Perl Harbor, preobražaj prekaljenog ratnika

Pre tačno 75 godina, ujutru 7. decembra 1941. godine po lokalnom vremenu, nekoliko stotina japanskih aviona bombardovalo je američke položaje na havajskom ostrvu Oahu, što je bio povod za ulazak Sjedinjenih Američkih Država u Drugi svetski rat.

Udar na luku Perl Harbor i okolne aerodrome usmrtio je 2.403 američkih vojnika i ranio ih još 1.178, dok su 21 brod i 188 aviona uništeni, a još 159 letelica oštećeno.

Japanske snage su izgubile samo 29 letelica i nekoliko džepnih podmornica, odnosno, 64 vojnika.

Potpuno iznenađenje

Mada se na obe strane očekivao skorašnji početak rata, sam napad na Perl Harbor bio je veliko iznenađenje za Amerikance.

Naime, izostala je otvorena objava rata, a vest da Japan prekida pregovore sa SAD, što je praktično značilo da bi neprijateljstva mogla svakog časa da otpočnu, prenesena je komandi Pacifičke flote na Havajima sa velikim zakašnjenjem i stigla je nakon što je napad već bio okončan.

Oko sat vremena pre početka bombardovanja, na ulasku u luku je primećena japanska mini-podmornica, na koju je jedan američki razarač čak otvorio vatru – to su, zapravo, bili prvi pucnji u ratu između dve države – ali je njeno prisustvo shvaćeno kao izviđačka misija, a ne kao uvod u veliku akciju.

Takođe, isturena radarska stanica na Havajima je registrovala nailazak japanske vazdušne ekspedicije, ali je dežurni oficir pogrešno zaključio da je reč o američkim bombarderima B-17, čiji se dolazak iz matice očekivao tog jutra iz približno istog smera.

I, uopšte, zbog pretenzija Zemlje izlazećeg sunca na jugoistočnu Aziju, nedovoljnog poznavanja opremljenosti i stepena obučenosti japanske vojske, Amerikanci su verovali da bi prvi udar Japanaca u eventualnom ratu bio usmeren na njihova uporišta na Filipinima.

Ratni vuk

Međutim, Japanci su se mesecima unapred vredno pripremali za napad na Perl Harbor - špijunirali sa zemlje, izviđali iz vazduha i s mora, razvijali taktiku napada, obučavali pilote, prepravljali torpeda kako bi ih prilagodili upotrebi u plitkoj luci ostrva Oahu i proizvodili nove avionske bombe veće razorne moći.

Njihov cilj je bio da zadavanjem teškog udarca sedištu Pacifičke flote uklone najveću prepreku za osvajanje zapadnog dela Tihog okeana i jugoistočne Azije i tako se dokopaju preko potrebnih naftnih polja Indonezije, koja je u to vreme bila holandska kolonija.

Japan se već nekoliko meseci nalazio pod naftnim embargom, koji su sprovodile zapadne sile na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama i koje su time nastojale da prisile režim u Tokiju da povuče svoje trupe iz Kine, koju su postepeno okupirale tokom tridesetih godina, i iz francuske Indokine (današnji Vijetnam, Laos i Kambodža), u koju su ušle 1940. nakon kapitulacije Pariza pred Hitlerom, da bi sprečile snabdevanje kineskog pokreta otpora.

Jedan od vođa obuke i planera taktike za napad na Perl Harbor bio je kapetan Micuo Fučida, letački as koji se prethodno istakao u borbama na kineskom nebu. 

Kao komandant same operacije, Fučida je u rano jutro 7. decembra iz bombardera "Nakađima" B5N "kate", kružeći nad Havajima, usmeravao druge letelice, osmatrao pričinjenu štetu i slao izveštaje nadređenima o toku borbe.

Po povratku na matični nosač "Akagi", Fučida je, navodno, zatražio od svojih pretpostavljenih da izdaju naredbu za još jedan udar, kako bi se dokrajčili preostali, uglavnom nepokretni ciljevi.

Japanski bombarderi su u dva talasa, ciljajući luku i aerodrome na Havajima, naneli teške gubitke Amerikancima u ljudstvu i borbenoj tehnici, ali su skladišta goriva i municije, komandni objekti i, vrlo bitno, brodogradilište i radionice za opravku, ostali netaknuti.

Međutim, japanska komanda taj zahtev nije uslišila u strahu da bi sami nosači koji su slali bombardere na Perl Harbor mogli da ostanu nebranjeni od eventualnih napada iz vazduha dok je deo njihove eskadrile na putu za Havaje, a deo koji se vratio iz akcije još sedi na palubama neupotrebljiv, istrošenog goriva i municije.

