Tramp i Teheran: Važi (ne)napisana reč

Mali vremeplov: U novembru 2003. godine, dok su se u atomskoj agenciji UN (IAEA) sa sedištem u Beču održavale hektične konsultacije o tome kako sprečiti severnokorejski režim da dovrši proizvodnju nuklearne bombe, izbila je, skoro niotkuda, iranska nuklearna kriza.

Razgovaralo se sve do 2015. godine. Čitave generacije diplomata su se izmenjale, čitave generacije novinara se smrzavale ili pekle na suncu ispred starih imperijalnih palata, očekujući da im se dobaci neka mrvica piljevine iz diplomatskog cirkusa, a da nikad do kraja nije postalo jasno u kojoj meri je iranski nuklearni program potencijalno vojni.

Pregovori sa Teheranom su vođeni u formatu 3+3: tri globalne sile – SAD, Rusija, Kina i tri evropske – Velika Britanija, Francuska i Nemačka.

Kad je ugovor konačno potpisan pre dve godine, Iran se obavezao da neće obogaćivati uranijum preko koncentracija energetskog derivata (izotop U-235 u koncentraciji 3-4 odsto); velika šestorica su se obavezala da će Teheranu postupno ukidati međunarodne sankcije. Sa svoje strane, IAEA se obavezala da će kontrolisati iranski napredak u pridržavanju slova ugovora.

Iranski problem je te 2015. izgledao rešen, na veliko olakšanje evropskih ekonomija i banaka. U međuvremenu, severnokorejski se pogoršao, ali je globalni svet svejedno slavio kraj barem jedne krize opasnih potencijala.

Prošlog utorka-srede na zasedanju Generalne skupštine UN u Njujorku, Tramp je taj ugovor nazvao "jednim od najgorih i najjednostranijih koje je Amerika ikada sklopila", te totalnom "blamažom" za Sjedinjene Države (Njujork tajms).

Šta je pošlo po lošem?

Nijedan od aktera – Atomska agencija, Rusija, Kina, evropska trojka, EU u celini, čak ni šef američke diplomatije Reks Tilerson – nije do sada dovodio u pitanje iransko pridržavanje dogovorenog, zapisanog i zapečaćenog.

IAEA je podnela UN već dva pozitivna izveštaja, po jedan godišnje. Sam Tramp je u ovih osam meseci vladavine podneo Američkom kongresu dva pozitivna izveštaja.

Sledeći termin pred Kongresom je 15. oktobar. Zašto i kako, to je pitanje parlamentarne procedure kojom je Vašington pre dve godine prihvatio nesavršene odredbe iranskog dila: svaka tri meseca, državna egzekutiva je u obavezi da Kongresu podnese izveštaj. Ako je on negativan, zakonodavno telo ima dva meseca da reaguje i vrati sankcije protiv Teherana.

"Sve je u redu, osim što ništa nije u redu", to je sažetak na koji austrijski i nemački mediji svode Trampovu argumentaciju.

Sve je u redu sa slovom ugovora, ali nije sa duhom ugovora, kako Prese objašnjava logiku američkog predsednika: Teheran se jeftino izvukao, (Obamin) Vašington jeftino prodao.

"Slovo" ugovora je da Iran neće dalje razvijati svoj vojni nuklearni program koji nema; "duh" ugovora je da Teheran "mora da deluje pozitivno u regionu", to jest da konflikte u Siriji, Jemenu i Iraku rešava u američkom smislu.

Ako Tramp sredinom oktobra ne da zeleno svetlo za produženje ugovora, a mediji nemačkog govornog područja računaju s takvim razvojem, onda to za sobom povlači čitav niz loših konsekvenci s potencijalom za gore.

Blamaža u kartonaži 

Vašington sam na svetu: Rusija, Kina i tri evropske države potpisnice nemaju nameru da se povlače iz ugovora s Teheranom, bez obzira na Trampovu odluku 15. oktobra. Delimični izuzetak je francuski predsednik Makron, koji je u Njujorku izjavio kako može zamisliti situaciju da se s Teheranom dodatno razgovara o boljoj kontroli procesa obogaćivanja uranijuma preko mirnodopskih koncentracija.

Ali Makronova opaska je hipotetičke prirode, jer režim u Iranu nikad ne bi pristao na nove pregovore, niti bi se njegovi predstavnici pojavili na bečkoj konferenciji kojom bi se obznanio kraj prethodnog dogovora. Iranski predsednik Rohani je već više puta, poslednji put sada u Njujorku, kategorički odbacio takvu mogućnost.

Time što se nosi mišlju o jednostranom istupanju iz, za sve druge važećeg ugovora, službeni Vašington nastavlja s proizvodnjom pravnih presedana u osetljivoj oblasti međunarodnog prava.

