Bajke o odgovornoj politici i neodgovornom novinarstvu

Na prvi pogled, ovo je izolovani incident. Ali ako se on uklopi u širi kontekst aktuelnih zbivanja u Evropi, postaje evidentno da je reč samo o najnovijoj epizodi političke serije iz produkcije EU o pripadanju i nepripadanju, inkluziji i ekskluziji.

Problem zaslužuje drugačiju formulaciju: nije izolovani incident, već su izolovani neki od njegovih aktera.

Austrijski dnevnik Prese, u broju od 4. 11. 2017, odlučio se za funkcionalni pristup materiji.

Trojica novinara, inače uredno akreditovanih kod OEBS-a, jesu predsednik udruženja novinara Sevastopolja, generalni direktor Radio-televizije Krim i direktor novinske agencije Kriminform.

Već nabrajanje funkcija, zaključuje ovaj list, otkriva da je reč o medijima bliskim ruskim državnim vlastima.

Kako sve tri kuće spadaju u kategoriju kontrolisanih medija, njihovi predstavnici ne bi bili u stanju da pruže pozitivni doprinos u raspravi o ulozi medija u demokratskom društvu.

Implicitni zaključak iz teksta: ne može se čak ni reći da je austrijska ambasada u Moskvi odbila da izda vize medijskim predstavnicima.

Naprotiv, ona je odbila da izda vize kriptopolitičkim predstavnicima Moskve, režimskim slugama.

Istina, trojica "novinara" u pitanju nisu bili spomenuti ni na jednoj od lista onih kojima antiruske sancije zabranjuju ulazak u EU, ali sada jesu, pa je dilema time rešena.

Logika u kojoj je napisan spomenuti tekst spada u jezički kondicional, šta bi bilo kad bi bilo, u podgrupu "bolje sprečiti nego lečiti".

Najinteresantnije od svega je da su i ruske snage upravo na krilima takve preventivne logike ušle u Krim pre tri i po godine i pripojile ga matici.

U smislu da je za Moskvu bolje da spreči NATO da uđe u Sevastopolj, nego da posle proba da ga odatle izbacuje.

Između austrijskog stava da "državni mediji s Krima ne bi dali pozitivan input u raspravi o izveštavanju s konfliktnih područja, govoru mržnje i "fake-news" fenomenu, pa je bolje da ih nema na skupu na kome se o tome raspravlja" i ruskog "NATO se na dugi, srednji i kratki rok ne bi odupreo iskušenju da uplovi u Sevastopolj, pa je bolje da idemo na sigurno", nema razlike u logičkoj argumentaciji, samo u razmeri posledica.

Muke po austrijskoj diplomatiji

Stvar se može i okrenuti, pa reći da je Rusija svesno isprovocirala incident, time što je austrijsku diplomatiju, iza paravana jednu od njoj sklonijih u Uniji, dovela u neodrživ položaj da građanima s Krima izdaje vizu u Moskvi, umesto u Kijevu.

Da je austrijski otpravnik poslova u Moskvi, Štefan Vajdinger (novi ambasador Johanes Ajgner nastupa tek za mesec dana), odobrio vize trojici lažnih novinara, u stvari režimskim ljudima, on bi time priznao ruski suverenitet nad Krimom.

Austrija bi tako defakto ukinula antiruske sankcije uvedene od strane EU upravo zato što je Rusija preuzela suverenitet nad Krimom.

Još gore: na skup o ulozi medija u slobodnom društvu, među ešalone pravih, iskrenih i poštenih medijskih ljudi, austrijska diplomatija bi neodgovorno pustila novinare ruskih kontrolisanih medija s Krima.

S nemalom dozom ironije može se komentarisati da je tim austrijskim potezom u stvari izbegnuto veće zlo, direktni konflikt krimskih nazovinovinara i njihovih tužilaca iz pristojnog medijskog sveta, tako da je administrativnim sredstvima predupređena njihova fizička blizina.

