Nemački mediji i dobronamerna laž

Sad je i naučno potvrđeno – u optužbi "lažljiva štampa" ima nečega, komentariše Velt. Problem je samo što su i te novine bile uključene u empirijsku bazu preko koje su se merili profesionalni kriterijumi nemačkih medija.

Da li lažu sada kad se posipaju sociološkim pepelom, ili su lagali onda kada su se posipali političkim zvezdanim prahom? Da li se laže na prvoj stranici, a na drugoj ne? Kako se bira aspekt spinovane informacije – moralno, vrednosno, koristoljubivo ili preplašeno?

Kombinovano, glasio bi odgovor posle čitanja studije.

Ko to zanoveta...

Naručilac studije je Fondacija "Oto Brener", institucija za negu civilnog prava iza koje finansijski stoji najveći nemački sindikat, IG Metal; njen autor Mihael Haler, direktor EIJK-a i profesor medijskih studija na univerzitetima u Lajpcigu i Hamburgu.

Iz ovih detalja bi se reklo – naučno je sve čisto, iako pomalo naginje konzervativno udesno. Čak naginje i ironiji, ako se pođe od činjenice da studija već u samom naslovu tretira "izbegličku krizu" tako kako ovde stoji, pod navodnicima, dakle kao navodnu "izbegličku" temu, a u stvari nešto drugo, globalnu seobu.

Upravo je to problem koji se otvara pred Halerom i njegovim istraživačakim timom – zašto bi na njima ležala sumnja da su konzervativni, desni i kripto-protivnici humanističkog napretka ako kažu da uloga medija nije da pišu moralističke bajke srećnog kraja?

Zato što su politika i mediji u sinhronizovanoj akciji informativne magle tako baždarili etičku lestvicu za prosuđivanje čovečnosti, da sada sve druge vrednosti spadaju u neljudskost.

Pod istraživačkom lupom se našlo oko hiljadu članaka iz nacionalnih mejnstrim medija – Velt, Bild, Frankfurter algemajne cajtung, Zidojče cajtung, kao i brojnih regionalnih, u periodu između februara 2015. i marta 2016. godine. Radilo se metodom analize sadržaja, tekstovi su se dijagonalno "zasecali" preko izabranih kodova i relevantnih termina.

Zaključci studije su sledeći: na početku "izbegličke krize" mediji nisu izveštavali realno i kritično, već ulepšano i našminkano. Spomenuti nacionalni mediji su u zatvorenom bloku stajali iza izbegličke politike Angele Merkel.

I dalje: ne samo da su mediji u rasporedu zbijene falange podržavali kancelarkine poteze na tom planu, već su nekritički odozgo preuzimali i nadole širili "eufemistički i sugestivni diktus kulture dobrodošlice". Na taj način je neologizam "kultura dobrodošlice" podignut na nivo "čarobne reči sa svetačkom aureolom", čime je stvorena pojmovna konstrukcija za "moralističko ucenjivanje građana".

Mediji su se, smatra Haler, našli u krizi smisla, istorijskog identiteta i strukturnog usmerenja. Prevedeno, novinari i novine više ne znaju ni ko su, ni šta su, ni šta je njihova primarna funkcija.

Mi bismo ćutali, ali...

U uvodu je jedna rečenica protestantski redukovane napetosti, sa dramatikom koja se otkriva tek nakon ponovljenog čitanja: "U smislu istorijske relevantnosti izbegličke politike Angele Merkel 2015/16, mi smatramo našom neopozivom dužnošću da se uloga, funkcija i samorazumevanje medija podvrgne detaljnoj analizi."

"Mi" iz gornje rečenice se, preko nekoliko profesionalnih i specijalističkih nivoa, odnosi na sindikate industrijskih radnika. Na onu radničku masu koja je, u krajnjoj konsekvenci, iz svojih članskih doprinosa finansirala Halerovu studiju.

"Mi" bismo ćutali, kad bi migraciona politika Angele Merkel posedovala relevantnost samo unutar demokratskog političkog mandata. Kako, međutim, njene akcije imaju istorijsku relevantnost i određujući su faktor za budućnost niza generacija, "mi" smo progovorili, pritisnuti odgovornosti pred istorijom.

Glavno pitanje nad kojim autori studije, njeni čitaoci, kao i "pošteni novinari" unutar prozvanih medija razbijaju glavu je – kako se dogodilo da se mediji, koji su u demokratijama po definiciji bitan korektiv i barem intelektualno nepotkupljiv posmatrač politike, odjednom nađu s njom u krevetu?

Jedini način da se odgovori na tu dilemu je da se aktiviraju stare teorije o masi i elitama, "nama" i "njima", onima "dole" i onima "gore" i proveri koliko su aktuelne.

