Samo EU sme da kažnjava Moskvu

"Jedno s drugim nema veze", komentariše ARD, glavni nacionalni televizijski kanal.

Nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel i šef Evropske komisije Žan Klod Junker nisu krili konsternaciju zbog novih sankcija Vašingtona nad Moskvom, koje će pre svega povrediti firme evropskog energetskog sektora. 

Ali onda sledi preokret, tako brzo da čitalac nema vremena da se oporavi od naherene logike pratećeg čina: EU proširuje svoju listu sankcija sa još dodatne "tri ruske firme i tri Rusa", jedan od njih Andrej Čeresov, ruski zamenik ministra energetike. Optužba glasi da su u zajedničkom komplotu izigrali nemački "Simens".

Priča se alternativno može doživeti kao bizarna, banalna, čak i antički uzvišena, s obzirom na njen potencijal najavljene katastrofe koja se ljudskim naporima ne da zaustaviti. 

Kao što je opšte poznato, nemački "Simens" je jedna od megafirmi koja je najviše protestovala i okolo se žalila kad su 2014. proglašene zapadne sankcije protiv Rusije. Dobri odnosi, uredno plaćanje, zadovoljne mušterije i to još od carskih vremena i prvih električnih tramvaja – sve su to bile karakteristike poslovanja "Simensa" (osnovan 1847. u pruskom Berlinu) na ruskom tržištu.

Onda je "Simens" našao prećutno legalni način da i dalje posluje s Moskvom, tako što je od ruskih poslovnih partnera traženo obećanje da isporučenu robu neće prosleđivati na Krim. "Časna komsomolska" je trebalo da umiri nemačku politiku kako sve ostaje unutar moralnih principa sa čijeg vrha je EU proglasila sankcije Rusiji. 

Špigl: "Prošlog meseca se saznalo da su četiri plinske turbine koje je 'Simens' bona fide prodao za korišćenje na jugu Rusije protiv njegove volje završile na Krimu. Rukovodstvo 'Simensa' je to u svom saopštenju nazvalo protivpravnim aktom."

ARD: "'Simens' se kune da je firma žrtva prevare ruskih kupaca: Protiv dogovorenog i ugovorom fiksiranog, turbine su se našle na Krimu."

Sinhrono čitanje nemačkih izvora daje sledeću hronologiju događaja: "Simens" je "već godinama upozoravan" da su turbine u stvari za Krim. "Simens" to nije verovao jer su ga ruski kupci uveravali u suprotno. Kad je "Simens" shvatio (prošlog meseca) šta se dogodilo, prijavio je ruske partnere pred nadležnim trgovačkim sudom, a sebe kod nemačke politike, onako kako poreski utajitelj sam sebe prijavljuje kako bi platio manju kaznu. 

Brisel i Berlin veruju "Simensu" da je krivica za kršenje poslovne reči u potpunosti na ruskoj strani (ARD), ali kako je ta nemačka firma "već godinama upozoravana", ni ona se ne može izvući suva iz vode. 

Zato je EU, "na isključivi pritisak iz Berlina" (ARD), odlučila da proširi listu sankcionisanih firmi i pojedinaca i na nju doda "tri firme i tri Rusa" koji su prevarili "Simens".

No comment!

U medijima nemačkog govornog područja vlada pristojno ignorisanje diskrepancije koja se pojavljuje nakon evropske kritike novih američkih sankcija Rusiji i istovremenog pooštrenja evropskih. 

Prisutni su samo suvi izveštaji, komentara nema. Najbliže komentaru su DWN (Nemačke ekonomske vesti), koje konstatuju da se "spirala sve lošijih odnosa s Rusijom ponovo zavrtela" pa da bi ruski odgovor "mogao da zaboli Evropu". 

DWN, iznemoglo i bezvoljno nakon tri godine ponavljanja istog argumenta: "Na dugi rok, gube i ruske i evropske firme. Nema tu profita ni za jednu stranu!" 

