Sve nijanse konjske diplomatije

Ako se po strani ostave opšta mesta o malom svetu i neophodnosti regionalne i svake druge saradnje, tretman Turske već upadljivo nadilazi standardne uzuse evropske, u konkretnom slučaju nemačke i austrijske diplomatije.

Kao da se svi trude da sa Turskom uspostave jednu novu vrstu balansa, koja bi naglašenije nego do sada vodila računa o istorijskom atavističkom nasleđu. Od Ankare se više ne očekuje približavanje Evropi u smislu političkih, parlamentarnih i pravosudnih standarda, kao i poštovanja ljudskih prava, već dostojanstvena poza simbolički uskrslog carstva.

Turska se u medijskim političkim rubrikama više ne opisuje prevashodno političkim terminima, već odjednom u poetskim sintagmama kao "zemlja između Orijenta i Okcidenta", tamo negde u svilenom vilajetu gde se mešaju egzotika, opasnost i avantura.

Zvaničnoj Ankari se ne čine stvarni ustupci, samo joj se laska iz sve snage. Svi koji bi rekli da se diplomatija dobrim delom i sastoji od manifestnog podilaženja su u pravu, ali konkretni slučaj laskanja je arhaičnog tipa, u njemu se prepoznaje istorijski manirizam 19. veka.

Za tu vrstu manirizma je bilo karakteristično da su velike, srednje i male sile ili međusobno ratovale, ili tepale jedna drugoj, ali mimo toga nikad nisu pokušavale da promene jedna drugu, ponajmanje u smislu dobre vladavine.

Berlin i Beč su se prošle nedelje utrkivali u toj novoj metodi "orijentalne politike", u kojoj se nezgodne teme preskaču i postavljena pitanja ignorišu, ali se zato gostu pruža raskošni tretman u skladu s njegovom kulturnom tradicijom.

Vidi kako lepi konji...

Sto godina posle raspada Osmanskog carstva, Evropljani odjednom počinju da se ponašaju kao da zbog toga imaju grižu savesti i da nešto duguju Turskoj – ili će je konačno prihvatiti kao svoju, ili će je učvrstiti u istorijskom stereotipu vladalačke rase u svom egzotičnom delu sveta.

Kako se prvo iz više razloga pokazuje kao nerealno, poenta se prebacuje na drugo. Sad je stav da Turska ne može u Evropu, ali to njoj nije ni potrebno, jer tu zemlju nastanjuju potomci ponosnih orijentalinih sultana i haremskih lepotica, unuci ratnika koji su jahali konje brže od vetra i osvajali Evropu da se ne uguši u neznanju.

Nacija čija moderna integracija funkcioniše u takvom poklapanju sa istorijskom memorijom ne može se naterati u uski evropski kalup doslednog parlamentarizma, suvog sekularizma i sitničave interpretacije ljudskih prava.

Evropljani se istovremeno distanciraju od Turske i ulaguju Turskoj.

Dok čestita sebi na vlastitoj lukavosti, kako je pametno pronašla metod da Tursku drži pred vratima i istovremeno laska njenom istorijskom identitetu, Evropa se u stvari spustila na kolena pred turskim predsednikom Erdoganom.

Sve moderno je otklizalo u pozadinu tokom nedavnog susreta austrijske ministarke spoljnih poslova Karin Knajsl i turskog šefa diplomatije Mevluta Čavušoglua, a u prvi plan stupilo atavističko i stereotipno.

Na primer: U bliskoistočnim, orijentalnim i muslimanskim kulturama uopšte konjima plemenite krvi pripada visoko mesto. Zato se ministarka Knajsl, koja poseduje insajdersko znanje orijentalnih kultura i jezika dosetila da kolegu odvede u nekadašnje carske štale, školu za lipicanere, gde se ti divni beli konji i danas treniraju u tradiciji imperijalnog ceremonijala kako bi nastupali u reprezentativnim državnim prilikama i paradirali pred turistima.

