O arogantnim elitama i prevrtljivom suverenu

A i zašto bi, kad politički konjunktiv nudi priliku za udoban život i malu odgovornost. "Kad bi", "da bi", "moglo bi" – sve te političke dispozicije stvaraju zonu visokog komfora koja vladajućim elitama daje priliku ne samo da kreativno zahvataju u realnost već i da je po potrebi i isključe iz kalkulacije.

Tačno je da je i do sada važilo kako je politika umetnost mogućeg, ali to "moguće" se nije shvatalo gramatički, već se odnosilo na realno izvodljiv, u stvarnosti utemeljen, racionalno definisani set rešenja.

Iako tako ne izgleda na prvi pogled, u floskuli "politika je umetnost mogućeg" nema trunke konjunktiva, samo tvrdih i bolnih odluka koje se donose na dnevnoj osnovi.

Evo jednog aktuelnog primera u prilog toj teoriji: svaki ekonomista zna da se može imati dobro sređena socijalna država ili slobodne migracije.

Svaka državna vlast koja se odluči za otvorene granice, zna, kô jedan puta jedan, da će joj se socijalni sistem davanja srušiti: u Švedskoj ranije, u Nemačkoj kasnije, u Austriji upravo sada. Svaka koja se odluči za restriktivnu migracionu politiku, zna da spasava socijalni mir ili barem kupuje vreme dok ne smisli kako da zaustavi njegov kolaps.

Čista ili-ili situacija, u kojoj su konjunktivi, onda kad se pojave, statističkog, matematičkog, kontrolisanog tipa. U logičkom mišljenju važili bi takvi kao skromni, nezahtevni konjunktivi.

Fenomen sa kojim poslednjih godina imamo posla, a najkasnije od izbijanja "Arapskog proleća" u čistom obliku, ne slavi više politiku kao umetnost mogućeg, već kao diktat željenog, tehniku zamišljenog i beatifikaciju tvrdoglavog.

Na gornjem primeru to bi izlgedalo ovako: mi, elite, hoćemo i otvorene granice i socijalnu državu. Ako realne činjenice ne kooperiraju, tim gore po činjenice.

Strategija maksimalnog dobitka

Prva posledica takve redefinicije politike na evropskom nivou jeste da su političari EU izgubili sposobnost kompromisa.

Osim sa Turskom, rekao bi neko, misleći da je srušio teoriju – kad, u stvari, nije. Ono što se pojavljuje kao visoki prag tolerancije prema transformaciji Turske u prezidijalnu diktaturu azijatskog tipa, nije kolektivni kompromis EU, već, naprotiv, rezultat odsustva kompromisa u ličnom političkom profilu Angele Merkel.

Popuštanje službenoj Ankari, ne samo u kontekstu unutrašnje politike već i prema njenim probuđenim teritorijalnim apetitima prema Iraku ili Balkanu, nema toliko veze sa EU, koliko sa nemačkom kancelarkom.

Ako bi digla ruke od izbegličkog dila sa Erdoganom, Merkelova bi morala priznati da je ne samo otvorila evropske granice u avgustu prošle godine, ne samo postojeći migracioni pritisak pretvorila u migracioni stampedo, ne samo podigla nemačku desnicu na noge već i godinu dana bila igračka u rukama turskog predsednika, njegova lična banka za finansiranje turskog povratka u diktaturu.

Priznati to, pogotovo ovo poslednje, značilo bi pokazati spremnost za kompromis, osobina koju je kancelarka polako gubila tokom svojih 11 godina na vlasti i sada potpuno ostala bez nje.

Spisak Unijinih (ne)kompromisa je vrlo dug

1. Rusija je neprijatelj, tu nema kompromisa. Sankcije su bez alternative. Evropski parlament je čak bio spreman da zgazi slobodu javne reči, mišljenja i štampe, jedno od osnovnih sakrosantnih prava liberalne demokratije, ne bi li dokazao tezu da sa Moskvom u usponu nema kompromisa. Eventualno sa Moskvom u silasku, ali onda se naravno postavlja pitanje: "Zašto?"

2. Islamska država nije ništa opasnija po slobodan svet od Rusije. Nema kompromisa. Da se tu eventualno radi o jednoj ili-ili situaciji, da bi, bar iz razloga operativnosti, trebalo napraviti top-listu neprijatelja, pa se onda sa drugoplasiranim ujediniti protiv prvoplasiranog, ili sa prvoplasiranim protiv drugoplasiranog, to je nešto što vrhunskoj hijerarhiji EU ne pada na pamet. Svaki kompromis je truli kompromis.

Horor scenario da bi se kao partner iz nužde ispostavila ID ili neka od njenih filijala, čak i nije pusti science fiction, budući da je upravo to situacija zbog koje Rusi prozivaju Amerikance oko Alepa.

