Ujedinjeni protiv Rusije, u čiju korist?

O toj knjizi se može govoriti na više načina: šta je autor hteo da kaže, na koje adute je pri tome računao i sa kojim problemima se sreo.

Autorova namera bila je da u širokom vremenskom luku, od srednjeg veka do danas, ogoli korene rusofobije kao konsekventnog produkta geografije, politike i ekonomije evropskih, u daljem razvoju atlantskih sila.

Autorov adut pri tome bio je bilateralni ruski ambasador u Austriji Dmitrij Lubinski, čije je prisustvo na promociji u Biblioteci grada Beča prošlog utorka dodalo događaju neophodnu notu političke neposrednosti i brizantnosti.

Autorov veliki problem bilo je upadljivo odsustvo glavnog recenzenta knjige, univerzitetskog profesora iz Inzbruka i najpoznatijeg austrijskog "rusologa" Gerharda Mangota, s prve javne promocije Hofbauerove knjige.

Pati li Evropa od hronične rusofobije?

Da, tvrdi autor u nekoliko paralelnih argumentacionih linija svoje 300 stranica duge knjige. Linija koja seže u daleku prošlost je, na sreću, tek nekoliko stranica duga i uglavnom ne ide dalje od zaključka da je u njenom toku predstava o "despotskom ruskom caru" transformisana u "varvarski ruski narod", a misaoni model "varvarskog ruskog naroda" se u nastavku kao "poluazijski mentalitet" uselio u diplomatske i političke stereotipe Evrope 19. veka.

To je, međutim, samo bila neujednačena, nekonsekventna praksa (Rusija, Nemačka i Austrija su bile saveznice protiv Napoleona), kojoj je nedostajao teoretski momenat, sistematska refleksija stava prema ruskoj negativno definisanoj "različitosti".

Trenutak rađanja teorije o Rusiji kao singularnom geopolitičkom problemu evropskog kontinenta, Hofbauer stavlja u 1904. godinu, kada britanski ekonomski geograf Helford Mekinder (Halford Mackinder, 1861–1947, prvi direktor i osnivač London School of Economics) definiše paradigmu "geografskog srca", u originalu "heartland-theory".

Od tog trenutka, a to je već nakon prvih tridesetak stranica, Hofbauerova argumentacija se kreće unutar granica starije sadašnjosti ili novije prošlosti, ako se tako može opisati kulturna starost 20. veka, čije su tematske celine i javni dijalozi zadržali aktuelnost i za današnje generacije.

U knjizi "Geografska osa istorije" ("The Geographical Pivot of History", 1904), Mekinder je prostoru ruske Azije dodelio status "srca sveta" – na ruskom se njegov "heartland" tako i prevodi, kao "srčevina" – što onda u logički doslednom razvijanju teze znači da onaj ko kontroliše tu "osu" ili "pivot", kontroliše svet.

Tako je rođen geopolitički stereotip koji se u nastavku prošetao kroz nekoliko faza. Kao teorijska misao evropskih društava, ali i kao aktivna politička platforma evropskih i atlantskih integracija, taj je stereotip ostao fanatično fokusiran na potencijal ruske moći.

Geopolitička matrica "srčevine" je ovde nužno predstavljena vrlo pojednostavljeno, dovoljno je samo reći da ona čini pojmovnu bazu iz koje američki teoretičari Nikolas Spajkmen (Nicholas Spykman 1893–1943) i Džordž Kenan (George Kennan, 1904–2005) još u toku Drugog svetskog rata formulišu postulate takozvane "containment" politike, odnosno "zadržavanja", "opkoljavanja" Rusije.

Kombinovani teorijsko-praktični putokaz preuzima odatle Zbignjev Bžežinski (rođen 1928), koji, i kao predsednički savetnik i kao autor ("The Grand Chessboard", 1998), više ne doživljava američku globalnu supremaciju kao cilj, već kao činjenicu.