Tako silni japanski napad na Perl Harbor, u kojem je učestvovalo čak šest nosača aviona, zapravo, nije u potpunosti eliminisao američke kapacitete na Havajima.

Štaviše, neki od brodova koji su tog dana bili potopljeni, kasnije su izvučeni sa dna, popravljeni i vraćeni u službu.

Nekoliko sati posle napada na Perl Harbor, japanske snage su izvršile i udare po američkim bazama na ostrvima Vejk, Guam i na Filipinima, te napale britanske položaje u Hongkongu i Singapuru.

Potonji brzi prodor na jug pružio je kapetanu Fučidi obilje prilika da još usavrši svoju ratničku veštinu.

U prvoj polovini 1942. godine, on je predvodio i vazdušni napad na australijski grad Darvin i bombardovanje britanskih uporišta u Šri Lanki.

Međutim, u junu iste godine, tokom za Japance katastrofalne bitke za Midvej, dok se na svom nosaču aviona oporavljao od operacije slepog creva, Fučida je, u nastojanju da se spase sa teško oštećenog plovila, zadobio povrede koje su ga udaljile iz službe u prvim borbenim redovima.

Simbolična odmazda

I dok se o Perl Harboru sve zna, manje je poznato da su Amerikanci u znak odmazde nekoliko meseci kasnije bombardovali japanske gradove Tokio, Nagoju, Osaku i Kobe, kako bi neprijatelju pokazali da nemaju namere da odustanu od borbe i prepuste mu čitav Pacifik.

Šesnaest aviona B-25 sa nosača "Hornet" je 18. aprila 1942. godine izvršilo taj iznenadni napad u kojem je Japan po prvi put pretrpeo razaranje na svojoj teritoriji i podneo prve civilne žrtve.

Mada je akcija imala zanemarljiv vojni efekat, ona je podigla teško uzdrmani moral američke mornarice i psihološki uticala na neprijatelja, čemu su se upravo Amerikanci i nadali.

Naime, nalet američkih bombardera duboko je iznenadio Japansku carsku vojsku, koja je verovala da je njena država, naročito nakon snažnih udara po Havajima i Filipinima, bezbedna od američkog bombardovanja.

Napad je, smatra se, i prisilio japansku mornaricu da kod atola Midvej pokuša još jedan veliki, složeni napad na preostale efektive SAD u Tihom okeanu, koji se zbog ishitrenog planiranja i loše koordinacije završio fijaskom – iz stroja su izbačena čak četiri japanska nosača i oko 250 aviona.

Usled tog poraza, i zbog brzog popunjavanja američkih jedinica borbenim sredstvima i ljudstvom, inicijativa u vođenju rata prešla iz japanskih ruku u ruke američkih stratega.

Pomenuti aprilski udar na japanske gradove bio je akcija u kojoj nije bio predviđen povratak letelica.

Pošto je bilo jasno da bombarderi neće imati dovoljno goriva da se vrate na nosač, planeri operacije su došli na ideju da nakon izbacivanja ubojnog tovara piloti nastave let preko japanske teritorije i dokopaju se Kine, gde bi ih dočekale prijateljske snage Čang Kajšeka.

U bombardovanju Tokija i drugih gradova na najvećem japanskom ostrvu Honšu učestvovalo je ukupno 80 američkih vazduhoplovaca.

Tri su poginula, a svi drugi, osim osam, su uspeli da izbegnu hapšenje, zahvaljujući pomoći kineskog stanovništva.

Sudbinsko zatočeništvo

Japanci su organizovali opsežnu potragu i uspeli su da uhvate dve posade, od kojih je jedna pri sletanju ostala bez dva čoveka – oni su se udavili kada je njihov avion, koji je ostao bez goriva, pao u more u blizini kineske obale.

Među uhapšenih osam avijatičara se nalazio i kaplar Džejkob Dešejzer, čovek koji će kasnije promeniti Fučidin život.

Pošto se veliki deo Kine nalazio pod japanskom okupacijom, a signalne vatre koje je trebalo da obeleže sletnu stazu na slobodnoj teritoriji nisu bile upaljene, njegov avion je sleteo u ruke neprijatelju.

Posada Dešejzerovog bombardera odmah je bačena u tamnicu, u kojoj je ispitivana i mučena prebijanjem i lišavanjem hrane.

Najpre su držani u Šangaju, gde su trojica ubrzo pogubljena jer su japanske vojne vlasti ustanovile da su odgovorni za bombardovanje civila.

Još jedan Amerikanac je kasnije umro u zatvoru, od gladi i bolesti.

Međutim, vremenom je oštar zatvorski režim popustio i zarobljenim Amerikancima su na njihovo traženje podeljene knjige, među kojima je bila i Biblija.

