Turska, kuća mrtvih generala

Evropa i Zapad su zbunjeni haosom u Turskoj, koji je izbio u momentu kad su se svi bavili raščišćavanjem haosa u Francuskoj.

Sve službene reakcije daju podršku predsedniku Erdoganu, ali na vrlo neobičan način, tako da ne podržavaju njega, već ono što bi on trebalo da predstavlja, a zbog čega je poslednjih meseci kritikovan da ne predstavlja demokratiju, ustavnost, pravnu državu, ljudska prava i odmerenost.

Prva čarobna reč u reakcijama je po učestalosti "demokratija". "Demokratski poredak u Turskoj se mora poštovati", poručila je iz Ulan Batora kancelarka Angela Merkel preko svog portparola. Interpretacija SDZ (Süddeutsche Zeitung): "Solidarnost Berlina je sa demokratijom, ne sa Erdoganom".

Šef nemačkih Zelenih, Čem Ozdemir, koji u poslenje vreme ima status neslužbenog državnog portparola po pitanju Turske, još jasnije podvlači razliku: "Ni vojni puč, ni civilna diktatura – Turskoj je potrebna demokratija za sve. Sada."

Reagovanje iz Brisela, koje su zajednički potpisali Junker, Tusk i Mogerinijeva je prava poslastica za ljubitelje loše sakrivenih poruka o političkim namerama.

Najpre doza razumnog evrocentrizma u izjavi "Turska je važan partner Evropske unije", prevedeno, "kuku nama, ako dobijemo još jednu nepoznatu varijablu". Nakon toga slede prioriteti Unije poređani po relevantnosti: Podrška demokratski izabranoj vladi, podrška institucijama zemlje (i vojska je institucija jedne zemlje!) i tek na trećem mestu podrška pravnoj državi.

Da li su demokratija i pravna država jedno isto?

Jedna zemlja može da ima vladu izabranu po svim pravilima formalne demokratije, a da ipak nije uređena po principu vladavine prava, niti misli sasvim ozbiljno o svom ustavu. Kako se u reakcijama Evropljana, ne nužno iz Unije, rangiraju te kategorije?

Austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc, na primer, podržava najpre pravni poredak u Turskoj, onda državni red koji se zasniva na poštovanju zakona, kao treće ljudski život, na koji bi morale da paze sve snage u Turskoj, a kao četvrto pravnu državu.

Kurc, verovatni kancelarski kandidat austrijske Narodnjačke partije na idućim izborima, na taj način četiri puta ponavlja jedno isto – da je problem Turske problem stabilne pravne države, te da je taj problem postojao i pre puča.

Moskva preko ministra spoljnih poslova Lavrova šalje poruku da je najvažniji ustav, pa prema tome situaciju u Turskoj treba rešavati isključivo ustavno-pravnim mehanizmima. Lavrov nije bez razloga uzvukao ustav kao glavnu kategoriju – Erdogan je u sporu i sa sudijama Ustavnog suda.

Razlog zašto svi insistiraju na pravnom sistemu, i to po nekoliko puta u raznim verbalnim kombinacijama je jasan – svi se boje Erdoganovog besa. Besa napolju, prema Evropi, osvete unutra prema nacionalnim institucijama i krhkom nacionalnom miru.

"Ovo je jedna dramatično opasna situacija. Svejedno ko ostane na vlasti, ili dođe na vlast, imaće ogromnu odgovornost da spreči krvoproliće i građanski rat", izjavljuje potpredsednica nemačkog Bundestaga Klaudija Rot.

Isto misli i Lavrov: "Krvavi međusobni obračuni se moraju sprečiti". Kako, već je rekao – ustavno-pravno.

Pored toga što smatra da je puč izveden "nekako diletantski", FAZ se najviše boji Erdoganove neuračunljivosti: "Jasno je kako će on reagovati. Već kod mnogo manjih izazova, kao što su bili protesti u parku Gezi, ili otkriće korupcione afere od pre tri godine, on je s besom udarao okolo i duboko polarizovao društvo. Sada mu se nudi šansa da pomiri društvo i zatrpa stare rovove."

Ali, da li je to u njegovoj prirodi? NZZ stavlja tu temu pod stavku "ono što se ne zna". A ono što se ne zna je, prema tom švajcarskom listu, kakve će biti posledice po zemlju. Prognoza: "Čišćenje armijskih redova će biti brutalno i dodatno će potresti zemlju. Erdogan će ovu situaciju iskorititi da zadrži i još ojača svoj autoritarni kurs."

Ko je izveo tenkove na ulice?

Lista NZZ-a "ne zna se" ima još jednu stavku – ko stoji iza puča? To prema NZZ-u nije jasno: "Možda jedan otpušteni oficir iz Generalštaba, možda neko drugi. Erdoganova vlada tipuje na verskog lidera Fetulaha Gulena koji sedi u američkom izbeglištvu."

U izveštaju SDZ-a je ključna sledeća rečenica "nemačka vlada je iznenađena vojnim pučem u Ankari".

