Da li Evropa korača desno

Da bi uopšte počelo da se odgovara na to pitanje, najpre treba sagledati stanje stvari, onako kako ga ovog trenutka vide i opisuju evropski mediji, njene javnosti i politički timovi na vlasti. 

Austrija: Više od 35 odsto glasača izjasnilo se u prvom krugu predsedničkih izbora za Norberta Hofera ((FPO), što ga čini jasnim favoritom za drugi. U nacionalnom parlamentu FPO je treća snaga. Poslednja ispitivanja javnog menja pokazuju kako sve veći deo glasačkog tela smatra da bi šef stranke Hajnc Kristijan Štrahe bio bolji kancelar od Vernera Fajmana (SPO). 

Belgija: "Flamanski interesi" (VB) je po broju minorna snaga i u nacionalnom belgijskom i u pokrajinskom flamanskom, i u Evropskom parlamentu - ali kad desnica drugde u Evropi uknjiži neki uspeh, svi se novinari sjate kod najpoznatijeg VB-poslanika Filipa Devintera da iz prve ruke dobiju potvrdu rođačkih odnosa desnice sve i svuda.

Danska: Danska narodna partija (DF) je u nacionalnom parlamentu još od 2001, gde u kontinuitetu podržava manjinske liberalno-konzervativne vlade. Od izbora prošle godine su po broju poslanika druga parlamentarna snaga. Stroga migraciona politika Danske ide na njihov račun.

Finska: "Pravi Finci" (PS) čine treću snagu u parlamentu i sede u koalicionoj vladi desnog centra.

Francuska: Gledano po brojevima, Nacionalni front (FN) je neznatna snaga u nacionalnom parlamentu (po dva u Donjem domu i Senatu), ali od izbora pre dve godine šalje najviše nacionalnih poslanika u Evropski parlament. Osnivač Žan Mari Le Pen je bio antisemita, ćerka Marin je popravila odnose sa francuskim Jevrejima i usmerila oštricu partijske politike na drugu stranu, prema muslimanima.

Holandija: Na poslednjim izborima 10 odsto glasova, na pretprošlim čak 15, u oba slučaja dovoljno za visok parlamentarni status: "Partija slobode" (PVV) Gerta Vildersa je treća snaga u nacionalnom parlamentu, trenutna ispitivanja javnog mnjenja daju joj čak 26 odsto na idućima (u martu 2017).

Hrvatska: Neobično, ali kad obrađuju liste desnih populista, većina evropskih pisanih medija preskače Hrvatsku. Razlozi su brojni, a glavni verovatno ima veze s time da tamo i nisu na delu moderne desnopopulističke tendencije, već sasvim staromodno ustaštvo u singularnom primeru istorijske revitalizacije nacionalne inačice fašizma/nacionalsocijalizma.

Mađarska: Nacionalno-konzervativni i desno-populistički Fides većinski vlada parlamentom, nacijom i državom već šest godina. Sve što trenutno rade na zaustavljanju priliva islamskih migranata, tehnički gledano, evropske nacionalne države su "prepisale" od Orbana.

Nemačka: Nakon poslednjeg debakla na regionalnim izborima, vladajući, nekad konzervativni CDU kancelarke Merkel, odlučio je da "neće trčati za AfD-om", što znači da, iz razloga koji se po volji mogu nazvati i strateškim i tvrdoglavim, neće menjati politiku koja je dovela do jačanja AfD-a. Redovni izbori za nacionalni parlament planirani su u jesen iduće godine.

Norveška: Nacionalistička "Partija napretka" (FrP) je već tri godine član koalicione konzervativne vlade. U decembru prošle godine, na vrhuncu migrantskog talasa, partija je dobila novoosnovani, tačno za nju skrojen ministarski resor za migraciju i integracije.

Poljska: Od prošle godine "Partija prava i pravde" (PiS) većinski vlada Poljskom. Njeni neprijatelji su brojni: muslimani, štampa, sudstvo, školski udžbenici, Donald Tusk, Rusija i svaki uterus van prvobitne funkcije. Rusija je uglavnom bez konkurencije, ostali prioriteti se menjaju.

Švedska: Opozicioni "Švedski demokrati" (SD) su na izborima 2006 još ležali ispod cenzusa od četiri odsto, ali su onda sve nadoknadili: Četiri godine posle toga osvojili su 5,7, zatim na to pre dve godine dodali još sedam odsto i sad su treća snaga u parlamentu, koji se nalazi u osetljivom odnosu sa manjinskom vladom socijaldemokrata i zelenih.