Ako se uz Bžežinskog još spomene orijentalista Bernard Luis (Bernard Lewis, rođen 1916), teoretičar najzaslužniji za atlantsku "islamsku kartu" kojom je osamdesetih i devedesetih forsiran "containment" Rusije, onda se stiže ne samo do glavne argumentacione linije u Hofbauerovoj knjizi, već i do razumevanja refleksa iz kojeg Madlen Olbrajt (rođena 1937) u novom-novcatom intervjuu austrijskom listu Prese pre šest dana kaže kako je ruski predsednik Putin "pametan, ali vrlo zao čovek", ili se osmeli za izjavu na granici rasizma kako bi "radije živela u svojoj nesavršenoj američkoj domovini, nego provela dva minuta kao kineski građanin".

Svi protiv Moskve – cui bono?

Geopolitička bezbednosna arhitektura raspala se 1991, "od onda brojimo 25 izgubljenih godina", rekao je Lubinski.

On je ponovio kratku istoriju raspada Sovjetskog Saveza, sa svim stanicama usmenih obećanja koje je NATO davao Moskvi – da se neće širiti na rubne zemlje oko njenih granica, ili "rimland" u terminologiji Spajkmena.

Usmeno obećanje, rusko radovanje – nigde nema nijednog potpisa, nijednog dokumenta koji bi nepobitno dokazivao motivaciju Moskve da bez garancija s druge strane, u relativnoj tišini "raspusti" državne teritorije koje su joj skupljali još Petar Veliki i Katarina Velika.

Suprotno konceptu evroazijskih integracija, kojim je Moskva upadljivo reagovala na uvođenje sankcija pre dve godine, Lubinski izjavljuje da "za Rusiju nema većeg prioriteta nego što je Evropa".

On iznosi podatak da je obim trgovinske razmene Rusija–EU 2013. godine iznosio 450 milijardi evra, dok je danas pao na 200 milijardi. Istovremeno, obim razmene Rusija–SAD je u poslednje dve godine porastao (!) 40 odsto, "ali je još uvek vrlo mali", pa se zato uvek treba pitati "Cui bono?", u čiju korist rade sankcije, kome koriste.

Ambasadorova primedba o Evropi kao prioritetu ruske spoljne politike, odnosno suptilno spuštanje evroazijskog koncepta pola stepenika niže, može se shvatiti kao priznanje da Rusija ne uspeva da kompenzuje vakuum koji je ostavio "odlazak" Evrope – dok istovremeno ne razume zašto Evropa odbija da prihvati da ni ona ne uspeva da kompenzuje vakuum koji je ostavio "odlazak" Rusije.

Šta dalje? Da bi se ukinule sankcije, "Moskva mora u potpunosti da poštuje slovo ugovora 'Minsk 2', što je vrlo neobična konstrukcija, kada se zna da 60-70 odsto njegovih odredaba zavisi od Kijeva – a da i pored toga EU ne vrši direktan pritisak na Kijev. Trenutni problem je da je sankcije jednostavnije nastaviti, nego ih ukinuti", kaže Lubinski i dodaje da "vrlo sumnja kako će ijedna evropska zemlja smoći hrabrosti da u junu podigne glas protiv produžavanja sankcija".

Žestina i ton kojim je Lubinski spomenuo Krim u smislu "Krimska priča pripada istoriji. Krim je kod kuće. To pitanje je definitivno rešeno!" na trenutak su podigle zavesu na velikoj diplomatskoj bini gde se "Donbas", "Minsk 2" i "potpuna implementacija" koriste sa strane evroatlantskih partnera kao šifra za "Krim se vraća kući u Ukrajinu".

Sve ipak nije tako loše kao što izgleda. "Budite sigurni", rekao je Lubinski, "da nijedan ruski potez u Siriji ne prolazi bez dogovora Moskve i Vašingtona – sve je koordinisano u međusobnim kontaktima!"

