Evropa u salonu krivih ogledala

Kao filosof istorije, kako ocenjujete realnost ovog trenutka?

Uopšteno bih rekao da je na delu kategorijalno izobličavanje trenutne stvarnosti. Realnost se doživljava kroz seriju iskrivljenih percepcija.

Molim neki primer.

Već trideset godina u austrijskim medijima vlada drama zbog mogućeg sudelovanja FPO u vladi (1).

Ne kaže se uvek sasvim jasno, samo se još gore insinuira da, eto, nama fašizma ako FPO uđe u vladu.

Nemojte me razumeti pogrešno, nisam ljubitelj trenutne koalicije, ali fašizam koliko vidim nije izbio, osim ako mi je nešto u međuvremenu promaklo.

Konstantno prizivanje i analogiziranje sadašnje situacije sa vremenom između dva rata je jedno takvo izobličavanje stvarnosti.

Danas je na delu potpuno promenjena situacija. Onda su evropske sile delovale globalno i sprovodile politiku agresivnog nacionalizma, dok danas vladaju defanzivni odnosi.

Nema govora o tome da se Evropa vojno ili demografski nalazi u ekspanziji, kao što je bilo krajem 19. veka. Zato bi bilo smisleno problematizovati situaciju s nekog drugog kraja.

Koji kraj predlažete?

Nekome ko tvrdi da poseduje istorijsku svest već bi trebalo da upadne u oči da je prvi manjinski kabinet socijaldemokrate Brune Krajskog (2) bio moguć samo zahvaljujući podršci stranke FPO. A to u široj javnosti nije uopšte bila tema!

Nije bilo tema ni to da je u prvoj većinskoj vladi Brune Krajskog sedelo četvoro bivših nacista, i to zaista pravno opterećenih (3).

A danas? Ako se pogleda vatrena retorika proteklih godina, dolazi se do zaključka: "Fašizam će u Austriji izbiti onda kad socijaldemokrate više ne sede u vladi". Razumem, to je svakodnevni rat partija, politički folklor.

Ali istina se tvrdoglavo gura pod tepih – da je politička situacija u poslednje tri decenije potpuni novum koji traži nove pojmovne kategorije.

A taj "novum" Vam ide na živce?

Očigledno ne toliko koliko Vama. Zato što se ovde ne nosimo s moralnim problemom, već sa kategorijalnim. Jedino što pomaže je konstantna refleksija na pitanje – gde je taj prostor u kome se kategorije savijaju i izvrću.

Daću vam još jedan primer – neverovatan, brzi razvoj Kine u poslednje tri i po decenije ne dobija u evropskim medijima pažnju u dimenzijama koje zaslužuje.

U međuvremenu je opšte mesto da se Amerikanci više nego do sada koncentrišu na prostor Pacifika. Čak tako intenzivno da se u američkoj diplomatiji i medijima već govori o Tukididovoj klopci.

Tukidid, ili o tome kako sve još jednom isto...

Šta je "Tukididova klopka"?

Grčki istoričar Tukidid je u petom veku pre Hrista ovako opisivao Peloponeske ratove: "Direktan uzrok za rat je bio uspon Atine i strah koji je on izazvao u Sparti."

Harvardski profesor Grejam Alison je u svojoj knjizi (4) izlistao 16 takvih analoških situacija iz poslednjih petsto godina koje su u tri četvrtine slučajeva direktno dovele do rata. Mislim da je to ozbiljno upozorenje.

Vi verujete da će između SAD i Kine doći do rata?

Ja kažem da se konfrontativni potencijal među njima u poslednjoj deceniji dramatično zaoštrio. To se u Evropi uopšte ne percipira kao opasnost.

Mislite li da se i ruska politika razume na pogrešan način?

Problemi s Rusijom pokazuju sve karakteristike histereze (5). Političke institucije su inertne, vuku iza sebe prevaziđene kategorije kao konzerve na repu. Ako tako prezentirate svetsku istoriju, samo učvršćujete klišee.

To znači, oni koji danas kritikuju Rusiju i politiku Vladimira Putina reaguju bez razloga?

Koji su razlozi koji danas indiciraju postojanje ruske opasnosti?

