Minhen: Intermeco na ivici provalije

Značaj minhenskog skupa (MSC) je nemoguće preceniti. To je mesto gde već godinama i decenijama dolaze najmoćniji i najuticajniji državnici, njihovi savetnici, geostratezi i u drugim prilikama stidljivi predstavnici obaveštajnih agencija da bi javno postavili dijagnozu svetskih prilika.

Pratiti Minhensku konferenciju u direktnom prenosu napetije je od svakog holivudskog filma katastrofe ili britanske franšize o Džejmsu Bondu – zato što je zaplet stvaran, a jednako opasan.

Otvorenost je uvek vladala na podijumu Minhenske konferencije, gde su uticajni i moćni dolazili da kažu šta veruju da rade u ime kojih principa i šta misle da drugi rade njima. Ovog puta, otvorenost je dostigla brutalne razmere.

Tradicionalno, najvažniji je panel koji se održava drugog dana Konferencije, u subotu, od jutra do pauze za ručak u rano posle podne. Ovog puta, podijum je otvorio nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel, a zatvorio Trampov savetnik za bezbednost Herbert Makmaster.

Između njih dvojice izređao se niz premijera – Tereza Mej iz Velike Britanije, Žan Klod Junker iz EU, Mateuš Moravjecki iz Poljske, Sebastijan Kurc iz Austrije, Eduard Filip iz Francuske, Binali Jildirim iz Turske i ruski Sergej Lavrov, pored domaćina Gabrijela jedini ministar spoljnih poslova u toj premijerskoj loži.

U Minhenu su bili predstavnici zemalja Zapadnog Balkana, resorni ministri iz Hrvatske, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine – ali niko iz Srbije. Javni prenosi Minhenske konferencije imaju takvu kompetitivnu vrednost da se obično nijedan balkanski predstavnik ne probije do službenog termina, oni slušaju i love privatne termine sa uticajnima, ne više od toga.

Svejedno, čak i pod takvim uslovima, vrlo je neobično da službeni Beograd nije nikoga poslao u Minhen – po sistemu, imamo mi važnija posla, veliki nam rade o glavi!

Marko Polo prevaren na Putu svile

A Minhen je mesto gde niko nikom ne radi tajno o glavi. Naprotiv, tamo se to radi javno, štaviše otvoreno se kaže kome će se kopati jama, samo treba znati slušati.

Prva upadljiva činjenica sa ove Minhenske konferencije je u sledećem: Evropskoj uniji je malo što se profilisala kao relativna oaza blagostanja, mira i sigurnosti u globalnim okvirima. Ona bi htela da postane vojna sila sa klasično uređenom komandnom strukturom, jedna vojska – jedna pesnica.

To su u različitoj terminologiji tražili Junker, Filip, Moravjecki, Gabrijel i, za dobro EU, američki predstavnici Makmaster i Bajden (Bajden na panelu u petak). Zahtev za "delatnijom EU", koji se već godinama ponavlja na evropskim skupovima i u medijima, sada je jednostavno preveden u isključivo vojnostrateškom smislu.

"Efikasnija EU" je na ovoj Minhenskoj konferenciji značilo "bolje naoružana EU".

Logični kontraargument kako je EU i do sada bila dobro naoružana zanemario bi potpuno novi kvalitet aktuelnih diskusija. Da, EU je i do sada bila naoružana, svaka njena nacija ponaosob, kao i kroz članstvo u NATO savezu, ali EU nikada nije bila prvenstveno vojni savez.

Suština EU, njen identitet, nikada nije bio militaristički – sada se odjednom na javnoj sceni, i to nemačkoj, javno interpretira kao vojni savez.

Zato je govor austrijskog kancelara Kurca prošao u potpunoj nezainteresovanosti publike u sali, u kojoj su u subotu pre podne sedeli barem neki od tridesetak premijera, stotinak ministara, još više parlamentaraca i medijskih predstavnika koji su doputovali u Minhen.

Kurc je rekao da predstavlja "jednu malu zemlju", što je odmah shvaćeno da on i misli "na malo". Dok se pre i posle toga razglabalo o potrebi naoružanja EU tako da se može vojno suprotstaviti Kini i Rusiji, argument austrijskog kancelara je bio apsolutni sitniš prema toj megalomaniji.

