Demoni partikularizacije u evropskom maršu

Grafički bi trenutna situacija ličila na personifikaciju EU koja se već 60 godina polako penje stepenicama u zajedničkoj evropskoj kući, da bi se sad odjednom našla u retroaktivnom trendu: najpre su je ruske sankcije gurnule jednu stepenicu niže, migraciona kriza drugu, sad je Tramp gura stepenicu niže, Erdogan odatle još jednu.

Čak i prijatelji Unije vide da se ona nalazi na pragu nekontrolisane regresije. Junkerov prošlonedeljni predlog pet alternativnih scenarija treba tako i shvatiti, kao pokušaj da se haotično povlačenje pretvori u promišljenu strategiju.

Evropskoj uniji njena vlada predlaže: 1. Sve isto kao do sada, pa kud puklo; 2. Zajedničko tržište i ništa više; 3. Različite brzine; 4. Monetarna unija + spoljne granice i ništa više; 5. Totalno ujedinjenje. Za koju varijantu bi se Unija na kraju odlučila, to na kraju i nije toliko bitno ako je odluka svesno doneta.

Dijagnoza da je za prve dve retrospektivne stepenice uglavnom odgovorna sama EU, ima smisla. U zimu 2014. ona se mogla odlučiti i za drugačiji tretman ukrajinske krize; u leto 2015. je niko nije naterao da suspenduje državne granice.

Kod ostala dva forsirana koraka natrag, onom koji želi Amerika i drugi na koji je ucenjuje Turska, Unija se, barem na prvi pogled, predstavlja kao žrtva viših sila.

Junkerovo "merde..." pred poslanicima Evropskog parlamenta je očajnička reakcija političara u odlasku: prestanite da se ponašate kao žrtve i recite šta hoćete.

Evropa i Tramp

Da američko "razbijanje" Evrope nije tek paranoja političkih posmatrača i medijskih ljudi, pokazuju izjave Kristijana Elera, predsedavajućeg Evropske parlamentarne delegacije za odnose sa Sjedinjenim Državama.

Eler je prošlu nedelju proveo u Vašingtonu na službenim razgovorima u Kongresu, ministarstvima spoljnih poslova i trgovine, Veću nacionalne bezbedosti, usput u još nekoliko državnih agencija i političkih "think-tank" institucija, da bi na kraju za dopisnika austrijskog dnevnika Prese sažeo stanje stvari: "Nova osobina američkih republikanaca je njihova otvorena želja da razbiju Evropu i njene multilateralne organizacije."

Rukavice su skinute. Od prvih evropskih konstatacija posle Trampove pobede u novembru u smislu "ostaje da se vidi šta to znači za prekookeanske odnose", u januaru se na dan inauguracije prešlo na "on mora da poštuje naše vrednosti" (Merkelova), da bi se danas otvoreno pisalo kako "u Vašingtonu vladaju neprijatelji".

Prese: "Nemačka kancelarka Angela Merkel putuje za deset dana u Vašington u pokušaju da predsednika Trampa nagovori da napusti neprijateljsko držanje prema EU."

U samo mesec i nešto malo dana od 20. januara prevaljen je put od "on mora" do "mi molimo".

Stavovi što ih Eler u tihoj ekskluzivi iznosi za Prese ne zasnivaju se na indirektnom zaključivanju – zato što je Tramp Bregzit-entuzijasta i prijatelj sa Najdželom Faražom, on je protiv nas. Naprotiv, verbalna konstrukcija Elerovih rečenica je direktna: Tramp je neprijatelj.

Posebno ako bi Vašington za ambasadora pri EU postavio još jednog otvorenog neprijatelja, Teda Meloha, američkog biznismena i ekonomskog autora, na kontinentalnom političkom parketu najpoznatijem po intervjuu za Bi-Bi-Si: "Pomagao sam rasturanje Sovjetskog Saveza (Soviet Union), sad je tu još jedna unija kojoj treba pokazati njeno mesto."