Opaska o "tužiocima" se odnosi na činjenicu da su se čak tri od ukupno četiri odvojena sastanka, koji zajedno tvore OEBS-ov skup "Uloga slobodnih medija u osiguravanju trajne bezbednosti" u Beču, direktno ili indirektno bavila ruskom opasnosti.

Prvi skup: "O zastrašivanju novinara i zatvaranju nezavisnih medija u Tadžikistanu, koje sprovodi državni režim u ime borbe protiv terorizma".

Inicijator skupa je nacionalna Islamska partija obnove, inače u Tadžikistanu okarakterisana kao simpatizer islamskog terorizma i kao takva zabranjena.

Na izborima 2005. Islamska partija obnove je dobila osam odsto glasova, u nastavku stalno gubila, dok na izborima 2015. sa tek dva odsto osvojenih glasova nije pala ispod zakonskog cenzusa, i u daljem postupku kriminalizovana.

U ovom tekstu se ne raspravlja o medijskim slobodama u Tadžikistanu, da li su i u kojoj meri državni mediji najpre sistematski minimalizovali jednu stranku, da bi je onda lakše kriminalizovali.

Ali to je upravo ona situacija koju su organizatori (bečki OEBS i njegova kancelarija za ljudska prava, varšavski ODIHR) podrazumevali kada su Islamsku partiju obnove pozvali da predsedava okruglom stolu o slobodi medija u Tadžikistanu.

Širi politički kontekst je taj da Rusija i Tadžikistan blisko sarađuju u bezbednosnoj politici, koordinisano se suprotstavljajući islamskom terorizmu iz Avganistana, krijumčarenju droge i ljudi.

Osim što se u Tadžikistanu nalaze ruske vojne baze, ta zemlja i ekonomski zavisi od Rusije – skoro polovina bruto društvenog proizvoda puni se iz ruskih izvora, milion i po (od ukupno osam miliona) Tadžikistanaca radi u Rusiji i odatle šalje doznake porodicama kod kuće.

Na listi "Reportera bez granica" za ovu godinu, Tadžikistan i Rusija idu ruku pod ruku, dele 148. i 149. mesto na indeksu slobode medija.

Prozvati Tadžikistan u tom kontekstu, znači prozvati Rusiju i njen uticaj na Dušanbe.

Krimski Tatari i ruski hahari

Drugi skup: "'O zabrani slobode izražavanja i slobode medija za autohtone stanovnike okupiranog Krima'. Inicijator skupa: Centar krimskih Tatara (Crimean Tatar Resource Centre).

Na svojoj veb-stranici Centar nema adresu, ali se iz informacija o poslednjim aktivnostima da zaključiti da je negde u Kijevu, iako bi po pozivnom telefonskom broju (+38) i T-mobajl mreži (067) mogao biti i u Crnoj Gori.

Tema tog skupa, po volji okruglog stola ili medijskog panela, održanog u četvrtak u Hofburgu, bečkom sedištu OEBS-a, definisana je kao "narušavanje kolektivnih prava krimskih Tatara, kao i prava tatarskih predstavnika na slobodno izražavanje i vlastite medije od strane ruskih okupacionih vlasti.

Organizatori će prezentovati dokaze za sledeće navode: 1. govor mržnje kao permanentna karakteristika ruske propagande na Krimu; 2. korišćenje izgovora "prevencije ekstremizma" kao forme cenzure i 3. stalne pretnje koje tatarski novinari, televizijske stanice i štampani mediji dobijaju s ruske strane."

Treći skup: "Snage i slabosti nezavisnih medija u zemljama Istočnog partnerstva". Inicijatori su bili stalne OEBS-ove misije Letonije, Nemačke, Švedske i Danske, a neposredan povod jedna baltička studija (Baltic Centre for Media Excellence).