3. Integracija stotina hiljada, u perspektivi miliona, muslimanskih useljenika u stara evropska društva nema alternativu. To što integracija ne funkcioniše sada, ne znači da neće funkcionisati za sto ili sto i kusur godina. Čak ima indicija da bi onda bila mnogo lakša, jer bi se fleksibilne, u visokoj meri sekularizovane hrišćanske manjine lako integrisale u novu muslimansku većinu.

4. Globalna migracija je nezaustavljiva, tu nema kompromisa. Jedini način bi bio da Unija počne da brani svoje spoljne granice kao pravu državnu granicu, ali to ne dolazi u obzir, jer bi to onda ličilo na vojnu operaciju, a tu ne pravimo kompromise.

Osim toga, i kad bi to htela, Unija nema vojsku. Imamo samo najjaču vojnu silu na svetu, NATO, ali njegova funkcija nije da brani spoljne granice EU, već da provocira Ruse, a to je full time job, 24/7. Plus, NATO treba čuvati za ozbiljne vanredne situacije, ako opet treba bombardovati neku malu evropsku državu ili uterivati parlamentarnu demokratiju i moderni federalizam u društva klanskog tipa organizacije ili lečiti baltičke kolektivne psihoze.

5. Moskva je uništila Alep i skrivila smrt stotina hiljada nedužnih ljudi. Nema prostora za kompromis. To da su ishitrene američko-evropske intervencije u Iraku i Avganistanu destabilizovale čitave regione (Pakistan, Turska, kurdsko pitanje, Libija, Mali) verovatno je tačno, ali je nebitno.

To da smo ishitreno aplaudirali "Arapskom proleću" je tačno, ali jednako nebitno. Reagovali smo iz humanističkog, a ne akademskog refleksa. Nije nam palo na pamet da je za liberalnu demokratiju potrebno imati barem delimično kompatibilne, istorijski razvijene institucije, kao što su, na primer, institucije političke reprezentacije, prava i pravde, lojalnosti (državi, a ne klanu), religije, braka, porodice, obrazovanja, društvene mobilnosti... Ko je ikada pri zdravoj pameti mogao pomisliti da su sve to zaista bitni preduslovi?

6. Naša evropska biračka tela se sve više okreću od nas. Nema veze, mi sa njima nećemo praviti kompromise. Regionalne političke elite padaju kao žrtve nacionalnih politika. Nacionalne političke elite padaju kao žrtve politike EU. Politička elita EU pada kao žrtva beskompromisnosti kancelarke Merkel. Svi se nagnuli kao domine, ali svejedno, kompromisa nema.

Ili će biti kako ja hoću, ili kako ti nećeš

Maksimizacija dobitka sa strane briselske hijerarhije EU ne bi toliko bila problem da je istovremeno praćena zdravim korektivima ili-ili formule. Čak i u radikalno megalomanskoj fazi, jedna vladajuća elita uvek može popraviti svoje opcije na tržištu realnih činjenica ako dilemu postavi na sledeći način: ili idemo u maksimalno ostvarenje namera, ili u propast.

Da li mi želimo da propadnemo? Ako je odgovor ne, onda sledi nekakav kompromis.

Ali u krugovima elita EU ovog trenutka se očigledno ne razmišlja kroz praktična pomagala ili-ili dubleta, već kruto: mi smo nosioci uzvišenih ideja, uzvišene ideje nemaju alternativu, mi smo bez alternative.

S jedne strane, žele što više demokratije, s druge, odbijaju rezultate izbora. Sad više ne samo po Evropi već i u Americi; sad više ne samo u indikativu već i u konjunktivu, unapred: Rusi "bi mogli" da spreče reizbor Merkelove u Nemačkoj, kao što su zaustavili dinastiju Klinton u Americi.

Političke elite EU s jedne strane traže legitimaciju od suverena, s druge ga preziru. Osluškuju izborno telo, da bi uradili suprotno. Pitaju izborno telo za volju, da bi je zgazili. Traže potvrdu odozdo, a vladaju za nebeske principe, kao srednjovekovni kraljevi.

Elite EU nemaju ni želju za kompromisom, ni alternativu, za razliku od suverena, koji se uvek alternativno može odlučiti za desnicu. Zato bi elite EU valjda bile pametne, a suveren glup i zapušten.

Na delu je zabrinjavajući trend. Odbijanje Zapada da se suoči sa realnim stanjem stvari jeste jako loša vest.

Ne samo za zapadna društva, već i za one zemlje što su prihvatile i dalje o svom trošku razvijale univerzalističke principe koji su stvorili snagu Zapada. Zemlje kao Rusija ili, u još većoj meri, Srbija, zemlje koje su interesno i egzistencijalno deo Zapada, čak iako su njihovi istorijski identiteti postavljeni šire od toga.

Takve zemlje se sad pitaju: koji im je bog? Zapad je od renesanse do kraja 20. veka uvek sve radio u svoju korist. Zašto sada odjednom više ne?

Zašto sada odjednom radi nešto što u krajnjem efektu počinje da liči na suicid Zapada?