migracioni talas preko mediteranske rute, ali sam Sančez to objašnjava kao simboličan gest, da posrami Evropu, dok za raspoređivanja računa na – zajedničke evropske kvote, rešenje zbog čijeg se prisilnog uvođenja Evropska unija danas i nalazi u rasulu!

Zbog toga ovdašnji mediji ne polaze od toga da je unutarnemački spor "rešen"; on se samo seli iz humanističkog diskursa u policijski i natrag, dok konkretni modaliteti tonu u maglu.

U petak se Zehofer ponovo javio sa novom pretnjom Berlinu o "samostalnom bavarskom graničnom režimu" (SDZ).

U međuvremenu je dosta i SPD-u kao "tihom partneru" nemačke vladajuće koalicije. Nešto od toga je čista sociolingvistika, kao na primer njihov zahtev da se tranzitni centri preimenuju u transfer-centre, budući da "transfer" ima za nijansu jaču humanističku notu od "tranzita".

Glavno je, međutim, to da se evropskim medijskim prostorom proširila impresija kako u Berlinu samostalno vladaju CDU/CSU, dok su socijaldemokrate gurnute u slepi koalicioni ugao. Oni su marginalizovani bavarskom nultom migracionom politikom, jednako kao i sama kancelarka Angela Merkel, "koja sad podnosi izveštaje Horstu Zehoferu" (ZDF).

Kome je zapala "očerupana kokoška"?

Prema Špiglu, ministar zdravlja Jens Špan (CDU) već je inicirao tajne pregovore sa koalicionim partnerom SPD-om o "post-Merkel eri". Oni naravno više nisu tajni, ali možda su i zamišljeni kao pretnja, a ne konkretni proces.

Migraciona kriza, koja se rasplamsala u avgustu 2015, uspela je da u ove tri godine dovede službeni Berlin u trajno nestabilno stanje. Kako je Nemačka najveća evropska država, čitava politička kohezija Evropske unije počinje da se lomi pred tim izazovom.

Problem se prošlih nedelja uzaludno rešavao, zato što on daleko nadilazi prostor nemačke politike. Da li "kancelarka podnosi izveštaje" svom ministru policije, ili je naprotiv pitanje dana kad će ga oterati iz vlade jeste za širi i dalji evropski kontekst nebitno – Unija naprosto ne izlazi na kraj za izazovima globalne migracije.

Teoretičar kulture Arnold Tojnbi (1889–1975) smatrao je da "kulture propadaju onda kad njihove političke elite više ne pronalaze kreativan odgovor na aktuelne izazove", u procesu koji se pre može uporediti sa "samoubistvom" nego "ubistvom" spolja. EU počinje da se kvalifikuje za Tojnbijevu dijagnozu.

FAZ: "Još Zehofer može ostati s očerupanom kokoškom u rukama." Iz konteksta je jasno da se pri tome misli na njegovu političku propast, premda i na nemačkom, a još više u prevodu ostaje ambivalentno da li je metafora o "očerupanoj kokoši" smišljena personalno, metaforijski ili kulinarski.

U svakom slučaju, grubi germanski ton počinje da se širi nacionalnim medijskim prostorom, što pokazuje i komentar ARD-a od pre desetak dana "da Angela Merkel ostavlja iza sebe spaljenu zemlju".

"Trojka" u Inzbruku

Kao da ništa nije bilo, ništa dogovoreno proteklih dana, ministri policije Austrije, Italije i Nemačke/Bavarske se idućeg četvrtka i petka nalaze na sastanku u Inzbruku, da bi detaljno proradili već najavljeni alternativni scenario – ako Nemačka (u formi Bavarske) od avgusta zatvori granice, onda će ih zatvoriti i Austrija na Breneru.

Nova italijanska vlada s tim nema nikakvih problema, jer je ona defakto već zatvorila mediteransku rutu, a "zatvaranje Brenera nam ionako odgovara jer nam s te strane dolazi više migranata nego s mora", kako je italijanski ministar Salvini ironično prokomentarisao nemačko-nemački-austrijski spor.

Na neformalnom sastanku u Inzbruku naći će se svi ministri unutrašnjih poslova EU, ali se spomenuta trojka A–D–I (Austrija–Nemačka–Italija) već u pripremama pozvala na ekskluzivnost svojih nacionalnih interesa.

Šta je EU spremnija da žrtvuje – ideale u ime realnosti, ili realnost u ime ideala? Nijedna alternativa nije više jednostavna, i jedna i druga bi mogle značiti kraj Unije, prva zato što se previše čekalo, druga zato što je istorija, kako kaže Karl Manhajm, ionako "groblje utopija".

U slučaju EU čak ne treba previše forsirati njen karakter ovaploćene utopije.

"Važno je štititi evropske granice, ali duša Evrope je humanitet", rekla je Angela Merkel u četvrtak na pres-konferenciji sa mađarskim premijerom Orbanom u Berlinu. Namera je očito bila da ga posrami zbog nulte migracione politike, a to da joj Orban nije grubo odgovorio kako je "duša Evrope i rat", tri hiljade godina plus-minus, treba računati gostu u plus.

FAZ pledira za realnost, spasiti šta se još može, formulacija koja će se sve češće čuti na evropskim forumima i u medijima. "Tek će se pokazati, šta je bolje: evropska pravila koja se konačno sprovode u nizu bilateralnih sporazuma, ili 'evropska rešenja' koja ne funkcionišu", komentariše frankfurtski dnevnik.