Kada je to Rusija u poslednjih dvesta godina započela agresivni rat protiv neke od evropskih sila – 1812. (Napoleonski ratovi), 1853. (Krimski rat), 1904. (rusko-japanski rat), možda 1914. ili 1941?

Koliko me sećanje još služi, te ratove su započinjale Francuska, Nemačka i Velika Britanija.

Rat u Gruziji ili Ukrajini nisu produkti ruske agresije?

Ako vam je to tako jako stalo, ta dva rata se uslovno mogu nazvati ruskom agresijom. Ali ne ruskom agresijom prema Zapadu!

Svaka velika sila štiti svoju sferu uticaja. Potpuno sam siguran da su ruske akcije na Krimu, kao pre toga u Gruziji, samo reakcija Rusije na istočno proširenje NATO alijanse.

Krim je od kasnog 18. veka bio ruski. I da ga je Nikita Hruščov 1954. poklonio Ukrajini je čista unutarsovjetska stvar, koja tada evropskim medijima nije bila vredna čak ni jedne vesti.

Sa raspadom Sovjetskog Saveza to je odjednom postalo prioritetno pitanje, čitav međunarodni poredak visi na Krimu, opstanak liberalne demokratije visi na Krimu, i slično!

Kad pokušam da stvar vidim iz ruske perspektive, rekao bih da je bilo apsolutno neophodno vratiti Krim Rusiji.

Da to Rusija nije učinila, američka flota bi dok si trepnuo imala bazu u Sevastopolju. Hoćete li me sada nazvati "Putin-Versteher"?

Ko razume, kriv je

Nisam nameravala. Kad bolje razmislim, zašto Vas ne bih tako nazvala?

Zato što ništa nije tako glupo kao derogativna fraza o "razumevačima Putina", Putin-Versteher. "Razumeti" je normativno neutralni pojam. Razumeti se mora uvek i pre svega neprijatelj, ne prijatelj. Ovaj drugi će vam oprostiti greške, prvi neće.

Razumeti Putina ne znači voleti Putina. Rusiju ja ne ocenjujem u moralnom smislu, ne branim je i ne opravdavam.

Ja samo kažem kako agiraju velike sile: svaka hegemonijalno štiti svoju sferu uticaja i utvrđuje je od mešanja sa strane.

Ko još danas spominje tzv. Monro-doktrinu (6), koja je od 1823. službeno na delu i koju je Teodor Ruzvelt bez pardona sprovodio? Naravno da je zapadna hemisfera pod američkom sferom uticaja. To je u redu.

Ali ispada da je sramota primetiti kad se američka sfera uticaja "ubacuje" u tuđe.

Da li je u redu da se danas mnogi boje Trampove politike?

Tramp gazi iluzije Evropljana da tamo uvek imaju posla s jednim dobronamernim hegemonom, onako kako je njegov prethodnik Barak Obama delovao na mnoge. Delovao, ne kažem bio.

Ali grubi ton nije ništa novo u američkoj istoriji. Setite se Teodora Ruzvelta, njegov moto je bio "govori blago i nosi motku". Usput rečeno, on nije nikad govorio blago, bio je grubi ratnik.

U poslednjih nekoliko godina, Evropska unija se zavukla u nekoliko sebi dragih iluzija, i sad ne može napolje.

U kom smislu?

Nikad nisam verovao da proces evropskog ujedinjenja neopozivo vodi ka stvaranju jedne evropske države, kao što je to javno sanjao bivši austrijski predsednik Hajnc Fišer. Kulturni i ekonomski dispariteti među državama su preveliki.

Osim toga, velike državno-teritorijalne promene su bez izuzetka nastajale u nasilnim procesima.

Nemačko ujedinjenje 1871. nije produkt demokratsko-diskurzivnog procesa, već pruske politike moći protiv Francuske. Ujedinjenje Italije 1870. je takođe ostvareno u krvavim obračunima.

Dakle, ujedinjena Evrope se može roditi samo iz rata?

Vidite, tu je neki nesporazum. Ja nisam normativni mislilac. Ja samo posmatram, i kao posmatrač primećujem da velika politička prestrojavanja nikad nisu ostvarena kroz pregovore.

Zbog istog razloga nisam verovao ni u evro, iako mu sad naprotiv želim sve najbolje. A želim mu izvrsno zdravlje zato što se SAD kao svetski hegemon nalaze u padu, dok istovremeno vladaju čitavom svetskom ekonomijom.