"Ako Tramp zaista pošalje Meloha u Brisel, biće to 'casus belli'", kaže Eler.

Evropa i Erdogan

Pitanje na čiju inicijativu su se elite EU i "novi republikanci" (Elerov termin) našli u situaciji koja se sumira pod "razlog za rat", nije jednostavno.

Da li Evropljani nisu na vreme shvatili kako Tramp poseduje osvetoljubivu žicu; da li možda do dana današnjeg nisu razumeli da ne biraju oni američkog predsednika? Ili su "novi republikanci" i stari "Tea-Party" (anti-Obama pokret iz 2009) već unapred planirali retrogradni razvoj evropskih integracija?

Svejedno, stvar je dobila vlastitu dinamiku, i sad je, kao i ruske sankcije svojevremeno, na putu ka fazi trajanja. Junkerova psovka u Evropskom parlamentu je to u afektu dato priznanje "ja sam shvatio, a vi?"

U krajnjem efektu, Trampova administracija vraća Uniju na status nacionalnih država.

Šta je "nation state" jeste kompleksno pitanje, ovde samo definicija koju je u eseju za Handelsblat od pre mesec i po ("Daleki put do globalnog društva") dao nemački filozof Peter Sloterdijk: "Nacionalna država je kombinacija infantilizma, familijalizma i paternalizma, fortifikovanih zdravom dozom ksenofobije i političke paranoje."

I dok se evropske političke elite nose sa pomešanim osećajima straha i poniženja što se pitanje povratka na jedan takav retrogradni koncept uopšte postavlja, na Bosforu se diže drugi nacionalni vođa koji Evropljanima ne bi dopustio čak ni utehu nacionalne države: Redžep Tajip Erdogan.

Ne postoje evropske državno-pravne granice, postoje samo turski interesi. A oni su kao reka, teku tamo gde žive Turci, ili potomci turskih migranata, ili tamo gde su nekad ležali istorijski prostori Osmanske imperije, koje moderna Turska i dalje oseća kroz fantomski bol amputirane teritorije.

Kako je počela najnovija runda nemačko-turskog obračuna, to je poznato: nemačke lokalne gradske vlasti u Gagenau (Baden–Virtemberg) i Kelnu (Severna Rajna – Vestfalija) zabranile su predizborne nastupe dvojice turskih ministara. Sa svoje strane, Turska je dopisnika nemačkog časopisa Velt optužila za terorizam i uhapsila.

Sve ostalo je bes s turske i pokušaji pravdanja s nemačke strane.

Ankara preti, Berlin se pravda. Odnosno kako ko u Berlinu. Kancelarkin ured i Ministarstvo spoljnih poslova umiruju i objašnjavaju da su postojali "bezbednosni rizici", dok se ministar pravosuđa Hajko Mas odlučio za jasnu dijagnozu: ponašanje Ankare je "u suprotnosti sa nemačkim shvatanjem pravne države i slobode medija".

Nije samo turski predsednik optužio Nemačku da "gazi slobodu govora" i "krije teroriste". Njegov bes u istom taktu prati i turska štampa sa naslovima (prenosi ih Frankfurter algemajne cajtung): "Nemačka poludela!", "Sramota!", "Neverovatna drskost!"

Sve to je interesantno, ali za temu ovog teksta manje bitno. Važnije je kako taj događaj počinje da oblikuje unutarnemački politički dijalog. Još se samo čeka neko da kao i Junker uzvikne: "M...e! Dok smo mi čuvali nadnacionalnu Evropu, Ankara nam demontirala nemačku nacionalnu državu!"

Niži ešaloni vlasti su potpuno razumeli o čemu je reč.

"Nije Nemačka turska provincija da se njome upravlja iz Ankare! Nastup turskog ministra je u Gagenau najavljen pod lažnim opravdanjem. Taj skup nema ničeg zajedničkog sa slobodom okupljanja, već sa prevarom", izjavio je ministar policije Baden–Virtemberga Tomas Štrobl.