Teheran u ekspres alternativi: Ako do te situacije dođe, "Iran je potpuno slobodan u svojoj daljoj politici", rekao je Rohani u Njujorku.

Konkretno, zatvorene centrifuge bi ponovo počele sa obogaćivanjem uranijuma, ka koncentracijama do 90 odsto i više, neophodnim za proizvodnju nuklearne bombe. Teheran bi nastavio tamo gde je tvrdio da nikad nije bio.

To ne znači da bi Teheran imao bombu za nedelju dana. Teoretski, možda je ima i sada, nema međunarodne ustanove koja neguje odnose sa javnošću a koja bi to mogla da verifikuje.

Inspekcije bečke Atomske agencije nemaju pristup u iranska vojna postrojenja, samo u mirnodopska – elektrane, bolnice, naučne institute i slično. To je u suštini njenog bića, IAEA je civilna, a ne vojna institucija. Kad je reč o bombama, ona nema više moći od kućnog saveta u prvoj stambenoj zgradi do vojne baze.

Praktično, Iran bi onda imao još manju motivaciju da se drži dogovorenog, što bi radikalno promenilo bezbednosnu jednačinu Bliskog istoka: nasuprot nuklearnoj sili Izraelu, zemlji koja nije potpisnica NPT-ugovora (non-proliferation treaty, organizaciona osnovica iznad koje se uzdiže IAEA kao organizacija UN) i nema nikakvu formu međunarodne kontrole nad svojim nuklearnim programom, našla bi se nedefinisano nuklearna sila Iran, upravo "oslobođena" od stega međunarodnog ugovora.

Nova mačo-generacija na nuklearnom okidaču: U kratkoj epizodi optimizma, komentator austrijskog dnevnika Prese razmišlja da Trampu možda i nije toliko stalo do poništenja ugovora s Iranom, već se ne miri s činjenicom da ga je potpisala prethodna administracija.

Problem je ponos, demonstracija snage. "Kada bi se samo našao način da sada Tramp ponovo da zeleno svetlo za ugovor, kao, dila nije ni bilo dok ga on nije priznao". Plus, u pesimističkom nastavku te misli, kada se time ne bi povredilo međunarodno pravo, i kada bi Rohani, takođe zabavljen demonstracijom snage za domaću upotrebu, pristao da bude deo legalističke farse.

Kumulativno sakupljanje kriza

Reaktivna mustra je sledeća: Vašington je propustio priliku da se ozbiljnije pozabavi Severnom Korejom zato što je glavnom energijom zaustavljao Iran, kako on ne bi postao ono što su Izrael, Indija i Pakistan, nuklearne zemlje bez NPT-sidra.

U međuvremenu, Severna Koreja ima bombu, a dil s Iranom je na putu suspenzije.

Pre desetak dana se na jednom bečkom prijemu vodio sledeći neobavezni razgovor između američkog diplomate i pozvanih novinara.

Novinar: "Zašto ne pregovarate dalje s Pjongjangom?"

Druga strana: "Zato što je međunarodna zajednica već sve probala i nije se pomerila. Pjongjang ostaje otporan za sve argumente."

Novinar: "Zašto se onda ne jurne vojno, blickrig, pa šta bude, da se čitav svet i ti gladni ljudi tamo oslobode jednog opasnog diktatora?"

Druga strana: "Zato što bi on onda bacio atomsku bombu na Seul, deset miliona mrtvih u sekundi."

Novinar: "Zašto onda ne pregovarate dalje s Pjongjangom?"

Druga strana: "Zato što je međunarodna zajednica već sve probala i nije se pomerila. Pjongjang ostaje otporan za sve argumente."

Novinar: "Zašto se onda ne jurne...?"

Zato.

Uglavnom zato jer jedina supersila na svetu počinje da deluje kao da je izgubila svaku moć praktičnog kompromisa, čak i u svoju korist. Još jedini princip kojeg se drži jeste insistiranje na maksimizaciji u sitnim detaljima, dok se velika slika sve češće otima vašingtonskim stratezima.

Gornji razgovor nije vođen s osobom koja ima bilo kakvu moć aktivnog uticaja na američku politiku. On, međutim, poseduje relevantnost zato što odslikava odnos američkih vladajućih struktura prema tuđim bombama: razgovor s Pjongjangom je neprihvatljiv jednako kao i deset miliona pobijenih Južnokorejaca.

U konsekvenci, to bi značilo da Vašington radi na nekom trećem rešenju, onom između nula i deset miliona žrtava.

Ili to, ili da Kina počne da igra pozitivniju ulogu u svom regionu, onako kao što se to po duhu dokumenta iz 2015. očekuje od Teherana u njegovom.