Dolar je i globalna i nacionalna valuta. Zbog toga je za sve egzistencijalno pitanje da postoji evro kao još jedna jaka internacionalna valuta, da se ne bi svet slomio s Amerikom.

Ali...?

Ali ne verujem da je evro u ovoj formi sposoban za život. Ekonomisti o tome nisu istog mišljenja. Jedno je sigurno: EU je program političkih elita.

Francuska i Holandija su na referendumima 2005. odbili Ustav EU. Svi referendumi o evru su u Skandinaviji propali. To su sve ozbiljni simptomi nezadovoljstva demosa, koji se, međutim, politički i medijski eufemistički kamufliraju i omalovažavaju.

Kako su dobre namere levice dovele Evropu pred vrata desnog populizma

Kažete da momentum ruši evropske iluzije. Čemu to vodi?

Onamo gde se nikome neće dopasti. Na primer, ka porastu desnopopulističkih partija kao što je AfD u Nemačkoj. S tim da je "desni populizam" polemička kategorija.

Sociolog Ralf Darendorf je o političkoj upotrebi tog pojma rekao – "populizam je proizvoljna etiketa za one koji su suprotnog mišljenja od našeg".

Kako god taj fenomen nazvali, on nije razlog za radost.

Naravno da ne. No i pored svega, treba biti jasan – porast desnog populizma je produkt nekontrolisane migracije.

Migraciona strujanja imaju danas potpuno drugačije uzroke, dimenzije i kulturne elemente nego u vreme jevrejskih migranata uoči i za vreme nacističke vladavine. Svake analogije su neprimerene i vode u krivu politiku (7).

Politika otvorenih granica u leto 2015. je za mene kriva politika. Naravno da je ono što se mora učiniti ako se zaštita spoljnih granica shvata ozbiljno u tehničkom smislu ružno i odvratno.

Ali odgovorni političar mora biti u stanju da shvati konsekvence ako to ne uradi. Uspon AfD-a je potpuno predvidljiv fenomen. Kao i Bregzit. Iza njega stoji banda demagoga koja je Ujedinjeno Kraljevstvo gurnula u velike teškoće – ne nas, nego Britaniju.

Ali u krajnjoj liniji i Bregzit je rezultat odsustva senzibiliteta EU prema posledicama masovne migracije.

Onaj ko kao nemačka kancelarka Merkel veruje u frazu "wir schaffen das" (mi to možemo), taj je idiot. Kad milioni iz jednog potpuno stranog kulturnog kruga u kratkom vremenu uđu u države uređene po socijalnim principima, posledica su ekstremne napetosti.

To nije pitanje ksenofobije, već trezvenosti. Evropa je vrlo neodgovorno zaboravila sve istorijske lekcije masovnih migracija.

Pravo na trezvenost uzimaju i oni koji danas pozdravljaju prijem migranata.

Ono što važi za pisanje istorije, važi i za političku upotrebu tzv. duha istorije: niko ništa ne nauči, samo se osluškuje taj ogromni prostor istorijskog eha i uzima šta kome treba.

Ono što istorija dovikuje današnjici je ono što današnjica u nju projicira.

Hoćete reći da je istorija savremeni fenomen?

Upravo tako. Svaka generacija je ponovo piše. Istorija je uvek za nekoga, nikad za sve. Usput, istorija kao aktivni subjekt savremene politike je potpuno novi fenomen.

Pojam jedinstvene istorije postoji tek od 18. veka kad ju je Hegel definisao kao duh koji se ostvaruje u fazama. Tek su tada "istorije" ujedinjene u "istoriju".

Don't know much about history...

Istorija ne postoji?

Ne, ne postoji. Jakobinac će Francusku revoluciju opisati u drugačijim pojmovima od aristokrate.

U "Mučnini", jednom od svojih glavnih dela, Žan Pol Sartr opisuje sledeću situaciju: jedan istoričar pokušava da napiše priču o nekom avanturisti iz 18. veka.

Istoričar se godinama muči, sakuplja građu, ali mu je njegov junak svejedno sve dalji. Jednog trenutka mu sine šta je problem – fali mu tačka posmatranja!

