Nemačka, nebo je limit

Prebacuje, a nikako da prebaci, jer saobraćajna infrastruktura tranzitnih zemalja (Poljska) nije opremljena da bez daljeg izdrži transport "guseničara" dugih jedanaest metara, širokih četiri metra i teških 62 tone. Ali poznajući nemačku temeljitost i efikasnost, ne treba sumnjati da će oklopni kolosi na kraju srećno stići na odredište i zauzeti formaciju preko puta ruskih "iskandera".

Za tu operaciju nije dovoljno prilagoditi samo putnu mrežu, već paralelno s njom kolektivno istorijsko sećanje i misaonu konstrukciju budućnosti.

Zaista, kuda to ide Nemačka, osim na Baltik?

Berlin, promena paradigme

"Ne postoji ni globalno ni vojno-politički brizantnija stvar na koju je ruska duša više senzibilizovana nego kad nemačke trupe marširaju na granicu s 'majčicom Rusijom'. Ta ruska osetljivost bi trebalo da bude dovoljno poznata svima, pre svega političarima i vojnim stratezima 'odbrambenog' NATO saveza", piše Die freie Welt.

Naravno, problem je da je Die freie Welt platforma bliska misaonom krugu desničarske stranke AfD, na šta intelektualna elita odmah zatvara nos.

Ali isto tako je problem i da dobar deo profesionalnih nemačkih medija ne vidi kako slanje nacionalne vojne sile na stotinak kilometara od ruske granice predstavlja problem. I to problem koji nadilazi bezbednosnu dimenziju Severnoatlantske alijanse, baltičku nelagodu nad blizinom Rusije, ili rusku nelagodu nad militarizacijom evropske spoljne politike.

Na rusku granicu možda stiže Zapad pod oružjem, ali u vizuelnoj percepciji ostaje Nemac u uniformi. Na kraju, čitava vojno-politička konstelacija Zapada biće redukovana na odnos Rusije i Nemačke u dugom istorijskom nizu ratnih obračuna ispresecanih fazama opreznog prijateljstva.

U ponašanju Nemačke iščitava se dobra doza euforije jer joj je konačno ukinut embargo na javnu demonstraciju nacionalne snage. Razumljivo – sedamdeset godina mimikrijske simulacije slabosti zaista je ozbiljna kazna, dugo vreme da bi se njene moderne generacije emotivno ucenjivale zbog uloge Nemačke u dva svetska rata.

Neizvesno je, međutim, u kojoj je meri ta euforija praćena korektivom istorijske refleksije. Najpre generalno zbog toga što euforije dok se ne izduvaju, hronično ne podnose trezvene argumente. Zatim i ciljano zbog toga jer nije sigurno da li je Nemačka unapred ukalkulisala rusku reakciju na ono što bi Moskvi moglo izgledati kao klopka političkog atavizma.

Poslednji argument pun je uznemirujuće komike. Prošlog leta je Štajnmajer, tada još ministar spoljnih poslova, u uglednom časopisu Foreign Affairs (broj za jul–avgust 2016) objavio tekst pod naslovom "Berlin napreduje" (Berlin Steps Up). Iz tog su teksta svi komentatori i analitičari poneli u budućnost jednu Štajnmajerovu frazu – onu o Nemačkoj kao "mislećoj sili".

Mislim, dakle jesam

Englesko "reflective power" nemački su mediji preveli kao "nachdenkliche Macht", što bi semantički bilo na tragu inteligentnog diva, "misleće" sile koja racionalno i etički koristi vlastitu snagu za dobrobit patuljastog komšiluka.

Nemački mediji su tada reagovali s nešto ironije, pitali se "da li to znači da drugi ne misle", ali svima je bilo jasno da humor ne umanjuje istorijske dimenzije događaja

Štajnmajerova objava nije došla pravo niotkuda, već se tematski uklopila u proces koji je otvorio bivši predsednik Joakim Gauk, kada je u januaru 2014. otvarajući Minhensku bezbednosnu konferenciju najavio aktivniji nastup nemačke diplomatije u globalnim poslovima.

Izjava o mislećoj sili je nemački "outing", dramatičan momenat, nešto kao novo računanje vremena na Starom kontinentu. U godini prvoj nakon što se Nemačka na poniznoj intelektualnoj matrici pomirila sa vlastitom superiornosti!

Nešto se već tada nije slagalo: s jedne strane fraza o etički mislećem divu u samonametnutim okovima protestantske askeze, s druge bogati šekspirijanski okvir tog Štajnmajerovog teksta.

Konkretno, Štajnmajerova teza je bila da nije Nemačka postala velika, nego su se ostali skupili, da nije Nemačka tražila da se nađe u ulozi vođe, već su se svi drugi igrači izvukli iz moralne odgovornosti. Bila je to gotovo doslovna interpretacija Šekspirovog citata iz "Dvanaeste noći" kako se "neki rode veliki, neki radom postignu veličinu, a neke veličina slučajno zaskoči".

Šekspirijanska je u tom tekstu bila atmosfera "pregovora" koje nemačka nacija poslednjih sto i kusur godina od ujedinjenja vodi sa svojim kontinentom.