"EU se mora vratiti korenima", kaže Kurc, ona se mora prisetiti zašto je nastala – zato da bi osigurala ekonomsko blagostanje svojim nacijama. Sad bi te tekovine trebalo štititi tako da se štite spoljne granice, ali Brisel to zanemaruje.

"Odbrana spoljnih granica je odbrana onoga što jesmo – hrišćansko-jevrejskog nasleđa, vladavine prava, demokratije i pojedinačnih ljudskih prava", poručio je Kurc.

Osim Kurca, niko od panelista u subotu nije vodio "identitetsku" politiku, što znači da niko nije polazio od toga da bi interna koherentnost donela Uniji više međunarodne težine.

Za američke planove za Evropsku uniju, za probuđenu Nemačku, za sve nervozniju istočnu Evropu, to je malo i neambiciozno, jer je trenutni ideal nešto drugo – postići situaciju vojno definisane snage prema "kineskom vođstvu i ruskoj moći" (Gabrijel).

Niko za austrijskog premijera nije imao pitanje, niko dao protivargument, niko s njim polemisao. On naprosto nije bio relevantan – ne zato što predstavlja jednu malu zemlju velikih muzeja, već zato što je gnjavio o kulturnom nasleđu na bini na koju se uselio evropski bog Mars.

Smešno neobično, ili smešno ha-ha

Kristijan Hake, profesor emeritus sa Političkih nauka u Bonu i Vojne akademije u Hamburgu, već godinama na Bavarskoj televiziji, koja ima prava za direktan prenos Minhenske konferencije, komentariše tok rasprava. Čim je pauza za kafu, Hake uleće sa komentarima. Kako su pauze za kafu tamo kratke, Hake se izvežbao u brzom sumiranju najznačajnijeg.

Nešto duboko nije u redu u svetu politički moćnih i uticajnih, kada je nemački predstavnik najduhovitiji, kaže Hake o nastupu Zigmara Gabrijela.

Šta je Gabrijel rekao? Da je kineski program "Jedan pojas – jedan put" (One belt, one road) za Kineze strategija moći i osvajanja, no da naivni Evropljani od svega čuju "Marko Polo na Putu svile".

Drugo: "U svetskom okruženju mesoždera, Nemačka je jedini vegetarijanac." Dalji kontekst otkriva da su "mesožderi" nacije koje ubrzano šire vojne kapacitete, dok su "vegetarijanci" (Kurc, na primer) oni koji o bezbednosti misle u drugim kategorijama. "Meso" je šifra za Evropsku uniju kao vojnu uniju.

Gabrijelova poruka je da su nemački vegetarijanski dani prošli. Kome je to smešno, nek se smeje.

Gabrijelov govor je bio interesantan i po onome što nije spomenuo. Zapadni Balkan u njegovom govoru nije zaradio ni slovca, iako se upravo vratio iz posete regionu, gde je pred Beograd i Prištinu u blic potezu bacio par ozbiljnih kostiju. Kako je Berlin vegetarijanski, kosti su očito tuđe.

Ne samo Gabrijel, čak niko od govornika u subotu, najvažnijem danu Minhenske konferencije, nije spomenuo ni Kosovo ni Bosnu, goruće tačke zbog kojih je Zapad bio spreman da prekrši međunarodno pravo kako bi sprečio patnju civila. Sada je tim primerima uzet čak i status izuzetnosti, izbrisana je aura moralne dileme nad kojom se Zapad mučio i etički lomio ne bi li sprečio veće zlo.

Zaključak je jedan jedini: Kosovo i Bosna nisu nikad bili važni sami po sebi, već kao strateški odnos na Zapadnom Balkanu. Naravno da je to uvek bilo tako, ali je istovremeno bilo i moralno kamuflirano. Ovaj minhenski skup je samo do kraja ogoleo "mesoždersku" strukturu svetskih poslova.

Na sve to, sada još Nemci saopštavaju kako razmišljaju da se i oni ostave vegetarijanstva i pređu na meso. Ako to nije singularno loša vest, ne znam šta jeste.

Lakmus karakter Zapadnog Balkana otkriva se i u stavu američkih i nemačkih predstavnika prema Krimu. Krim sada figurira kao običan skromni povod za jačanje vojne koncepcije EU.