Po sopstvenom tvrđenju, Dešejzer, kojem je inače otac bio sveštenik, tada se preobratio u vernika – moralni imperativ Svetog pisma koji nalaže da progonitelju treba okrenuti i drugi obraz, te Isusove reči "Oprosti im, oče, ne znaju šta čine" posebno su mu pomogli da prevlada mržnju koju je osećao prema Japancima zbog napada na Perl Harbor i tretmana kojem su on i njegovi drugovi bili podvrgnuti u zarobljeništvu.

Preobraćaj ratnika

Tri godine po završetku sukoba, Dešejzer se posvetio propovedništvu i misionarskom radu u Japanu.

U jednom od letaka koji je deljen na ulicama Tokija, kojim su japanski građani pozivani da se priklone hrišćanskom učenju, bile su zapisane i njegove reči o tome kako ga je Isus spasao mržnje i duševnog nemira, uprkos gorkom iskustvu iz dugotrajnog zarobljeništva.

Fučida, kojem je naređeno da dođe u prestonicu da bi svedočio na suđenju japanskom vojnom rukovodstvu, primio je taj letak i ozbiljno ga proučio, jer je prethodno od svojih bivših kolega, japanskih vojnika, čuo da se s japanskim ratnim zarobljenicima postupalo humano i da je među američkim medicinskim osobljem koje je vodilo brigu o njima bila vernica čije su roditelje, hrišćanske misionare, na Filipinima mačem pobili Japanci.

Fučida je želeo da zna kako je moguće da neko ne želi osvetu za ubistvo roditelja i zašto istrajava u veri uprkos takvoj sudbini.

Privuklo ga je i obećanje da bi to učenje, koje je naglašavalo oproštaj, moglo da mu pomogne da ukroti duševnu stihiju koja ga razdirala: bol zbog kapitulacije, gnušanje prema američkoj okupaciji, sumnje u vezi sa sopstvenom ulogom u ratu, ali i očajničku želju da opravda sopstveno i postupanje Japanske carske armije.

Kredibilitet tom obećanju davale su reči kolege avijatičara koji je imao slično iskustvo i dileme.

U to vreme je u Japanu vladala glad i stanovništvo je bilo kivno na vojsku, koju je krivilo za uništavanje državu guranjem u rat u kojem je poraz bio izvestan još pre prvog ispaljenog metka.

Puno građana se živo sećalo osionosti oficirskog kadra u ophođenju prema običnom narodu, kao i cenzure i hapšenja političkih neistomišljenika koje je sprovodila vojna policija.

Tokom rata Fučida je bio proslavljeni letački as i nacionalni heroj najvišeg statusa, a sada je bio prezren i ogorčen čovek, koji se od uvreda i maltretiranja krio u unutrašnjosti, gde je gajio živinu, osećajući da njegov život više nema smisla. 

U nastojanju da nađe izlaz iz takvog stanja, Fučida je stupio u vezu sa američkom misionarskom grupom i prešao u hrišćanstvo. 

Sastao se sa Dešejzerom i od tada nadalje njih dvojica, kao vojnici koji su direktno učestvovali u prvim napadima na protivnika i figure velike simboličke važnosti, udruženim snagama su propovedali izmirenje, oproštaj i suživot dva naroda.

Kao vatreni protestant, Fučida se potom uputio na duga putovanja po SAD s ciljem da upozna bivšeg neprijatelja, prouči Zapadnu kulturu i da, prenoseći svoje iskustvo duhovnog preobražaja, doprinese pomirenju dva naroda i širenju hrišćanske poruke o ljubavi i praštanju.

Smatra se da je tokom godina održao preko dve hiljade govora i sastanaka širom SAD, pri čemu je nailazio na širok spektar reakcija, od aplauza i hvale, preko saosećanja i razumevanja, do bučnih protesta i grdnje.

Njegov preobražaj profesionalnog vojnika, čiji je sav trud bio usmeren na što efikasniju likvidaciju neprijatelja, u mirotvorca, koji se svim snagama bori da okaje svoje grehe i bude dostojan oproštaja, bio je potpun.

Štaviše, on se krajem pedesetih sa porodicom i preselio u SAD, gde su njegova deca postala američki državljani.

Tako je Fučidina životna priča postala reprezentativni primer, moglo bi se reći i simbol, duboke i neverovatno brze transformacije Japana od agresivne kolonijalne sile žedne osvajanja u miroljubivu državu koja priželjkuje da predvodi čovečanstvo u ekonomskom razvoju i borbi za svetski mir.

Ona je i dobra ilustracija preobražaja japanskog mentaliteta, koji je u decenijama nakon rata prošao put od snažnog otpora stranom diktatu do svojevoljnog, čak entuzijastičnog, prihvatanja stranog političkog, ekonomskog i kulturnog uticaja.