Drugim rečima, sada imamo zajedničke pretnje koje nas ujedinjavaju – ali istorijske "slike neprijatelja" se i dalje perpetuiraju.

"Slika neprijatelja" bez slika

Lubinski je skupu dao neophodnu dozu političke provokacije, koja, čak i ako je jasno da tu nisu odavane nikakve stvarne tajne velikih diplomatskih igara, pruža više nego dovoljno materijala za razumevanje aktuelnog momentuma između Rusije i atlantskih partnera.

Prvi austrijski ekspert za Rusiju, Gerhard Mangot, od početka konsekventni kritičar antiruskih sankcija, trebalo je da pruži to isto, samo iz ugla teorije. Nije se pojavio, ima grip, što bi delovalo sasvim verodostojno da je izdavaču istovremeno poslao kratku pismenu recenziju knjige – a nije.

Umesto njega, došao je Diter Zegert (Dieter Segert), profesor na bečkom Fakultetu političkih nauka, specijalista za istočnu Evropu, takođe ugledno ime u univerzitetskom pogonu, ali bez Mangotove lakoće provokacije. Zegert se nije osećao ugodno u svojoj ulozi, verovatno jer u čitavoj gužvi oko gripa i zamene nije imao vremena da pročita knjigu koju predstavlja.

U njenoj strukturi ima nečeg lagano propagandističkog, što čak i nema toliko veze sa kvalitetom autorove argumentacije – neosporno je da se Evropa sreće sa nekim istorijskim modelom teškog nepoverenja, kad se, sve bežeći od "zavisnosti" od Rusije upućuje direktno u zavisnost od Turske, ili u zavisnost od američke politike prema sunitskim despotijama!

Problem je ideološko "srce" autora, koji, da bi oduzeo snagu kritičarima, i sam sebe svrstava u "antiimperijalističku levicu". On je dakle, levo, vrlo levo, što nije smer kojim se kreće glavnina sveta, uključujući i Rusiju.

Prilikom čitanja knjige na momente nije jasno da li on kritikuje jedan istorijski geopolitički stereotip koji ostavlja teške posledice u društvenom i ekonomskom tkivu Starog kontinenta, ili proziva vladavinu svetskog kapitala – istina, te dve stvari se nekad preklapaju, ali one nisu jedno te isto.

No, najteži propust Hofbauerove knjige nije u ličnom svetonazoru autora, na koji on ima pravo, nije ni u predstavi da već sto godina igramo jednu istu društvenu igru "sapleti Rusiju", jer tu je definitivno u pravu.

Propust je, naprotiv, u autorovom apsolutnom ignorisanju činjenice da živimo u vizuelnoj kulturi, u svetu kojim dominiraju slike – u medijima, u politici, u nauci, u ratu, u kulturi sećanja – a da je on napisao "Sliku neprijatelja" bez i jedne jedine slike!

Naravno da je nemački termin "Feindbild" metod interpretacije društvenog smisla, a ne bukvalna "slika neprijatelja", ali ako se danas govori o reprodukciji istorijskog stereotipa "ruskog medveda" u zapadnim medijima, onda nije loše videti poneku naslovnicu ili karikaturu, a ne čitati njihove opise.

Na primer, "neprijateljska slika" u nemačkom jeziku može da bude i reč "Rus" upotrebljena u jednini ("Der Russe") – ali pokazati kako se ta reč pretvara u čitavu jednu konstrukciju hegemonijalne interpretacije, kako njena semantika raste do uvrede i nipodaštavanja, ne može se bez pomoći prezentovanih simboličkih formi, vulgo-slika.

Da je autor vodio više računa o vizuelnoj senzibilizaciji duha vremena, njegova knjiga bi našla lakši put do čitatelja i prevoda, što tema zaslužuje.

Ovako, ona se nalazi u praznoj fioci medijalnog sveta – kao kada bi se, na primer, ovaj tekst produžio na 300 stranica bez namere da preuredi unutrašnju strukturu i izgradi precizniji kategorijalni aparat.