Svi evropski izazovi 2017.

Ono što nije uspela sva politička tektonika, moglo bi poći za rukom jednoj Novoj godini: 2017. kao polazna tačka drugačija je od svega što su današnje generacije videle i doživele.

Godina pred nama ne donosi samo reciklažu postojećeg u novoj formi, već terminologiju društvenih odnosa obogaćuje novim kategorijama.

Ako nekome opet sve izgleda poznato, to je zato što je na delu jedan od validnih Marksovih aksioma - da se novo uvek pojavljuje u odeći starog kako bismo ga prepoznali.

Izbori kao prokletstvo

Evropa se u svojim geografskim, ne samo političkim granicama, pretvorila u fabriku za proizvodnju izbora. Evropljani više ne žive, već biraju. Biraš, dakle postojiš.

I to, sudeći po moralnom sudu medijsko-političke klase, bira se glupo, nezrelo i neodgovorno, otprilike onako kao u Americi i zamalo u Austriji.

Za medijsko-političku klasu izbori više nisu ciklično testiranje željenog pravca društvenog razvoja, već prokletstvo. Gotovo sve analize i komentari kojima relevantni mediji nemačkog i engleskog govornog područja zaključuju prošlu i otvaraju dolazeću godinu spadaju u grupu "čekalica".

Čitavu političku tektoniku protekle dve godine takve "čekalice" svode na čekanje i sačekivanje izbora. Pri tome su iz okvirnog kategorijalnog setinga nestale sve pozitivne emocije koje u principu prate izbore u demokratskim državama, anticipaciju novog, boljeg, modernijeg.

Komentari "čekalice" postrojili su se oko Francuske, Holandije i Nemačke, izbornog trojstva za ovu godinu. Ako u Nemačkoj izgubi Merkelova, u Holandiji pobedi Vilders, u Francuskoj postane predsednik Le Penova "onda je gotovo sa verovatno najuspešnijim mirovnim projektom u istoriji ljudske rase", piše nemački ARD.

Ne bi li emotivno zgusnuo atmosferu propasti koja izbija iz same činjenice da se ti izbori održavaju, austrijski Prese citira Floriana Filipota, jednog od pet potpredsednika francuskog Nacionalnog fronta. "Vaš svet tone, naš se tek rađa" poručio je Filipot onima koji su Trampovu pobedu doživeli kao smak sveta.

Recepcija Filipotove izjave sugeriše se javnosti iz fundusa popularne kulture. Njen smisao se prepoznaje kao pretnja koju izgovara general orkova iz Tolkinovog "Gospodara prstenova", dok njegove trupe opsedaju Minas Tirit, poslednje uporište slobodnog čoveka: "Vreme ljudi je prošlo, dolazi vreme orkova".

Izbori su postali potop, od njih se očekuje najgore. Ali, šta je najgore?

Politika pars pro toto

Na prvu loptu, u Evropi je na delu polarizacija. Ali, to bi bila stara, a ne nova politička kategorija. Austrija je na predsedničkim izborima u maju birala kao ljuto polarizovano telo, a u ponovljenima pet meseci kasnije jasno u korist jedne strane. Polarizacije ima, pa je nema.

Nije suma javnosti u zemljama Zapada, ili onim zemljama koje Zapadu gravitiraju, unutar sebe polarizovana, već su se njihove elite - političke, društvene, kulturne - u sumi polarizovale sa javnosti. One hoće da javnost, organizovana kao izborno telo, donosi odgovorne i pametne odluke: Potvrđuje njih na vlasti.

Ako pobeda nije plebiscitarna, nije pobeda. Vildersova Partija slobode ima trenutno 12 u parlamentu od 150 mesta, što znači da bi za preuzimanje vlasti morala da popravi input petsto odsto. To je bitno veća norma od onih trista odsto koje je Lili-Tanja Bošković ispunjavala u "Balkan ekspresu", a i to je bilo čisto preterivanje!