"Iznenadni vojni puč" je tautologija jednako kao i četiri formulacije šefa austrijske diplomatije kojima poziva Ankaru na poštovanje zakona. Suština vojnog puča je da je iznenadan. Postoje najavljeni vojni pučevi, ali oni, kao i najavljene revolucije, uglavnom ne izbijaju.

Stvar je u tome da se ta rečenica iz "Süddeutsche" čita kao odgovor na neizgovoreno pitanje koje visi u vazduhu – da li ima onih koji nisu iznenađeni? Francuzi su tri dana pre puča zatvorili ambasadu u Turskoj zbog "nesigurne bezbednosne situacije" (u Turskoj, ne u Francuskoj, trenutno ih je lako zameniti).

Istina, situacija u Turskoj nije bila optimalna ni pre pokušaja puča, ali Pariz je zatvorio jedan diplomatski kanal, a ne otkazao turistički aranžman, tu je teško govoriti o koincidenciji.

Opet, i svaki medijski paranoik s minimumom osećaja za realnost bi znao da Francuzi ne bi tako upadljivo najavili svoje diplomatsko povlačenje iz Ankare tri dana pre vojnog puča, zato što bi onda svi znali, da su oni znali, a sad zna i Erdogan...

I nije tu potrebna neka naročita mudrost, svaki politički istoričar je znao da će u Turskoj doći do (pokušaja) državnog udara. Svaka nacija u trenucima krize reaguje po nacionalno proverenim istorijskim modelima: Englezi i Japanci se povlače na svoja ostrva, Amerikanci se dodatno naoružavaju, i privatno i državno, Rusi pružaju ruku svetu pod svojim uslovima, Francuzi se grle i pevaju Marseljezu, turska vojska pučem spasava Ataturkovo sekularno nasleđe, a Srbi putuju na odmor u Tursku. Nemci na kraju sve upropaste.

Svet je u suštini tako predvidljiv.

Šta EU zna, vidi i čuje?

Kad Ankara krvari, Brisel i Berlin zakazuju termin za zašivanje (svojih) rana. Problem je da Evropa u poslednje vreme već po stečenom refleksu gleda na pogrešnu stranu. Kako god se evropski lideri okrenuli, glavna eksplozija je uvek iza njihovih leđa.

Čak više nije moguće izdvojiti ni dva mirna dana za posetu evro-azijskom samitu u Ulan Batoru – jedne noći teroristička drama u Nici, naredne državni prevrat u Turskoj.

Nije primećeno ni da je u međuvremenu Erdoganov ministar spoljnih poslova bio u Bosni i pripretio kako muslimanski narod tamo više niko ne sme da bije. Ostali narodi nisu spomenuti, pretpostavka je, njih može da se tuče, barem je simbolička poruka te vrste poslata Briselu.

Da li je Evropa postala tako ranjiva zato što je spora, ili je, naprotiv, nezdrava brzina njenih lidera dovela do toga da postane ranjiva?

Dobronamerno tumačenje: Evropsku uniju usporavaju njeni lideri koji su, Amerikanci bi rekli "izgubili misiju", i sad samo puštaju da ih događaji pretiču. Svet je ubrzao sam od sebe, nezavisno od odluka koje se donose u Briselu, Berlinu ili Parizu. Sad nam samo trebaju drugi političari, brži u odlukama, pa će sve biti u redu.

Relativno objektivno tumačnje: Evropska unija je nekim odlukama bitno doprinela da se ubrzaju poslovi sveta, i sad propada po spirali koju je sama izazvala. Bila je prebrza u situacijama koje su zahtevale više osećaja za finese – prema američkim vojnim intervencijama, prema NATO širenju na istok, prema ruskim osetljivostima, prema demografskim posledicama Arapskog proleća. Nema razloga menjati političare, naprotiv, neka ovi koji su tu ostanu i pojedu ono što su skuvali.

Rezignirano tumačenje: Društva "belog čoveka", ono što se obično podrazumeva pod slobodnim terminom hrišćansko-jevrejske civilizacije, nalaze se u silaznoj fazi. Evropska unija čini što može, iako to često izgleda kao da naručuje muziku na palubi Titanika. Merkelova je to prva shvatila, i sad samo priprema evropske nacije na neizbežno. Rusi, Srbi – svi oni dele tu sudbinu, bez obzira na to da li imaju člansku kartu Unije ili ne.

Evropu ranjava turski vojni puč na još jedan način. Od noći između petka i subote, kao i čitavog dana juče, u austrijskim i nemačkim gradovima su se smenjivale demonstracije turske dijaspore, čiji pripadnici u apsolutnoj većini spadaju u simpatizere turskog predsednika i njegove AKP partije.

Sledeći Erdoganov poziv preko društvenih mreža, izašli su mašući turskim zastavama, redovi popunjeni "sivim vukovima", pronoseći turske nacionalne simbole ulicama Beča i Berlina, šaljući poruku Evropi da je integracija slepa ulica.