Upravo to rade, nevezano s nemačkom studijom o medijima, dva istraživačka instituta, jedan u Americi, drugi u Velikoj Britaniji. U istom dahu se može spomenuti i jedan nemački ekonomista i nagrađivani pisac ekonomske literature, Danijel Štelter (dela "Posle krize je pre uspona", "Dugovi u 21. veku", "Ledeno doba za svetsku ekonomiju").

Vašingtonski Pew Research Center objavio je na svojoj stranici studiju iz decembra prošle godine o rastućem nepoverenju između evropskih građana i njihovih elita. Za to postoje četiri razloga, smatra ovaj institut, a čak tri imaju veze sa "istorijskom relevantnosti" politike nemačke kancelarke: Kriza socijalne države, veza migracije i terorizma, i gubitak društvene koherentnosti kao posledice nekontrolisanog useljavanja. Četvrti razlog je delimično tautološki, nešto u smislu da poverenje Evropljana u elite pada zato što Evropljani sve manje veruju svojim političkim vođama.

Londonski Četam haus, jedan od starijih svoje vrste (postoji od 1920) objavio je nedavno rezultate studije "Šta elite i javnost zaista misle". Rezultat: Dok je većina Evropljana za zaustavljanje daljeg useljavanja muslimanskih migranata, elite su na stanovištu da migracija može biti problem, ali da je njeno dovođenje u vezu s pridevom "muslimanska" nepristojno i nehumano.

Štelter se na svom blogu Think-beyond-the-obvious (misli van očiglednog) ironično zabavlja na račun trenutne situacije, pa Donalda Trampa tretira kao antiintelektualni virus koji se proširio iz Amerike i zahvatio evropske mase. "Evropsko stanovništvo deli Trampove ideje, samo su elite rezistentne". Ili: "Ne raste siromaštvo u Nemačkoj zbog Harca IV, već zbog migracije."

Od izvora dva elitna putića

Kako ne bi bilo zabune, ovde će se samo kratko uvesti red u teorijsku razuđenost pojma "elita". Po starijem politikološkom tumačenju pod "elitom" se prevashodno misli na nosioce političke moći; po novijem sociološkom (Ralf Darendorf i drugi) misli se na funkcionalne elite. Funkcionalno "elitni" su svi oni kojima njihov posao obezbeđuje platformu sa koje mogu da utiču na konvencionalne elite – na političare.

Kad se napravi ta pojmovna distinkcija, mnogo je lakše razumeti aktuelne trendove u politici. Donald Tramp, koji šalje svoju ćerku Ivanku na službeni termin sa direktorkom Međunarodnog monetarnog fonda Kristinom Lagard i nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, ne agira neiskusno, već moderno – on je politička elita, Ivanka je funkcionalna elita predsedničke ćerke. 1+1=1. Čista monada!

I onaj tautološki dokaz američkog Pju centra dobija novi logički smisao: Evropljani imaju sve manje poverenja u svoje funkcionalne elite (novinare, medije, akademike, kulturnjake s misijom), zato što su se one do neprepoznatljivosti identifikovale s političkim elitama, koje otvoreno sprovode politiku suprotnu željama većine stanovništva.

Nakon čitanja ovde spomenutih izvora – Halerova studija, Štelterov blog, Pju i Čatam ispitivanja javnog mnjenja – nameće se dijagnoza kako evropska društva progresivno gube korektiv svojih funkcionalnih elita. Nosioci funkcionalne moći sve češće negiraju uslove društvenog opstanka, pretrčavaju granice dobre prakse i svrstavaju se uz nosioce političke moći.

Politika vincit omnia!

Halerova studija o dvanaest meseci u kojima su nemački mediji u masi izdali profesionalna pravila i još moralno šibali sve one koji to nisu, otkriva nedopuštenu dominantnost političkog prostora u društvenom.

Najporazniji Halerov zaključak odnosi se na prirodu migracionog problema, onako kako je sukcesivno konstruisana u medijskim izveštajima. Jedan socijalni i društveni problem par ekselans su glavni mediji pretvorili u apstraktni objekat pregovora institucionalne politike.

"Izbeglička kriza" je iz stvarnog života prevedena u antiseptički prostor politike i dalje obrađivana uobičajenim rutinama političkog novinarstva. Kad su se spominjali "konflikti", oni su se priznavali samo na nivou politike, ne dole na izvršnom nivou, ne u društvu, osim kad se radi o desnim radikalima.

Nad slobodnu štampu spustila se dominantnost političkog. To ne znači da je politika u Nemačkoj direktno kontrolisala medije, već nešto mnogo gore – da su mediji poželeli da, zajedno sa politikom, kontrolišu društvo.

Rečnikom Habermasa, ta epizoda je školski primer kako "sistem" rapidno otima teritorije od "života", dok relevantni "čuvari života" (slobodni mediji) gledaju na drugu stranu.