Visoka konjunktura lova na veštice

Kao da se i do sada nije sve razvijalo zabrinjavajućom brzinom, ovog vikenda gledamo kako se javni prostor ubrzanim postupkom pretvara u medijsko bojno polje, a ono u realni front.

"Najvažniji taktički zadatak Moskve ovog trenutka je rušenje kancelarke Angele Merkel", izjavio je za nemački Fokus ruski sociolog Igor Eidman.

Bez kratke rekapitulacije poslednjih zbivanja, ta Eidmanova izjava bi bila samo cigla u zidu, a ne ono što ona objektivno jeste: zubac na odbrambenom tornju.

Delegacija 17 američkih tajnih službi (prebrojao Noje cirher cajtung), u kojoj su bili glavni koordinator Džejms Kleper, šef CIA Džon Brenan, direktor FBI Džejms Komi i komandant Prislušnog odeljenja u NSA Majk Rodžers, u četvrtak je izveštaj o ruskim sajber-napadima podnela Obami, u petak Trampu.

Kao uvod u napeti špijunski film, gornja rečenica bi bila obećavajuća. Ali ono što zvuči kao dobar film, u stvarnosti je loša vest.

Između ta dva brifinga za dva predsednika, Tramp je dao intervju Njujork tajmsu, i situaciju uporedio sa "lovom na veštice". Njegova poruka je, u slobodnoj interpetaciji, dajte sad neki scenario o kineskim sajber napadima, promenite malo ploču.

Obama veruje u rusku informativnu moć i nadmoć, Tramp ne. Obama veruje, Tramp ne veruje u tezu da su Rusi objavili psiho-rat liberalnom svetu.

Sajber-rat je psiho-rat

Da je Zapad na rezultate krimskog referenduma reagovao negodovanjem i ljutnjom umesto sankcijama, neliberalni poredak bi danas vladao samo u Rusiji. Ovako će se proširiti na celi svet.

Ako se bistre glave - kojih je, po upozorenjima američkih, britanskih i nemačkih informativnih službi sve manje, jer su infiltrirane ruskim "trolovima" - razmotri trenutna situacija, dolazi se do sledećih logičkih premisa:

1. Rusi su i pre ukrajinske krize bili moćni, a Zapad ih je nesmotreno isprovocirao sankcijama.

2. Rusi su postali moćni tek nakon što ih je Zapad isprovocirao sankcijama; prvo sankcije, onda ruski bes, onda ruska informativna premoć.

3. Zapad je mislio da u svakom momentu ima bolje hakere od ruskih.

Svejedno da li je na delu premisa jedan, dva ili tri, zapadne informativne službe su loše procenile situaciju, profesionalno podbacile i ugrozile opstanak slobodnog sveta. Skočile u Moravu bez jasne orijentacije, plivači i neplivači zajedno, i sada ih Rusi s obale gađaju odstojalim pilmenima.

Osim ako nije na delu četvrta premisa, da je Zapad hteo konačan obračun sa Rusijom. U tom slučaju su zapadne informativne službe obavile sjajan posao.

Empirijska baza "reče mi prijatelj"

Problem je nastao zato što i druga strana izgleda sjajno obavlja svoj posao. Samo nekoliko sati nakon dramski insceniranog timskog nastupa američkih informativnih službi i Trampove dijagnoze o političkom lovu na ruske veštice, nemački Fokus je objavio intervju sa sociologom Eidmanom, ruskim političkim opozicionarem u nemačkom egzilu.

Njegove teze podižu marcijalnu tenziju između Rusije i Zapada za nekoliko stupnjeva, čime izlaze iz okvira običnog intervjua i zaslužuju da budu citirane.

Eidman: Nemačka je sada "glavni cilj napada ruske propagande". Kremlj troši "ogromne pare" da bi nemačko izborno telo naveo da glasa protiv Angele Merkel. Tehnički, proces se odvija preko "armije internet-trolova" koji u nemačkom govornom području šire "pozicije Kremlja". U "armiji trolova" ne rade samo mobilizovani ruski hakeri, već kao dobrovoljci i "neki poznati nemački novinari i publicisti". Kao zasebnu ciljnu grupu, "Kremlj" posmatra skupinu od oko četiri miliona nemačkih stanovnika koji govore ruski. Cilj je destabilizovati Nemačku, a "ekstremistima i neprijateljima demokratije pomoći da uđu u glave Nemaca". Najvažnije sredstvo takve propagande je "podgrejavanje antimigracione histerije".

A zašto Moskva "ruši Angelu Merkel"? Eidman: Zato što bi "bez Angele Merkel ruske sankcije bile već ukinute", a u Evropskoj uniji "došle na vlast snage lojalne Putinu", čime bi Rusija postala "dominantna snaga u oslabljenoj Evropi", a "Putin faktički šef Evrope".

Kao empirijsku bazu za svoje zaključke, Eidman navodi "informacije iz prve ruke", konkretno razgovore sa kolegama iz "nekoliko moskovskih agencija za javne odnose". Oni su mu rekli da "su u ugovornom odnosu za promovisanje ruskih interesa u Nemačkoj".

Eidman: "Nedavno me je jedan kolega iz Rusije pitao: znaš li gde Kremlj sada troši lavovski deo budžeta za propagandu? U Berlinu, ne u Moskvi!"

Hladni rat br. 2 ili makartizam br. 2?

Sa tim intervjuom je Fokus u stvari podgrejao tekst koji je Eidman kao gost-komentator objavio u švajcarskom listu Noje cirher cajtung (NZZ) u martu prošle godine. Teza je bila slična, iako izneta u rečenicama niže dramske napetosti. "Sredstvima dezinformacije i korupcije, Moskva pokušava da sruši demokratiju u Nemačkoj" i to preko "izbegličke krize, koju koristi za rasplamsavanje svađe među Evropljanima".