"Istočno partnerstvo" je termin za labavu ugovornu asocijaciju Jermenije, Azerbejdžana, Belorusije, Gruzije, Moldavije i Ukrajine, kojom je EU u poljskoj inicijativi iz 2009. vezala za sebe neke od bivših sovjetskih republika.

Ako je prijem u EU prva nagrada, onda je ta inicijativa zamišljena kao časna druga ili treća, utešni koncept koji bi te zemlje držao blizu Unije; bez perspektive ulaska u Uniju, ali po mogućnosti što dalje od Rusije.

Na sastanku u Beču, njegovi inicijatori su se pozabavili stanjem nezavisnih medija u zemljama "istočnih partnera", koji su "mučeni besparicom, maltretirani od strane vlasti, ugroženi opštim stanjem koje ne pogoduje profesionalnom razvoju novinara i formiranju zdravog poslovnog okruženja".

Izoštren je fokus na dve teme – na medije koji izveštavaju na ruskom jeziku i na ukrajinske medije.

Rezultati tog skupa, nekoliko baltičkih saveta o tome kako medije na ruskom odvojiti od Rusije, a ukrajinske od loše prakse, biće predstavljeni vrlo skoro, na sastanku još jedne organizacije neizgovorivih naziva, SHDM od ODIHR pri OEBS-u, koji se 16. i 17. novembra održava u Beču.

Iza iritantnih akronima krije se kancelarija za ljudska pitanja pri kancelariji za ljudska prava.

Negativni ostrakizam

Serija spomenutih diplomatsko-medijskih kružoka u Beču izranja iz mora agresivnih akronima kao pokušaj odgovorne politike da novinare u neodgovornim zemljama nauči odgovornosti; da njihovu profesionalnost istrenira, isfinansira i odneguje, ne bi li im se omilila ideja "mirovnog novinarstva" (termin iz službenih dokumenata spomenutog skupa).

Da bi to funkcionisalo, potrebno je beznadežne slučajeve, one rezistentne na preodgajanje, već u startu sprečiti da se pojave.

To je ostrakizam postavljen na glavu – niko se ne proteruje, nego mu, naprotiv, ne da da izađe iz zemlje.

Zato je Rusima s Krima uskraćena viza, a Tatarima iz Crne Gore nije.

I još su krimski Tatari u službenim dokumentima nazvani "autohtonim Krimljanima", u originalu "indigenous", kao što je uobičajeno za Indijance u Americi kad se na elegantni način hoće reći da su bili prvi, ali da to svejedno ništa ne znači.

Privremeni vrhunac diplomatskog incidenta je već prošao ovog petka, kada je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov kod generalnog sekretara OEBS-a Tomasa Gremingera, u tom trenutku u poseti Moskvi, protestovao zbog "diskriminacije i kolektivne kazne" sprovedene nad ruskim novinarima s Krima.

Dalje zaoštravanje rusko-austrijskih odnosa zbog konkretnog povoda ne treba očekivati, najpre zbog toga što to nijednoj strani nije u interesu.

Ali je isto tako neosporno da Moskva vrlo dobro razume kako u pozadini teče proces da se Rusiji izbije i forum OEBS-a iz ruku kao poslednji prostor u kome bi ona zadržala uticaj na formiranje zajedničke evropske bezbednosne arhitekture.

To je razlog zbog koga je OEBS prošle nedelje u 75 odsto vremena kuckao na konceptu SNNDN (Samo neposlušan novinar je dobar novinar).

Problem je, međutim, u tome što su mu potrebni poslušni novinari da bi od ruskih poslušnih novinara napravili neposlušne.

To jest, neposlušne za Ruse, a inače poslušne, ali po vlastitoj volji i profesionalnom kodeksu.

Konkretno, oni bi po temama poslušno pomagali evropskim diplomatijama, ali bi u svojoj suštini bili neposlušni, jer kojoj pristojnoj liberalnoj demokratiji trebaju poslušni mediji, to je sramota!

Sve je to jedna velika konfuzija za koju su krivi novinari.