Velika Britanija: Matematički slična situacija kao u Francuskoj sa FN: "Nezavisna partija" (UKIP) Najdžela Faradža ne igra neku posebnu ulogu u nacionalnom parlamentu (jedan poslanik), ali je zato u Evropskom parlamentu najbrojnija politička snaga iz te zemlje.

Zaostala zrna istorijske desnice

Problem političke prakse, još više teorije, a najviše medija, u vremenu - negde dve poslednje decenije - od kad se desničari legalno i legitimno useljavaju u nacionalne parlamenate, osnivaju alijanse u Evropskom parlamentu i bore za status odgovornih političara, postaje jasan već na osnovu gornje, u grubim skicama sastavljene liste.

Razlog: Na takvim listama se sabiraju političke babe i žabe, jaja i kokoške, uzroci i posledice, zanemaruju transformacije, difamiraju glasači, i na sve to još, kao jedini istorijski primer srodstva, izvlače Musolonijevi fašisti i Hitlerovi nacisti.

Jedine današnje politički relevantne ličnosti koje bi odgovarale tom tipu desnice su flamanski parlamentarac Filip Devinter i hrvatski ministar kulture Zlatan Hasanbegović - prvi neuspešno radi na rehabilitaciji flamanskih nacionalsocijalističkih kolaboracionista, drugi uglavnom uspešno na rehabilitaciji ustaških krvnika Jasenovca.

Istovremeno, snage koje su Hrvatskoj otvorile put za revitalizaciju istorijski poražene ideje ustašstva, službeno ne pripadaju desnici - HDZ je pod Tuđmanom važio kao desno populsitička stranka, ali je pod Ivom Sanaderom dovoljno transformisan da je primljen u asocijaciju Evropskih konzervativnih partija.

Da bi evropski mediji krenuli oštrije na Hrvatsku, morali bi prvo da krenu na grupaciju konzervativnih i demohrišćanskih stranaka u Evropskom parlamentu.

Ne može se reći da taj najbrojniji klub Evropskog parlamenta sada "štiti" HDZ, ali da bi se jedna ugledna institucija formalno pokrenula protiv svog uvaženog člana, potrebno je da taj "neposlušni" element skupi kritičnu masu epizoda kao ovu s Jasenovcem. Da pređe Dara meru, narodski rečeno.

Moderni desni populizam

Većina današnje parlamentarne desnice spada u grupu populista, pri čemu je njihova desna orjentacija vrlo uslovna, jer mediji i politolozi konstantno skaču između etiketa "desni populizam" i "ekstremna desnica", čime iz različitih razloga - politička korektnost, uslovni Pavlovljev refleks "Hitler dolazi!", strah od sistemskih promena - ne prave razliku između ta dva pojma.

Od te većine opet, najviše njih se može svrstati u kategoriju slobodno nazvanu "šovinizam države blagostanja". Prevedeno: "domaći prvo, onda svi ostali". Tu su FPO, FN, Lega Nord, Fides, FrP, PVV, AfD...lista je duga.

Njihov nacionalizam, odnosno Blu-Bo ideologija ("Krvi i tla") iscrpljuje se u racionalnom prihvatanju nove definicije "domaćih" - to su svi oni koji su već tu, doselili ranije, primili državljanstvo, naučili jezik, decu podigli u lokalnom duhu, uživaju sva zakonom garantovana ljudska, ali ne traže kolektivna prava, a religiju tretiraju kao privatnu stvar, bili oni katolici, muslimani, pravoslavni, budisti ili konfučijanci.

Takve stranke su obično naglašeno pro-izraelske i fokusirane na dobre odnose sa lokalnim jevrejskim zajednicama - koje, naravno, ostaju sumnjičave prema tim izlivima ljubavi, ali ne više nego to su generalno nepoverljive prema svim ostalim evropskim strankama, konzervativnim ili socijalističkim.

"Šovinizam države blagostanja" dolazi do izražaja kod desnih populista kao čuvanje ograničenih resursa socijalne države u situaciji predvidljivih demografskih prilika, funkcionirajućeg tržišta rada i stabilnog međugeneracijskog ugovora. Najkraće formulisano, oni rade ono što su nekad radile socijaldemokrate, kada je socijalni mir spašavao kapitalizam.

Rođene ne iz ruševina nacionalsocijalizma, već na razvalinama "multi-kulti" ideje iz šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog veka, stranke desnog populizma su pozicionisane anti-islamski, refleks koji sa aktuelnim migracionim talasom raste geometrijskom progresijom.

Quo vadis, Austrija?

Te stranke politički, programatski i emotivno reaguju na one epizode koje "obični" konzervativci, ili uredne socijaldemokrate rado ignorišu - kad god mogu. Problem je što sad više ne mogu.