Nacionalni front ima dva predstavnika u francuskom parlamentu od 577 mesta. Čak iako se uvaži činjenica da je Marin Le Pen popularnija od svoje stranke, šansa da ona pobedi u drugom krugu predsedničkih izbora je praktično neegzistentna i uselila se u medije više na osnovu Uelbekovog romana "Potčinjavanje", nego na osnovu realnih izgleda.

Ali evropske političke elite ne vide nikakvu kvalitetnu razliku između toga da Vilders i Le Penova ove godine povise svoju podršku u javnosti ili da kompletno osvoje vlast. Da li desnim populistima ide nešto bolje nego sada, ili vladaju, to je za one koji ih se boje jedno te isto.

Retorička figura pars pro toto, deo kao celina, postala je ključ za razumevanje sveta. Nije problem to da evropske političke elite ne žele neke promene, oni neće nikakve.

U vladajućem političkom diskursu "najgore" je postalo već i "malo lošije". Tvrdoglavo uverenje da sa Le Pen dolazi, a da je sa Trampom već došla epoha "orkova", širi se kao otrov evropskim političkim prostorom.

Rezistentna isključivost

U svrhu racionalnog korišćenja prostora, ovde će se desetine prigodnih novogodišnjih osvrta svesti na jednu kategoriju, onu koja se u masi tekstova pojavljuje kao poslednji garant "vremena ljudi": Nemačku kancelarku Angelu Merkel.

Ona, rečnikom pop kulture, zapoveda odbranom Minas Tirita pred najezdom orkova. Jasno je da osoba s takvom odgovornosti ne sme imati trunku sumnje u vlastite akcije. Dobra vest za nju i političko-medijsku klasu za čiji opstanak se Merkelova bori, ona ih i nema.
Nemački mediji ovih dana ponavljaju prognozu dvojice poznatih ekonomista (usput i futurologa) Marka Fridriha i Matiasa Vajka, da će Merkelova izgubiti na izborima u septembru.

Prognoza ovog RTS-ovog novinara je suprotna - Merkelova će dobiti izbore, ali ne i puni legislativni period. Još je Adorno znao da su Nemci narod osetljiv na autoritete (Adorno i saradnici, "Authoritarian Personality", SAD, 1950). Merkelova još raspolaže sa dovoljno autoriteta na unutrašnjem planu, plus, svi glavni mediji rade za nju.

To će međutim biti Pirova pobeda i samo će ubrzati rađanje pravog evropskog haosa.

Za logičko podupiranje te teze neka posluži primer iz bliže istorije. Kada je Tito 1980. umro, optimisti su očekivali da bi se sistem, korak po korak, reformisao, oslobodio rigidnosti. Umesto toga, on se povukao i zatvorio iza tvrdoglave fraze "Posle Tita Tito", čak ritualno isporučivao "štafetu mladosti" praznoj stolici, praveći nas ne samo taocima ideologije, već i budalama. Fraza je na žalost zaista bila proročanska, jer smo posle Tita dobili Titov rat.

U prvoj reakciji nakon terorističkog napada u Berlinu predsednik Evropske komisije Junker je prkosno izjavio da "Unija neće menjanjati migracionu politiku". Posle kolosalno katastrofalne migrantske politike, dolazi nastavak iste takve katastrofalne politike. Kakvo veselje, posle Tita, Tito!

Nemilosrdna podela ide ravno kroz srce Zapada. Zapad se svađa sam sa sobom. "Merkelova je jedina čuvarka poretka, sve ostalo su osvetnici", piše Prese. Osvetnici čega?

Dva predsednika, dve pape...

Bio je to šok kad je papa Benedikt otišao "u penziju", kao da je bio menadžer u samoposluzi, a ne poglavar najbrojnije religiozne denominacije na svetu (1,1 milijarda katolika).

Od onda smo na vestima gledali kako novi papa u belom prima u goste starog papu u belom da razgovaraju o osnivanju sindikata papa.