Razlika između "onda" i "sada", početka prošle i početka ove godine, odmah postaje jasna. "Onda" je na delu bilo novo izdanje hladnog rata, "sada" je na delu novo izdanje makartizma. Hladni rat se po definiciji vodi sa neprijateljem s one strane granice, sa nekim ko je napolju, nije tvoj, dok je oštrica makartizma usmerena ka onima unutra.

Hladni rat definiše spoljne neprijatelje, makartizam traži unutrašnje. Hladni rat ispituje modus koegzistencije sa spoljnim neprijateljem tako što propisuje "dopuštene špijunske aktivnosti" (termin NZZ), dok makartizam traži istrebljenje unutrašnjeg neprijatelja.

Ako se makartizam upotrebi kao nadređeni pojam, onda su i komunističke čistke u Sovjetskom Savezu ili Jugoslaviji bile "makartizam" obrnutog ideološkog predznaka.

Stavljeni u međusobni odnos, "hladni rat" se pojavljuje kao skoro miroljubivi pojam, "makartizam" kao istrebljenje vlastitog kukolja. Odatle i njegov drugi naziv, odomaćen u periodu izvorne istorijske epizode 1947-56: Lov na veštice.

"Onda", to jest pre godinu dana, kritičare politike sankcija su se na Zapadu još nazivali "Putinversteher", "razumljivači" Putina, danas su to postali "trolovi" koji ulaze u glave. Onda su "neki poznati novinari i publicisti" bili zavedeni i nezreli, kad su ukazivali na kompleksnu strukturu ukrajinske krize, danas se takvi prozivaju da sasvim svesno učestvuju u rušenju legalnog ustavnog poretka za račun "novog šefa Evrope".

Onda su na delu bili zbunjeni i neobavešteni, danas deluje peta kolona - domaći izdajnici plus četiri miliona Rusa u Nemačkoj.

Onda se u Evropi razgovaralo koliko je politka Angele Merkel kriva što je migracioni talas uzeo takve razmere, sada se zna da ko god kritikuje njenu politiku učestvuje u iz Rusije podrejavanoj "antimigracionoj histeriji".

Onda je to još bilo nagađanje da bi Rusi mogli da "prepariraju" izborna tela liberalnih država time što će im nametnuti osećaj nepoverenja u demokratske institucije. Sada, pošto su to već uradili u Americi, ruski fokus na Nemačku više nije hipotetički već činjenični.

Lepi medved u oluji

Zapadne informativne službe bave se ruskim "sajber-trolovima" u okviru operacija koje do medija stižu pod imenima gumenih bombona ili šahovskih kombinacija - "Fancy Bear" (fina igra reči, može značiti "zgodni medved", a može i "jesi li za medveda?"), "Pawn Storm" ("pešačka oluja"), "Sofacy", ili samo suvo "APT 28".

Pojmovno razgraničenje "hladnog rata" i "makartizma" bilo je neophodno da bi se u celosti uvidela drama javnog nastupa američke koordinacije 17 informativnih službi u duplom pakovanju - prvo u Beloj kući, onda u Trampovoj poslovnoj kuli.

Kako piše švajcarski list NZZ, bio je to očajnički pokušaj da se Trampu ukaže na to "kako je vreme da prestane da na službe gleda svisoka, da više ne treba da pokazuje koliko ga iritiraju, jer to nije dobro za moral pripadnika obaveštajne zajednice".

Njujork tajms, a na njegov izveštaj se pozivaju svi mediji nemačkog govornog područja, nudi još konkretniju dijagnozu tog susreta: delegacija obaveštajnih agencija je svom budućem šefu podnela izveštaj koji minira njegovu legitimnost.

Pošto je izveštaj podnet "uzurpatoru", dopušteno je zaključiti kako su američke informativne službe poslednji put profesionalno radile svoj posao. Više neće, jer im je grubi tretman od strane budućeg predsednika uništio moral i povredio osećanja.

Veštice iz Salema

Poslednja premijera bečkog Burgteatra prošle godine bila je postavka "Veštica iz Salema", teksta Artura Milera iz 1953. godine. Miler je kao istorijski motiv uzeo događaj s kraja 17. veka, kada je u puritanskom Salemu, u Masačusetsu, došlo do sudskog progona "veštica". Pisao je o sramotnoj istorijskoj epizodi američkih doseljenika, iako je svima bilo jasno da piše o senatoru Makartiju i saslušanjima pred njegovim komitetom. I sam Miler je prošao kroz torturu "unutrašnjeg neprijatelja".

Sada je Martin Kušej, proslavljeni austrijski reditelj slovenačkog porekla, postavio Milerov "Salem" u Beču kao priču od skoro četiri sata, u kojoj se pred gledaocima otvara mehanizam vraga navijen ljudskom rukom.

Kritike nisu bile sjajne, s pravom. Sporo, mučno mrcvarenje prepuno tišine i izvrsne glume. Međutim, tek sada, kada se na postavku pogleda sa političkog stanovišta, a ne iz ugla pozorišne kritike, vidi se sva genijalnost Kušejeve režije. Kao što Miler u svom tekstu nije govorio o Salemu, tako ni Kušej nije govorio o Mileru već o mučnoj demontaži mirovne terminologije na evropskom prostoru.

Iz toga ne treba zaključiti da je Kušej među onima koji "razumeju Putina". Njegovi intervjui pre otkrivaju da stoji na suprotnoj strani.

Naprotiv, to samo znači da je kao umetnik višestruko opremljen da iz kakofonije svoga vremena izvuče jedan dominantni glas - glas straha, nepoverenja i progona u atmosferi koja počinje da se formira iznad našeg lepog Starog kontinenta.