U svemu je dobro to da Brisel i Berlin sada pribegavaju dugim apologetskim objašnjenjima o tome zašto Unija dodatno kažnjava Moskvu i zašto Vašington to ne sme i nema legitimno pravo. 

Dobro je i to što se i dalje tu i tamo čuju glasovi razuma, kao na primer izjava Kristijana Lindnera, šefa male stranke FDP (liberali, povremeni koalicioni partner vladajuće Unije).

Lindner "opominje" (DPA) nemačku politiku "da se Rusiji moraju ponuditi rešenja koja predsedniku Putinu čuvaju obraz". Sve to je važno ne zbog Putina i njegovog ponosa već "zato što bezbednost i blagostanje u Evropi zavise od odnosa sa Moskvom".

Sve ostalo je loše – od toga da Lindnerov stav nije relevantan za politički kurs Berlina, do toga da se niko od novinara ne smeje na dečju argumentaciju o "prevarenom 'Simensu'". Nema nikog ko bi reagovao na situativnu komiku u kojoj EU brani Rusiju od SAD, samo da bi je sama mogla kažnjavati sa još više zadovoljstva, ali isključivo zato što joj to nalažu preuzete moralne obaveze. 

Posebno upada u oči paradoks da EU time konačno prihvata Rusiju kao svoju, evropsku. Poruka novih sankcija EU – kakav će biti moralni lik Moskve je naša, unutrašnja evropska stvar, mi svoje kažnjavamo i nagrađujemo po dogovorenom etičkom ključu. Samo mi, ostali odbij!

Samo Rusi putuju na nebo 

Infantilna argumentacija upotrebljena je ovih dana u još jednoj oblasti u kojoj se Evropljani i Rusi istorijski dodiruju, i više od toga, koju dele – u kulturi. 

Ako je "infantilno" prejaka reč, zameniće se ovde izrazom "logika drugorazredne svežine", da prafraziramo Andreja Fokiča, šefa kantine iz Bulgakovljeve novele "Majstor i Margarita". 

Krajem jula je u nemačke i austrijske bioskope stigao poslednji film Andreja Končalovskog "Raj", na nemačkom "Paradies".

Film je osvojio Srebrnog lava u Veneciji prošle godine, na Berlinalu ove godine je glavna glumica Julija Visocka osvojila glavnu glumačku nagradu, a Končalovski odlikovan nagradom za životno delo. 

"Raj" je sada dostupan širem krugu publike, pa ga i filmski kritičari drugačije gledaju i analiziraju, u odmaku od festivalskog sjaja i estetike, više u paketu sa istorijskim i društvenim konotacijama tog dela. 

Pri tome je uočljiva nacionalna razlika. Kad nemački mediji filmu nalaze manu, ona se formuliše u kontekstu specifične "poetike ruske duše", odnosno glorifikacije pojedinačne žrtve za kolektivno dobro. 

U Austriji je nešto drugačije. Filmski kritičar austrijskog dnevnika Prese vidi čak političku nameru reditelja: "Raj" je dokaz da je Končalovski postao ruski nacionalista i izgubio distancu prema Putinu.

Kako i zašto je Končalovski napustio Holivud i vratio se u Rusiju, kako se i iz kojih pobuda u Moskvi "religiozno retradicionalizovao" (Prese, 31. 7. 2017), sve su to teze koje autor prikaza Andrej Arnold direktno izvlači iz sadržaja filma "Raj".

Ko ne voli da mu se prepričavaju filmovi, neka ne čita dalje. Minimum radnje je, međutim, neophodan ne bi li se dokazala teza o "logici drugorazredne svežine" koju Evropa nameće Rusiji. 

Tri ličnosti pričaju u kameru svoju životnu priču: ruska aristokratkinja Olga, koja u Parizu u ilegali radi za francuski pokret otpora; policajac Žil, francuski kolaboracionista koji radi za Gestapo; nemački aristokrata Helmut, gorući Hitlerov sledbenik, koji se nacistima priključio još 1933. zato što su "stvarali novog čoveka". 