Iz nemačkog Udruženja gradova stižu još direktnije optužbe berlinske "appeasement" politike prema Ankari. Koju funkciju taj "Städtetag" ima, najbolje je objasniti preko istorijskog primera: da smo u srednjem veku, onda bi to bio skup "slobodnih gradova", onih koji se ne nalaze pod direktnom kontrolom kraljeva i knezova, već samo plaćaju tribut da ih ostave na miru.

Predsednica tog udruženja Eve Loze izjavljuje (Frankfurter algemajne cajtung): "Vlada u Berlinu bi učinila dobro kada bi prestala da svoj posao svaljuje na opštine... Osnovni problem je pitanje: u kojoj meri će se turskim političarima dozvoliti da na teritoriji Nemačke idu u lov na turske glasove? To je pitanje za Berlin i Ankaru. To je posao za nemačku spoljnu politiku i diplomatiju, ne za gradove!"

Ujedinjena Evropa i koncept nacionalne države

Privremeni rezime pokazuje kako aktuelni spor između Nemačke i Turske, između kancelarke u Berlinu i turskog "predsednika provokatora" (Noje cirher cajtung) počinje da sa neočekivane strane "grize" pravnu formulu nacionalne države.

U Nemačkoj živi tri miliona osoba "turskog porekla". Ta konstatacija bi trebalo da bude najobičnija kulturna činjenica. I jeste, ali kad se radi o pripadnicima bilo koje druge nacije. Kad se radi o Turcima – njenim državljanima van Turske, drugoj i trećoj generaciji, vlasnicima dvojnog državljanstva, ili onima koji u međuvremenu poseduju samo nemački pasoš – kategorija "turskog porekla" se izborila za status pravne činjenice.

Zato turski vladini predstavnici već godinama bez ikakvog ženiranja dolaze u Nemačku i Austriju (oko 300.000 osoba "turskog porekla") da bi vodili grube nacionalne kampanje za izbore u Turskoj, u konkretnom slučaju referendum za uvođenje prezidijalnog sistema.

Kampanje su grube jer kod političara Erdoganove ere svaka izborna kampanje uzima rekurs na pitanje nacionalne bezbednosti, a nacionalna bezbednost se definiše u odnosu prema Kurdima, narodu od 30 miliona, rasutom u regionu Bliskog istoka i Levanta.

U Evropi nemačkog govornog područja – Nemačka, Austrija, Švajcarska – živi oko 1,2 miliona Kurda. Tačne statistike ne postoje, jer Kurdi nemaju državu; nema nacionalne države – nema statistike.

U takvoj računici velikih brojeva, Ankara, kako je više puta ponovio austrijski ministar diplomatije Sebastijan Kurc, podgreva i izvozi svoj državni i bezbednosni problem u tuđe nacionalne države, koristeći pri tome plašt slobode govora i okupljanja.

Plus, spor sa Angelom Merkel i Hajkom Masom oko sudbine uhapšenog tursko-nemačkog novinara Deniza Jicela ide ka tome da Ankara pokušava da nametne Nemačkoj, u perspektivi čitavoj Evropskoj uniji, ideološku, a ne pravnu definiciju terorizma.

U državno-pravnoj konsekvenci, Ankara povećava svoj nacionalni suverenitet tako što otkida komad nemačkog.

Situacija nije sjajna. Pod tvrdoglavim zastavama Berlina, EU je krenula u obračune s Putinom, Trampom i vlastitim populistima. To je čitava hrpa "casus belli". Na dugi rok i neodrživa situacija, koja bi Evropljane mogla naterati da priznaju istorijski poraz i vrate se omraženom principu suverenih nacionalnih država.

A kad tamo – nema ni nacionalne države, samo turski političari drže javni čas i vode tursku predizbornu kampanju!