Izbeglički paradoks

"Grozne granice" nisu etički jednoznačan pojam – one su dobre jer se brinu za preciznost u mišljenju i političkom delovanju. Izbeglicama i migrantima one, međutim, šalju paradoksalne signale autsajderstva i utopije.

Ponovo se govori o granicama. Tačnije o tome da li ponovo smemo da govorimo o granicama. Novi granični režimi na Balkanu, ograda između Mađarske i Srbije, kontrole između skandinavskih zemalja i na austrijskim južnim granicama demonstriraju povratak jedne u Evropi odavno, kako se verovalo, sahranjene prakse.

U intelektualnom diskursu, međutim, ustalio se u poslednje vreme običaj da je o granici dozvoljeno pričati samo u modusu moralne osude. Onaj ko, kao filozof Peter Sloterdijk, konstatuje da su evropska društva "zaboravila granice", mora računati sa lavinom užasavanja i osuda. Za mnoge u evropskim intelektualnim elitama granice se danas pojavljuju kao nešto nedopustivo grozno, nešto što bi bolje bilo kad ne bi nikad postojalo.

Kad bi stvar bila tako jednostavna! Jer, granice mogu da budu i jedno i drugo – i zastrašujući signali nečije isključenosti i obećanje boljeg života.

Pokušajmo da bacimo jedan trezni pogled na fenomen granice. Granice definišu političke zajednice i državni suverenitet, granice odvajaju ljude po socijalnim, kulturnim, religioznim, jezičkim i etničkim kriterijumima. U formi jezičkih preciznosti i definicija, granice se brinu za to da mislimo jasno i ne govorimo uvijeno i neobavezno.

Premalo se obraća pažnje na to da upravo u oblasti društvenog života granice imaju zaštitnu funkciju. Svako pravilo, svaki zakon, svaki propis, svaki tabu, svako pravo povlači u suštini jednu granicu: dovde i ni koraka dalje! Granice i respekt od granica su tu da bi štitili slabije. U tom smislu je odbrana granica akt humanosti. Jer, u svetu bez granica, trijumfuju samo jači.

Ako su granice tu da bi markirale i simbolizovale pripadnosti i identitete, onda se ni Evropa nije definisala samo preko izbrisanih unutrašnjih granica, već pre svega preko jedne kontrolisane spoljne granice.

To nije značilo izolaciju i ograđivanje, i ni u kom slučaju nije dostajalo da bi se nazvalo izgradnjom tvrđave Evrope. To je samo značilo, da je Evropa bila na potezu da sebe shvata kao političku tvorevinu, u čiji suverenitet onda naravno spada i briga za osiguravanjem spoljnih granica.

Kako porozno će one biti definisane, kakvi pravni režimi azila uspostavljeni, kakva migraciona politika sprovođena – sve bi to trebalo da bude izraz političkog dijaloga i političke volje, prelivenih u pravnu praksu. Od toga smo, međutim, do sada videli i čuli jako malo.

Za izbeglice i migrante je granica zbog toga posebno paradoksalni doživljaj. S jedne strane ona je prepreka, koja se prevazilazi uz prihvatanje visokog rizika, s druge strane je upravo ta omražena granica za njih izraz nade, da je iza nje sve drugačije i bolje.

Onaj ko beži, ko za svoju porodicu traži bolje šanse, mora znati kad je stigao "tamo preko", gde je taj drugačiji život moguć. On mora preko granice – mi mu to možemo otežati ili olakšati, što je, kako je već rečeno, stvar političke odluke. Ali samo zbog toga što ta granica uopšte postoji, što razdvaja bezbednost od opasnosti, isplati se rizik njenog prevazilaženja.

Dokle god postoje razlike u političkoj uređenosti država, dokle god postoje različite forme društvenog uređenja, dokle god postoje velike razlike u stepenu blagostanja između zemalja i regiona, dokle god su životni uslovi i šanse na ovoj planeti nejednako podeljeni, biće i granica koje se isplati i čuvati i preći.

Granice tako ostaju i jedno i drugo – i signali isključenosti i obećanje boljeg života.