Nemci su najpre sa Bizmarkom kao babicom "rođeni veliki", što se nije završilo dobro, oba puta. Nemački satiričar Bomerman je pre dve nedelje ovako počeo predstavljanje nacionalnog videa "America first": "Ko, ako ne mi, zaslužuje treću šansu?"

Nakon 1945. (Bomerman: "Niko ne organizuje svetske ratove tako dobro kao mi!"), Nemačka je digla ruke od predestinacije i odlučila da radom postigne veličinu.

Za razliku od prethodne faze, druga je funkcionisala izvrsno. Nemački bruto nacionalni proizvod je po visini treći na svetu, 3.500 milijardi dolara (MMF, podaci za 2016). Ispred nje su samo Sjedinjene Države, Kina i Japan.

Ali i tu se Nemačka sudarila sa ograničenjima svoje globalne uloge: njen trgovinski bilans je pozitivan za 300 milijardi evra, što je četvrtina nemačkog izvoza. Drugim rečima, Nemačka, zemlja praktično bez sirovina, izvozi robu i usluge za hiljadu dvesta milijardi evra, uvozi za 900 milijardi.

Iako ta situacija sama po sebi nije nelegalna, ona ne spada u bonton međunarodne trgovine. Na dugi rok, ona je i neodrživa: jednog trenutka svako mora početi da kupuje tuđe, a ne samo da prodaje svoje. Inače će tuđi nacionalni proizvodi splasnuti, narodi osiromašiti i navaliti u Nemačku kao migranti i korisnici socijalnih fondova.

Tako je to kad čitav svet jede iz istog kazana, to se zove globalizam. Naravoučenije: I veličina radom postignuta ima svoje etičke granice.

Zato je Nemačka prošlog leta sa Štajnmajerovim tekstom u Foreign Affairs svečano ušla u treću fazu, onu u kojoj su joj volatilne međunarodne prilike, personifikovane kao sudbina, bacile veličinu u krilo. Ne misli Nemačka veliko, nego su drugi počeli da misle malo!

Nemačka se ne skuplja posle pranja

U jučerašnjem tekstu pod naslovom "Kraj kulture skupljanja" švajcarski Noje cirher cajtung se bavi nemačkom novopronađenom vojnom samosvesti.

"Bundesver će biti proširen i bolje opremljen. Čemu to u krajnjoj liniji vodi, ostaje tema kontroverznih debata", piše taj list.

Od 1990, Nemačka je sukcesivno smanjivala izdatke za odbranu. Od obaveznog služenja i vojne snage od pola miliona, danas se došlo do 170.000 profesionalnih vojnika. Devedesetih se iz državnog budžeta za poslove odbrane izdvajalo 20 odsto, danas 10.

Sa tom "kulturom skupljanja" vojne moći je gotovo. Bilo je gotovo još tada u Minhenu u januaru 2014, kada su Gauk, Štajnmajer i Ursula fon der Lajen sinhronizovano objavili da Nemačka preuzima veću bezbednosnu odgovornost u Evropi.

Noje cirher cajtung: "Preokret je došao sa aneksijom Krima i ruskom nasilnom promenom posleratnog međunarodnog poretka."

Ukrajinska kriza, Krim i ruske sankcije time gube ulogu klimaksa u problematičnim odnosima Zapada i Rusije posle okončanja Hladnog rata, a dobijaju novu kao nulta tačka nemačkog vojnog rasta.

Svi poruke iz raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, svi međunarodnopravno pogrešno učinjeni koraci su zaboravljeni, kao da nikad nisu bili. Zapad je izabrao novu početnu tačku novog ciklusa: rusku opasnost.

Nova paradigma nije samo pitanje novca, već zavisi i od "preokreta u glavama ljudi" (Noje cirher cajtung). U tu konstrukciju uklapa se prošle godine objavljena "Bela knjiga o bezbednosnoj politici i budućnosti Bundesvera", zajednički dokument ministarstava spoljnih poslova i odbrane, jednako kao i nastup novog šefa diplomatije Gabrijela u Minhenu prošle nedelje.

To da Nemačka odbija da ispuni obećanje sa Samita NATO-a u Velsu i izdvoji dva odsto bruto nacionalnog proizvoda za odbranu je prkosan gest nove "misleće sile". Tek toliko da se resetuje odnos snaga s prekookeanskim partnerom.

U nominalnim dimenzijama, taj akt pobune ne znači mnogo. Berlin će u naredne tri godine podići svoj vojni budžet za više od deset milijardi evra i približiti se sumi od 40 milijardi.

NATO i Vašington traže 66 milijardi. Pitanje: Šta se može kupiti za 66 milijardi, što ne može za 40?

Ruska iritacija je sigurna i sa nižom sumom. Subjektivni osećaj sigurnosti baltičkih nacija ionako nema cenu. U Vašingtonu sedi predsednik tankih živaca, kome su sve nacionalne obaveštajne i bezbednosne službe, zajedno sa najmoćnijim medijima i liberalnom elitom, objavile rat.

Zašto bi onda Berlin nepotrebno išao u "overkill", kada razum nalaže da i u provokaciji treba zadržati osećaj za meru stvari. Posebno kad se zna da je razum kao kategoriju izmislio jedan Nemac, uredan građanin Königsberga/Kalinjingrada Imanuel Kant.

Nemačka se vratila – vratila se u centar, fokus i pupak zapadnih bezbednosnih planova.