Bila je to manifestacija "konjske diplomatije", kako je sama Knajslova nazvala svoj izbor protokola za turskog kolegu. U smislu, zna se šta "oni", Turci, vole i za šta imaju oko, barem jesu poslednji put kad smo obratili pažnju, negde tamo između baroka i 19. veka!

Svi ovdašnji mediji počinju izveštaje i komentare stilskom figurom "konjske diplomatije", pred čijim efektima bledi sve ono što nije spomenuto (pitanje turskog ulaska u EU, vojna akcija u sirijskom Afrinu), ili je samo ovlaš dodirnuto (turske izborne kampanje po Austriji i Nemačkoj, pravosudna čistka po medijima, ilegalna dvojna državljanstva austrijskih Turaka).

Kako piše austrijska štampa, "napretka u bitnim stvarima nije bilo, osim što su se Austrija i Turska u laganom konjskom kasu udaljavale od neugodnih tema".

Jedini konkretan napredak je u tome da je Austrijskom arheološkom institutu dopušteno da nastavi iskopavanja oko antičkog Artemidinog hrama u Efesu, zabranjena pre godinu i po dana kao vid osvete Ankare za pretpostavljeno uživanje Evropljana u vojnom puču protiv Erdogana.

Sve je nekako bilo mlako, bez trunke brizantnosti koja trenutno odlikuje austrijsko-turske odnose. Diplomatski termin je odrađen u kasu, na kraju se razišlo u galopu.

Čaj mi, dragi, ispeci!

Ovde se ne radi o tome da je susret prvih diplomata Turske i Austrije bio isprazan, dok su drugi diplomatski susreti u pravilu puni pomaka. Naprotiv, on je čak bio bogatiji od diplomatskog proseka, jer je pokazao da je Evropa našla način kojim će ubuduće razgovarati sa Turskom – a to je jezik političkih atavizama s kraja 19. i početka 20. veka.

Ponašanje domaćina u Berlinu i Beču se može rastumačiti kao priznanje da Ankara ima posebne potrebe zato što je jednom iz Istanbula vladala čitavom istočnom i južnom Evropom. Turskoj vladajućoj eliti sada treba nadoknaditi taj gubitak, makar kroz niz simboličkih gesta i utešnih istorijsko-kulturnih stereotipa.

Može se naći još primera evropskog "ugađanja" turskom osećaju za istoriju, kad na primer srpski ministar diplomatije peva "Osman-agu" turskom predsedniku usred Beograda. Srbija je tu apsolutno u opštem evropskom trendu.

Prevedeno s diplomatskog jezika: Reci im da su vladajuća rasa, samo nemoj da ih pustiš u Evropu dalje od Bosne.

Susret sa Zigmarom Gabrijelom takođe nije prošao drugačije, ne samo zato što je domaćin znao da uskoro odlazi (funkciju preuzima Hajko Mas, SPD) pa se nije unosio u detalje, već što više niko ne vidi svrhu da se Turskoj objašnjavaju principi organizacije savremene pravne sekularne države, kad Turska to zna – samo je svesno krenula drugim putem.

Gabrijel svog gosta nije vodio u imperijalne štale Vilhelma Drugog, već na berlinsku turističku berzu (ITB), jednu od najvećih svetskih manifestacija gde se uspostavljaju, bolje rečeno konstruišu turistički trendovi za budućnost.

Turska turistička privreda vrlo pati zbog smanjenog broja nemačkih gostiju, što je posledica bilateralnih i opštih turskih prilika nakon puča pretprošle godine (ali i par ciljanih terorističkih napada na nemačke turiste), pa nema moderne pozornice zbog koje bi turski šef diplomatije radije propustio neki istorijski stereotip, nego što je turistički sajam!

I tu su, međutim, konkretne stvari bledele pred snagom simboličkog jezika. Dva šefa diplomatije su se već srela za Tri kralja (Epifanija, 6. januar) u Gabrijelovoj kući u Goslaru, Donja Saksonija, gde su privatno izgladili onu sitnicu sa "nacističkim nemačkim metodama" za koje je Ankara mesecima optuživala zvanični Berlin.