Žil bi iz Olge trebalo da izvuče priznanje, ali ga grofica zavede u zamenu za slobodu. Pre nego što dođe do razmene ta dva dobra, pokret otpora ubija Žila, a Olgu preuzima Gestapo i prebaci je u koncentracioni logor po ugledu na Aušvic. Tamo sreće Helmuta, s kojim je pre rata, u Toskani, zlatna aristokratska mladež među sobom, imala kratku aferu. 

Helmut je poslat u logor sa ličnim Himlerovim nalogom da nadzire ponašanje nemačkog personala – da li se krade, korumpira, raskalašeno živi, da li se u gasne komore šalju i "četvrt-Jevreji", ili, po pravilu, samo od "polu-Jevreja" pa naviše.

Tek na kraju je jasno da su sve tri osobe mrtve i da pred arhanđelom Mihajlom polažu ispit za prijem u raj. Ili pred Bogom, kako se smatra u većini nemačkih filmskih kritika, premda je nerazumno zašto bi Bog lično vodio tu vrstu pojedinačnih intervjua, kad raspolaže tako preciznom hijerarhijom ispod sebe. U svakom slučaju, biće koje vodi intervjue, na kraju otvara vrata raja samo za Olgu.

Ona se spase, ostali ne.

"Samo Rusi dolaze u nebo", naslovljuje Prese svoj prikaz filma Končalovskog.

Spas po nacionalnom ključu

Zašto se samo Ruskinja spase? Tu naravno nije moguća racionalna rasprava – film je zamišljena situacija, raj je institucija religiozne etike. Dve metarealnosti nadigravaju jedna drugu i otimaju se banalnoj interpretaciji.

To nije prilika koja se može tretirati kao glasanje za pesmu Evrovizije, niti je u nju moguće uvesti zakon spasenja po nacionalnom ključu.

Da li je trebalo da se spase jedan kontrolor nacističkih koncentracionih logora, ili kolaboracionista Gestapa koji privedene saslušava čekićem? Umetnost ima argumente i za to. Borhes je na primer u svojoj priči "Tri tumačenja Jude" izvodio zaključak kako je Juda Iskariotski u stvari bio pravi Isus, koji se morao poniziti do najnižeg greha, izdaje, da bi spasao ljude.

Mogao je Končalovski da i tom smislu preokrene scenario, pa da se u teološkom paradoksu spasu svi osim Olge. Mogao je, ali nije. Nju je pustio u raj, njih poslao u pakao.

Imao je i formalni razlog za takav rasplet. Na kraju filma gledalac čita da je delo posvećeno "ruskim aristokratama koji su se u evropskom egzilu uključivali u lokalne pokrete otpora i spasavali Jevreje". "Raj" je u stvari pismo sa adresom. 

Reagovati na film o ruskim aristokratama koji su spasavali Jevreje zamerkom da je reditelj umesto toga mogao da snimi film o progonu Jevreja u carskoj Rusiji jeste argument iz teatra apsurda. Mogao je, možda i hoće, ali je sada snimio priču o ruskim aristokratama. Između krušaka i jabuka, izabrao je kruške.

Zašto se samo kruška spasila?

Kritičar austrijskog dnevnika se tako u jednom koraku odbacio sa teološke dileme kao sa trambuline, preskočio estetizovanu poetiku dobra i zla i doskočio pravo na zaključak kako "Končalovski gubi kritičku distancu prema Putinu".

Njegove nemačke kolege su pažljivije. "U muzeju varvara", naslovljuje Špigl prikaz filma. Režim koji u gasnu komoru pošalje ljubavnicu Antona Čehova jeste osuđen na pakao.

"Utopija u predsoblju pakla", piše Frankfurter algemajne cajtung, aludirajući na scenu iz Himlerove radne sobe, kada Helmutu pozli od mirisa sumpora i osećaja "da je još neko nevidljiv u sobi". Nije Putin. Još nema dokaza da je na bilo koji način umešan u izborne procese između raja i pakla.