Šta recimo, može biti presudno za pobedu Hofera FPO na predsedničkim izborima u Austriji? Ne to da je 51 odsto glasača nakon prvog kruga prošle nedelje sebi obećalo da će 22. maja glasati za njega, već sve one informacije koje se u tom periodu objavljuju u medijima.

Na primer, da će vlada u Austrija ove godine na zbrinjavanje migranata stiglih od prošlog avgusta potrošiti ne jednu milijardu kako je još zimus govorila javnosti, ve dve milijarde evra, od toga 1,6 milijardi za socijalna davanja, ekonomski gledano "poklon".

Istovremeno, Austrija ima skoro pola miliona "domaćih" nezaposlenih i do iduće godine planira dalji porast stope nezaposlenosti sa 5,9 na 6,4.

Skoro trista hiljada "domaćih" Austrijanaca živi preko zime bez grejanja, jer u domaćem budžetu nemaju sredstava za tu vrstu luksuza.

U međuvremenu, postotak seksualnih delikata koji otpada na nove "azilante" iz muslimanskih kultura skočio je na više od pet odsto - pri čemu ta kategorija statistički iznosi tek jedan odsto domaćeg stanovništva. Na dva za Beč važna saobraćajna punkta - Milenijum i Prater - šetaju se grupe alžirskih azilanata naoružanih mačetama, ili čečenskih "zaštitnika" žena koje se usudi u kafiće bez muške pratnje (ili s njom).

Priča desetogodišnjaka iz porodice srpsko-romskog porekla, koji je prošlog septembra u bečkom gradskom bazenu silovan od strane duplo starijeg iračkog azilanta, tek sada, kao sudski proces, razvija svoje delovanje u javnosti. O detaljima uglavnom izveštava žuta štampa (kao "Österreich"), koja poslednje vreme provodi u pravom bulevarskom raju - gde god zagrabiš, sve istinite informacije, ništa ne moraš ni da izmišljaš! Zašto si silovao dečaka? "Zato što četiri meseca nisam imao seks." Neka se smiluje ko može.

Azilanti i migranti, pogotovu oni sa velikim porodicama, imaju veće koristi ako optiraju za takozvana "minimalna socijalna primanja" ("Mindestsicherung"), nego ako rade. Samo jedan slučaj: da bi zaradio 5.700 evra, koliko dobija jedanaestočlana porodica iz Avganistana, otac familije, niže obrazovanje, morao bi da nađe posao sa bruto platom od preko 10.000 evra - skoro kao kancelar!

Istovremeno, oni koji primaju "minimalni socijalac" kao ta porodica, ne plaćaju medicinske usluge, lekove u apoteci dobijaju bez participacije, imaju prednost kod dobijanja jeftinih opštinskih stanova (Gemeindewohnungen), a gradskim prevozom se voze skoro pa besplatno.

Austrijska socijaldemokratska stranka (SPÖ) vidi da se tu troši i rasipa socijalno i ekonomsko blagostanje stvarano generacijama, ali njeno rukovodstvo se i dalje više brine da ga mrak ne zatekne u blizini desnih populista, nego na prečici ka građanskim nemirima.

"Desno, volim te desno..."

Mnogo toga se u Evropi promenilo odkada su simpatizeri prvih zelenih partija, izraslih iz ideologije "dece cveća" recitovali Lorkine stihove "zeleno, volim te zeleno...".

Sličan niz primera, kao onih iz Austrije, mogao bi da se ispriča i iz Nemačke i Švedske, pa i šire od toga, kao realističan trend u bilo kojoj evropskoj državi sa bilo kojim stepenom atraktivnosti za masovnu, nekontrolisanu islamsku migraciju.

Jasno je da migranti dolaze u razvijene evropske zemlje zato što su njihove uništene ratom, lokalnim korumpiranim elitama, ili klimatskim promenama, ali, kaže jedan komentator u dnevniku Prese "šta će se dogoditi kada šanse za pristojan život ovde postanu isto tako loše kao one od kojih su pobegli od kuće?"

Šta će se dogoditi kad na nemačkim ulicama "domaći" počnu da podižu barikade, pale kontejnere i pljačkaju prodavnice? Šta ako u Francuskoj i Belgiji nastave da na naplatu stižu krvave državne obveznice propale integracione politike? Šta ako Hofer pobedi za tri nedelje i onda odluči da on ipak ne želi da igra igru sistemski konformnog predsednika?
Šta ako to više nisu samo automobili koji u Evropi voze desno, već sve stranke, političari i biračka tela?

Da li ćemo Prvi maj ubuduće slaviti sa novim radničkim partijama - desnim populistima?