Fali mu određena moralna i politička perspektiva kojom će proceniti svog junaka.

Kako je Sartrov istoričar osoba prosvetljena i refleksivna do nihilizma, on ne uspeva da napiše knjigu. Nema uporišne tačke, nema istorije! God's Eye View, božja tačka posmatranja ne postoji. Postoje samo perspektive.

Svaka država, svako društvo, svaka porodica podupire vlastiti identitet nekom istorijom. To je stanje stvari.

Poneke istorije ostaju stabilne samo dok su to i politički, moralni i socijalni odnosi koji ih nose.

Fridrih Niče je pravio razliku između pisanja istorije u kritičkom, kompilacijskom i monumentalno-herojskom stilu.

Kako mi danas pišemo istoriju?

Danas se istorija piše iz negativno monumentalističke perspektive, što će reći iz perspektive žrtve. Memorijalni karteli se bore za statusni monopol žrtve.

Kako je došlo do toga?

Fenomen je zaživeo sa aktom "Affirmative Action" pod američkim predsednikom Lindonom Džonsonom, koji je tim zakonom naredio bolji tretman manjina.

Mislilo se na Afroamerikance, koji su zaista prošli strahoviti martirijum u Americi.

Odjednom je na tom polju nastala snažna "unutaržrtvena" konkurencija – žene, homoseksualci, Portorikanci, Jevreji.

Odjednom su se pojavile institucije koje su promovisale interese žrtava, dok su istovremeno vodile vlastitu interesnu politiku.

Američka TV serija "Holokaust" je nastala kao reakcija na seriju "Koreni" (8).

Odonda posao ide kao podmazan. Pokazalo se da je ono što je Džonson imao na umu, imalo znatne nenameravane posledice.

Maks Veber bi rekao, svaka radnja ima nenameravane posledice. Pogledajte samo Katoličku crkvu.

O. K. – kakve pa to sad ima veze s Katoličkom crkvom?

Katolička crkva svoju legitimaciju izvodi iz Besede na gori (9), ali je kao osvešteno telo političke moći uvek sprovodila i vlastite interese.

A oni nisu nužno identični sa onima iz Besede. Kad govorimo o istoriji, moja omiljena rečenica je "svaka istorijska istina je samo jednom istinita".

Prevod i obrada Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča

Napomene:

1) Pravi "strah" od FPO je u Austriji počeo tek 1986, kada je Jerg Hajder preuzeo stranku.

2) Kancelar SPO Bruno Krajski vladao je od 1970-83, ukupno četiri mandata.

3) Hans Öllinger, Josef Moser, Erwin Frühbauer, Otto Rösch i Oskar Weihs (Hans Elinger, Jozef Mozer, Ervin Fribauer, Oto Reš i Oskar Vajz) su u promenljivim kombinacijama ostali u kabinetima Krajskog, Rösch do samog kraja, uprkos protestima Simona Vizentala.

4) G. T. Allison "Destined for War: Can America and China Escape Thucydides's Trap?" Boston, 2017.

5) Hysterese, pojam iz starogrčkog kojim se opisuje kasna reakcija na neki ugašeni stimulus. Ovde u smislu Burgera misli se da su današnje antiruske sankcije u stvari proglašene Sovjetskom Savezu, a ne modernoj Rusiji. "Stimulus" je bivši Sovjetski Savez, a ne "zaštita" Evrope od ruske opasnosti.

6) Džejms Monro, peti predsednik Sjedinjenih Država, formulisao je 1823. principe američke spoljne politike kojima se legitimizuju sfere uticaja.

7) Nemačka kancelarka Angela Merkel je, pogotovo u početku migracione krize 2015. pravila takve paralele, u smislu da su muslimanske izbeglice danas ono što su za vreme nacizma bile jevrejske. Usput: Englezi ni onda nisu primali jevrejske izbeglice, već su ih deportovali u Nemačku kao "sigurnu zemlju".

8) Misli se na televizijske serije o crnoj epopeji "Roots, priča jedne porodice", 1977, i "Holokaust, priča jevrejske porodice Vajs" iz 1978. Obe je režirao Marvin Čomski.

9) Kompilacija Isusovog učenja u Matijinom jevanđelju, Mat. 5–7.