Evropa na tački preloma

U proteklih godinu dana Evropa je primila mnoge ljude sa Bliskog istoka, sa Hindukuša i iz Afrike. Ipak, iako su došli i dolaze u statusu izbeglica, iako su njihovi brojevi stavili sve političke i socijalne institucije pred izazov mogućeg, ne može se govoriti o izbegličkoj krizi. Postaviti dijagnozu "izbegličke" krize, značilo bi počiniti verbalni prestup iz nehata.

Model migracija sa kojima se Evropa ovog trenutka suočava, pre se odvija po principu "ver sacrum" (sveto proleće), svojstvenom ratnički, patrijarhalno i religiozno integrisanim "muškim savezima" antičkog sveta. U okviru fenomena "svetog proleća", antički kolektiv bi slao grupe mladih muškaraca kao prethodnicu osvajanja novih teritorija.

Od njih se nije očekivalo samo da zaposednu prostor za vlastito izdržavanje već i da na taj način testiraju snagu religije, odnosno kulta koji je ujedinjavao zajednicu porekla; da kroz svet pronesu vest o snazi njene životne energije.

Fenomeni ljudske kulture su multivalentni. Primenjen u prostoru simboličkih formi, princip "ver sacrum" je pre nešto više od jednog veka iz sebe iznedrio jugendstil, čitavu jednu umetnost koja je prelazila granice važeće estetike, išla dalje, osvajala. U oblasti realnog života, ovde i sada, iz modela "ver sacrum" rođen je fenomen "maloletnih izbeglica bez pratnje" – mladih muškaraca gladnih života, fokusiranih na osvajanje i neutralizovanje svih kulturnih znakova koji prema njima ili stoje postrojeni u neprijateljskoj formaciji, ili su im naprosto nerazumljivi.

To je još Kant znao

Zajedno sa najnovijom "ver sacrum" generacijom dolaze odvojeno, raspršeni preko različitih izbegličkih ruta, najbliže porodice, dalje familije i prvi susedi. Kako stvar trenutno izgleda, čini se da su Brisel i Berlin i dalje spremni da taj trend negiraju kao fantaziju onih koji su navodno prespavali doba prosvećenosti i humanizma. Za ljubav jasne misli, ovde se u pomoć mora pozvati indeks podele na dobre ljude i loše ljude, onako kako se aktuelno upotrebljava u većini evropskih medija. Takva podela je nesavršena, generalno nepouzdana, ali u ovom slučaju tačno pogođeni fenomen koji evropskim društvima preči trezveni pogled na ono što se u rečniku svakodnevice zove izbegličkom krizom.

"Dobar čovek" (Gutmensch) stoji iznad stvari. Tu se ne misli na lakoverne ili naivne ljude već, naprotiv, na one koji sasvim svesno deluju iz promišljenog etičkog kodeksa. Svoju dobrotu takvi ne prepuštaju slučaju. Oni neguju svoju dobrotu, kultiviraju je i teoretski i praktično, oblikuju u standardni obrazac za samovoljno derogiranje prava i države.

Uzmimo na primer dobrog čoveka koji se ne štedi kad želi da shvati pravila po kojima funkcioniše svet. Radi na sebi, putuje, posmatra druge kulture, uči se poštovanju. Ako je uz to još intelektualno pošten i barem delimično empatičan, rezultat je vredan divljenja. Kao da se čitavo nasleđe humanizma javlja u jednom jedinom dahu: Poštuj tuđe kulture, običaje i religije, osloni se na vlastiti razum, deluj racionalno. Sve je to još i Kant znao, a da nije morao da napravi ni jedan korak van Kenigzberga!

Dovde je sve neupitno. Ali onda, kad je u tako skupom i dugom procesu došao do fino zaokruženog pogleda na svet, današnji dobar čovek počinje da se čudi i zgranjava nad činjenicom da svi na svetu ne misle kao on. Kako je to samo moguće da neko može biti tako drugačiji, tako nerazuman, tako nasilan!