Da se nisu našli u januaru privatno, ne bi se sreli u martu javno. U Goslaru je domaćin poslužio gosta čajem "direktno iz turske džezve", što su lokalni mediji iz nekog razloga tretirali kao esencijalnu informaciju.

Posle toga, tad u januaru, Gabrijel je gostu pokazao carski dvorac u Goslaru, arhitektonski kompleks iz kog je Rimskim carstvom nemačke nacije u visokom srednjem veku vladala Salijska dinastija (1024–1125).

Poruka je u oba slučaja, u Beču i Berlinu, potpuno transparentna – ako sa Ankarom ne možemo razgovarati jezikom savremenih političkih kategorija, preći ćemo na arhaične, na forme iz carskih, kraljevskih i sultanskih vremena, na ceremonijal kasne romanike, alpskog rokokoa i Visoke porte.

"Sa teroristima se ne pregovara"

To je uglavnom tačno, ako se zanemare pojedinački slučajevi koji dokazuju suprotno (državno otkupljivanje talaca od Islamske države). Ali definicija Ankare ko sve spada u teroriste je skrojena široko, proizvoljno, ćudljivo i opasno miriše na verbalni delikt i političku opoziciju.

Od Nemačke je Čavušoglu tražio da uhapsi i isporuči sirijsko-kurdskog političara Saliha Muslima. Muslim je bio u zatvoru u Češkoj, pušten, odatle otišao u Nemačku, gde živi i sad je organizovao (mirne) demonstracije povodom posete Čavušoglua.

Ankara se u vlastitoj režiji opremila univerzalnom jurisdikcijom, koju sprovodi kroz inflatornu masu zahteva za izručenjem.

"Na izborima u Turskoj, Austrija nikad nije tema. Zašto je Turska tema na austrijskim izborima?", upitao se Čavušoglu na pres-konferenciji u Beču.

U tom pitanju bi apsolutno bilo smisla – kad se tursko vođstvo u vreme nacionalnih izbora i referenduma ne bi ponašalo kao da Austrija i Nemačka ne postoje. U turskim izbornim kampanjama njeni aktuelni političari ne prave razliku između domaće i tuđe državne teritorije. Austrija nije tema na turskim izborima zato što je Austrija nebitna za turski probuđeni imperijalni sindrom.

Evropa je tu da bi Ankara držala na okupu iseljenu Tursku, usmeravala je, disciplinovala i edukovala (sukob s Austrijom oko obrazovanja imama i učitelja turskog jezika). Sve zemlje imaju dijasporu, ali samo turska država traži jurisdikciju nad svojom.

Osmanski šamar

Da li je to "osmanski šamar" kad Turska vojno ulazi u sirijski Afrin, upitan je turski premijer Binali Jildirim pre tri nedelje na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. Pitanje se odnosilo na Erdoganovu izjavu početkom februara da će Amerikanci dobiti "osmanski šamar" ako nastave da pomažu sirijske Kurde.

Jildirim: "Mi smo zemlja koja se godinama suočava s terorizom. I sad neko dođe pa pomaže teroriste. Šta očekujete od nas? Svejedno da li je to na teritoriji Sirije ili Iraka – ako je to terorizam, a jeste, jasno je da mi moramo da reagujemo, i opet ćemo. To u Siriji nije rat već terorizam. Naravno da ćemo uzvratiti, jer je borba u Siriji i Iraku borba protiv terorizma. Kod nas pobeđene terorističke organizacije su sada tamo izrasle u nove."

Da je novi stil međunarodne politike shvaćen na pravi način, dokazuje izjava francuskog premijera Eduarda Filipa takođe u Minhenu da će Pariz "vojno reagovati u Siriji ako Asad pređe crvenu liniju". Po čijem mandatu, upitan je iz publike.

Za bitku protiv terorizma nije potreban mandat, odgovorio je Filip. Naprosto uđeš gde misliš da si potreban i isforsiraš primenu međunarodnog prava.

Evropa počinje da progovara jezikom istorijskih atavizama 19. veka. Nije isključeno da je to samo početak putovanja u prošlost.