Pri tome su moguća dva objašnjenja. Prvo, Vašington i Brisel su namerno isprovocirali Rusiju (državni udar u Ukrajini u jesen/zimu 2013/14) kako bi se produbio vojni karakter zapadnog savezništva. Drugo, Zapad stvarno nije imao pojma koliko je Krim važan Rusiji, napravio je grešku, ali se u međuvremenu konsolidovao, prebacio akcenat na vojnu komponentu i sada je spreman da u odnosu s Rusijom ide do kraja, pa šta košta.

Govor Trampovog savetnika Makmastera govori u prilog druge hipoteze. Džo Bajden, oslobođen čak i minimalnog osećaja odgovornosti koji donosi aktivno sudelovanje u vlasti, išao je i dalje – on se praktično razbesneo nad propuštenom šansom da se sa Rusijom uđe u vojni obračun "zbog čega Rusi danas u Ukrajini i Siriji rade šta hoće".

Zapadni Balkan i "nesposobne nacije"

Jedini koji je spomenuo Zapadni Balkan bio je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker, šef vlade EU.

Hake je Junkerov govor nazvao "bizarnim". Čak i pod pretpostavkom da "bizarno" nije za svakog isto, ostaje činjenica da je Junker izgovorio neke vrlo neobične stvari.

Junker, naime, izjednačuje spoljnu politiku EU sa vojnom politikom. "Jače profilisanje EU u svetskoj politici" znači širenje vojnih kapaciteta EU, pretvaranje EU u vojni savez; efikasnija diplomatija = efikasnija vojska.

On namerno ili zbunjeno zamagljuje odnos između NATO saveza i EU kao potencijalnog vojnog saveza. Osamdeset odsto izdvajanja za odbranu unutar 29 država EU jeste na nacionalnom nivou. S druge strane, 22 evropske zemlje su članice NATO saveza, tako da tih osamdeset odsto nije ulaganje mimo EU, nego sa EU, i nije nacionalno nego korporativno. Sve u svemu, niža matematika.

Stoga je Junkerov govor zaista "bizaran" – da li veći vojni karakter EU znači manji angažman za NATO? Ili dva paralelna saveza, jedan sudija u Evropi, jedan kadija na granicama Evrope? Kakav hijerarhijski odnos među njima?

"Proširenje EU se planira zajedno sa NATO-om i SAD, ali konačni ishod je ekskluzivna evropska odluka", naveo je Junker.

Junker dalje: "Konsenzus unutar EU je iluzoran, zbog toga treba preći na odluke kvalifikovanom većinom." Pojedinačno, on je spomenuo stav prema kineskoj politici u Južnom moru, ljudskim pravima u Kini ili priznanju Jerusalema za glavni izraelski grad. Mogao je spomenuti i stav Evropljana prema ruskim sankcijama ili kosovskoj samostalnosti, jer i tu objektivno ne postoji konsenzus, ali nije.

Logička interpretacija Junkerove izjave o "kvalifikovanoj većini" podrazumevala bi upravo to, prihvatanje da Kosovo za EU nije konsenzualno pitanje, te da na taj način nije moguće uslovljavati srpske pristupne pregovore.

Ali, ako Kosovo više nije važno, za Junkera je važno da nijedna država Zapadnog Balkana "nije sposobna za članstvo". Upravo tako je rekao, "nisu sposobni" (nicht fähig), a ne "nisu spremni".

Bizarnost se iščitava u pretpostavci da su, osim greškom primljenih balkanskih nacija Bugarske, Rumunije i Hrvatske, u regionu još jedino ostali "nesposobni slučajevi".

Pri tome se Junker lavovski borio da najsposobniji od nesposobnih, Srbija i Crna Gora, dobiju 2025. kao datum ulaska u EU, pišu ovih dana austrijski i nemački mediji. Lavovski se borio protiv Berlina i nemačke kancelarke Merkel, koja nije želela da daje nikakva obećanja, ni obavezujuća ni neobavezujuća.

U trenutnoj konstelaciji unutrašnjih hijerarhija EU, Junker je nešto kao prijatelj Beograda, vegetarijanac među najpotentnijim mesožderima. Bizarno, nego šta.