Sirija, predstoji obnova razorene zemlje

Neki delovi Damaska bili su bez struje i grejanja poslednjih sedam godina. Bile su česte i nestašice goriva. Poskupljenja su česta, a sve je manje i radnih mesta. Mnoga sela koja su živela od poljoprivrede sada su prazna, a zemljište neupotrebljivo. Ipak, naziru se znaci obnove.

"Nismo mogli da spavamo noću, ali sada, hvala Bogu, moja deca i ja konačno možemo da spavamo. Ponovo smo bezbedni", navodi Um Jasin iz Damaska.

Sirijska država početkom nedelje je proglasila pobedu nad Islamskom državnom. Teroristi takozvane države počinili su neka od najvećih zlodela nad civilima. Posle povlačenja za njima ostaju pustoš i brojna skladišta granata i oružja.

"Hvala Bogu situacija se stabilizovala. Proteklih godina sam se naslušao laži. Teroristi su rekli da oni razumeju religiju, ali u stvari ne znaju ništa o njoj", ističe Sirijac Hajtan Abdul Rahman.

Život u predgrađima koja su kontrolisali ekstemisti bio je nepodnošljiv. Svakodnevni teror, mučenja i ubijanja, bez hrane, vode i lekova za bolesne.

"Dugo smo čekali. Hvala Bogu, vladine snage su napokon ušle u ovaj deo grada", kaže Madin Omar, profesor Univerziteta u Damasku.

Džihadisti su mogli da biraju – da autobusima napuste dojučerašnja uporišta i odu u pustinju na istok Sirije ili da ostanu i pristanu na pomirenje sa sirijskom vladom. U međuvremenu, počela je obnova razorenih puteva. Jedan od značajnijih je onaj koji spaja Damask i Hamu.

"Bilo je mnogo rupa, oštećenja i izgorelih vozila na putu. Popravili smo skoro ceo put. Uklonili smo oštećeni deo kolovoza i stavili novi sloj asfalta", objašnjava Mahmud Alsufi, saobraćajni inženjer.

Na putu su ponovo vozači, ne plaše se podmetnutih mina.

"Došao sam iz Hame. Ranije nisam mogao da koristim ovaj put, već sam vozio drugim, manjim putevima. Trebalo mi je četiri do pet sati. Sada manje od dva sata", kaže jedan od vozača.

Život se vraća u sirijsku prestonicu. Meštani Damska najradije bi zaboravili surovu stvarnost, koja traje više od sedam godina. Ima straha, ali i tračak nade, da će jednog dana, jedne godine, možda biti malo bolje, ili bar onako kako je nekad bilo – jer Sirijci su skromni ljudi. Nikad ne traže previše a izgubili su mnogo.