Sada doživljavamo da Amerikom već skoro dva meseca vladaju dva predsednika. Istina, privremeno, ali šteta bi mogla biti trajna, do dugotrajna.

Fenomen je čak i širi, jer u dobrom delu evropske javnosti živi mentalna slika dva paralelna francuska predsednika - Oland i Le Penova, on kao karikatura, ona kao furija.

Što se američkog egzekutivnog duplikata tiče, Tramp se operativno meša više nego što bi politička estetika smatrala pristojnim, dok Obama donosi odluke koje ne bi smeo. Tek sad, kao "lame duck", Obama prkosno menja svet sa dalekosežnim posledicama: Pogoršao je odnose sa Rusijom, a Izrael prepustio sudbini u neprijateljskom arapsko-islamskom okruženju.

Obamin radni elan ne dolazi ni iz ljutnje, ni iz osvete već iz hladne promišljenosti. Prema pisanju Vašington Posta, koje prenose austrijski mediji "Bela kuća se trudi da kaznene mere prema Rusiji postavi na takvu osnovu, da nova administracija neće moći da ih ukine u skoro vreme".

Ministarstvo istine

U političkim i javnim prostorima Berlina, Brisela i Beča sve je više glasova koji traže donošenje zakona za sankcionisanje "fake news", lažnih vesti.

Ali šta je "lažna vest" pitaju se retki kritičari tog kaznenog pokreta. Da li je lažna vest kada se nekog vređa i kleveće preko Fejsbuka, Tvitera ili tabloida? Onima kojima je tim putem povređena čast i sada stoje na raspolaganju pravni instrumenti da preko suda zatraže zadovoljstvo.

U pitanju je nešto drugo, stvaranje "ministarstva istine" kao institucionalnog okvira za sankcionisanje onog javnog mišljenja koje se ne uklapa u gore spomenuti fenomen rezistentne isključivosti.

Na primer, da li je to lažna vest, ako novinar napiše da islamske kulture tradicionalno krše ljudska prava žena? Pitanje je opravdano, jer elite u nemačkom medijskom prostoru službeno stoje na stanovištu da su to samo izolovani slučajevi. Takva i slična pitanja bi ubuduće mogla završavati na sudu, pa ko ima boljeg advokata.

Mračna distopija Džordža Orwela "1984" došla je po svoju liberalnu decu. Setimo se, u tm romanu je "ministarstvo istine" bilo zaduženo za laži, a "ministarstvo ljubavi" za mržnju. Na krilima tog trenda, javnosti zapadnih društava bi se našle u pravno regulisanoj situaciji da od "ministarstva istine" uče da vole islam, a od "ministarstva ljubavi" da mrze Ruse.

Islam, evropska kulturna revolucija

Od početka masovne migracije islamskog stanovništva u Evropu u leto 2015. ovdašnja društva su u procesu ubrzane transformacije.

Ralf Gadban, nemački politikolog libanskog porekla iznosi u "Fokusu" tezu da su sve drame kroz koje poslednje dve godine prolazi nemačko društvo, kao pre njega francusko, "porođajne muke". Rađa se nešto novo, kaže Gadban, na delu je mukotrpan proces društvene integracije, s tim da se to "Nemačka integriše u islam" a ne "islam u Nemačku".

Istina, "Fokus" nisu uvek ozbiljne novine, ali je zato Gadban ozbiljan teoretičar društvenih prilika. On ne docira, samo postavlja dijagnozu.

Ka istom zaključku se u svojoj najnovijoj knjizi "Džihad i smrt" kreće francuski politikolog Olivier Roj, specijalizovan za teoriju političkog islama.

I zato drugi put, kad u Parizu ili Briselu ekspolodiraju bombe, teroristi pobiju posetioce rok koncerta, ili se teretnjaci zalete u masu, imajte na umu da to više nije običan teror, već kulturna revolucija.

Srećna nam svima nova i kulturna 2017. godina!