Da bi se shvatilo kako su danas u situaciji o kojoj je ovde reč raspoređene etičke nijanse, od pomoći je jedan aksiom italijanskog filosofa istorije i prava Đambatista Vika. Prema toj Vikovoj šemi, "dobar" bi bio onaj čovek koji je izgubio sposobnost za imaginaciju celine. Takav više nema opštu sliku, samo fragmente.

U tom smislu, "loši" ljudi uživaju prednost da njihova veza sa imaginacijom nikada nije prekinuta. Zato oni mogu da zamišljaju do besvesti šta se može dogoditi sa njihovim društvima i kulturama kada jedna strana, potentnom demografijom nošena, kulturno samodovoljna religija, odjednom dođe u poziciju da određuje društveni ugovor Evrope.

Trezveni loš čovek

Naravno da se ovde za ljubav jednostavnosti preteruje. Nije da dobri ljudi ne poseduju nikakvu fantaziju. Oni su samo izgubili refleks istorijske imaginacije. Za razliku od njih, loši ljudi ne rade ništa drugo nego se prisećaju istorijskog procesa u kome su nastajale stvari kao sloboda, individualizam, racionalitet, sekularizam, podela vlasti, socijalna država ili gender-politika. "Loši", za razliku od "dobrih", nisu izgubili svest o tome kako ta dostignuća i dalje ostaju ranjiva i krhka. Najkraće rečeno: kada želi lekciju iz straha i užasa, dobar čovek ide u bioskop, loš gleda vesti dana na televiziji.

I tako, civilizacijski uskraćenima od talenta imaginacije, dobrim ljudima ne pada na pamet da se njima ili njihovim najmilijima može dogoditi nešto loše, zato što naginju ka tome da sve što je strano, nepoznato i mračno redukuju na poznato. "Zašto?", pitaju se takvi očajno posle terorističkih napada u Nici, Parizu, Briselu, Njujorku, Bostonu ili Ansbahu. "Zašto nam to rade?"

Promeniti – nasiljem

Zašto? Zato što nas mrze. Zato što žele ono što je naše, da bi ga mogli prilagoditi svom pogledu na svet i uklopiti u sopstveni sistem vrednosti. Zato što i oni, jednako kao i mi, naginju ka tome da sve strano, nepoznato i mračno redukuju na poznato.

U svakodnevici, to bi izgledalo ovako: Oni žele da nas razumeju, ali to mogu samo ako nas promene, a mogu nas promeniti samo nasiljem. I zbog toga radikalni islamisti izvode terorističke akte, zbog toga dobar deo evropskih muslimana pokazuje visok stepen razumevanja za intencije onih koji takve akte izvode.

Evropa stoji na pragu radikalnih promena. Takozvane "bele" kulture, a unutar njih pre svega Zapad sa svojom superiornom pozicijom, ne mogu i dalje ovako. Do sada su univerzalnost svojih vrednosnih sistema dokazivali snagom uzora. I sjajem oružja – nema razloga za stid, za to je ionako prekasno.

I tu sad dolazi do izražaja dramatična razlika između dobrih i loših: Dobri ljudi su spremni da od sramote pred istorijom dopuste propast vlastitih društava i budućih generacija. Za razliku od njih, loši ljudi ne prihvataju istorijsku već samo svoju vlastitu odgovornost i spremni su da se brane.

Borba za prostor javne reči

To je egzistencijalna kriza, koju je moguće rešavati samo u novom društvenom konsenzusu: Da li dobri ljudi imaju pravo da žrtvuju loše ljude? Da li su loši ljudi saglasni s time da se jedna vitalistička, strana religija udobno namesti u njihovim sekularnim društvima? I to ne u formi individualizovanih ljudi s licem, imenom i prezimenom, već kao kolektiv koji još u dolasku pregovara o grupnim i političkim pravima?

A ako u tom sudaru javnih dijagnoza loši ljudi ostanu u manjini? Jasno, onda ćemo kao društva i kulture prestati da postojimo. Čak i to je u redu, dok je jasno da se o tome vodila javna diskusija, da je postojala svest da se to događa, da smo se s takvim razvojem racionalno pomirili pri potpunoj svesti. Takav rasplet bi mogao ući u teoriju kao potpuno novi princip političke inkluzije: Ne, kao do sada, demokratija ili propast, već demokratija i propast.