Minhen, borba za Evropu

Gde je Evropa posle Pedeset druge minhenske konferencije? Gde je Sirija, to se zna – na mogućim ruševinama još jednog političkog sporazuma o primirju, kome su juče (13. februara) na konferencijskoj bini zvonila pogrebna zvona, tek dvadeset i četiri sata nakon postizanja.

Promena paradigme je jasna. U vreme Hladnog rata, komunistički lideri su govorili u rascvetanim metaforama, dok su lideri slobodnog sveta upotrebljavali prizemljene konstrukcije. Sada je situacija obrnuta – Rusi govore jasno, Zapad se gubi u frazama.

Kristijan Hake, profesor na političkim naukama univerziteta u Hamburgu i Bonu, ovako je za Bavarsku televiziju sumirao drugi dan Konferencije: "Već smo duboko zakoračili u hibridni rat, Rusi su jaki, Amerikanci simpatični i izgubljeni, Nemci su otkrili čaroliju humanističke fraze, a Evropljani su u celini u fazi radikalnog odsustva utehe."

Hake je interesantan utoliko što je od strane Bavarske televizije, koja je kao domaćin uživala monopol direktnog prenosa minhenskih političkih duela, bio angažovan da uživo komentariše zbivanja na bini.

Rusija je postala samosvesna velika sila, a nastupi Medvedeva i Lavrova zaokružili su proces koji se razvija još od septembra prošle godine, smatra Hake. Moskva konsekventno preuzima sve one prostore globalnog uticaja koje su Amerikanci u aktuelnom trendu neoizolacionizma napustili – nešto zbog slabosti, nešto zbog toga što ih još jedino zanimaju vlastiti predsednički izbori.

Evropsko trčanje ukrug u odnosu na migrantsku krizu, Hake naziva "organizovanim bezizlazom".

Rusija – neprijatelj slobodnog sveta 

Kad bi se kroz nastupe prvog i drugog dana konferencije napravio dijagonalni presek, lako bi se utvrdilo stalno ponavljanje jedne teme – pokušaj formulisanja hijerarhije pretnji koje danas ugrožavaju slobodan svet, negativna hit lista melodija o ratu i propasti.

Nekada su gledaoci u sali – vrh iz sveta diplomatije, politike, nauke i medija – bili ti koji su direktno postavljali pitanje o tome "šta je danas najopasnije". Nekada su sami govornici – najmoćniji ljudi današnjice – i bez pitanja pravili svoje liste.

Službena anketa među govornicima pokazuje: za nemačkog ministra Štajnmajera najveća opasnost je "povampireni duh promene granica koji je bio upokojen pre 40 godina potpisivanjem Helsinške povelje OEBS-a". Kako je taj neupokojeni duh dva puta direktno doveden u vezu sa "aneksijom Krima", nije bilo sumnje ko je najveća pretnja miru.

Takav stav u još većoj meri vredi za šefa NATO-a Jensa Stoltenberga: Rusija ostaje najveći neprijatelj. "Sredstva" za zaustavljanje pretnje s Istoka su i dalje "sankcije, isključivanje iz grupe G-8 i rastuća vojna podrška istočnoevropskim državama".

Za predsednika Evropskog parlamenta Martina Šulca najveći neprijatelj slobodnog sveta je loše pamćenje. "Zaboravili smo da smo posle Drugog svetskog rata postavili temelje više transnacionalnih organizacija, među ostalim i NATO-a. Sada se samo moramo prisetiti uspešnih metoda za rešavanje konflikata i vratiti poverenje građana u transnacionalne i nacionalne institucije."

Ukrajinski predsednik Porošenko smatra da je "najveći neprijatelj nas Evropljana postojanje alternativne Evrope sa alternativnim vrednostima. Alternativna Evropa ima svog vođu, to je ruski predsednik Putin".

Ono što ratovi u Ukrajini i Siriji imaju zajedničko jeste, prema Porošenku, "ruski faktor" – ni u jednom ni u drugom slučaju tu nije reč o građanskim ratovima, već o jasnom slučaju "ruske agresije".

Američki ministar spoljnih poslova Džon Keri je vrlo precizno postavio hijerarhije na svojoj listi – migrantska kriza je, smatra, najozbiljnija humanitarna kriza od Drugog svetskog rata.

Jasno je, međutim, da Keri to smatra evropskom, a ne američkom krizom. Diskretno povlačenje granica odgovornosti postaje jasno iz Kerijeve rečenice da Sjedinjene Države razumeju egzistencijalnu pretnju "koju taj talas predstavlja za evropske države".

Nakon najveće humanitarne krize, dolazi najveća politička, odnosi s Rusijom: "Rusija ima izbor – ili će prihvatiti sporazum 'Minsk 2' u potpunosti ili će i dalje biti pod sankcijama. Moskva mora bez ostatka prihvatiti ukrajinsku suverenost."

Daeš sa svojom "apokaliptičnom distorzijom Islama" Keri spominje tek na trećem mestu. Od tog trenutka, energija Kerijevog govora počinje da se penje spiralom euforičnog optimizma filmskih epopeja, slično kao Aragorn dok podiže moral svojih trupa ispred "Crnih vrata" zlog čarobnjaka Saurona.

Francuski premijer Manuel Vals ne krije da i on ima svoju listu, ali odbija da bliže razgovara o njoj dok se ne ukloni "najveća zajednička pretnja – terorizam, ID, Al Kaida". Prioritet je uništenje ID, o svemu drugome se može razgovarati kad se taj izvor "hiperterorizma" ukloni.

Dalja Gribauskajte, predsednica Litvanije, smatra da glavna opasnost dolazi iz Moskve.

"Rusija je agresor, to što radi u Siriji je čisti terorizam, ona bombarduju civile. Odgovor na taj izazov mora biti jedinstven. Za početak, Sjedinjene Države moraju preuzeti ulogu globalnog lidera."

Slično razmišlja i poljski predsednik Andžej Duda. Glavni problem je rusko imperijalističko ponašanje na "istočnom boku Severnoatlantske alijanse". Stoga će Poljska slediti politiku mere za meru. "Kada Rusija podigne vojno prisustvo u Kalinjingradu, odmah ćemo odgovoriti s naše strane recipročnim merama."

Rusi dolaze

Rusi dolaze na svetsku scenu u velikom stilu. Inače, uglavnom ostaju tamo gde jesu.

Keri je lako iščitao trenutne odnose na lestvici relevantnosti aktera i predupredio barem jedan momenat koji je, očito, delovao u smislu pojačavanja novog ruskog statusa.

Planirani protokol predviđao je da Keri, Lavrov i domaćin Štajnmajer sede zajedno na bini i tako deluju kao placebo na uznemirenu javnost s obe strane Atlantika. Poruka takvog nastupa bila bi: tu smo, zajedno smo i situaciju držimo pod kontrolom.

Dva puta u Beču prošle jeseni, Keri i Lavrov su poslali u svetske medije takvu slikovnu poruku, kada su sa izaslanikom UN za Siriju, Stafanom de Misturom, držali zajedničke pres-konferencije ispred šume ruskih i američkih zastava, kao i plavih zastava UN.

Ovoga puta "Keri je to sprečio", objasnio je komentator Bavarske televizije, koji je dva dana, zajedno sa politikologom Hakeom, prenosio Minhensku konferenciju dinamično i interesantno, kao da drži direktan prenos fudbalske utakmice.

Keri nije dopustio da Lavrov bude u vidokrugu za vreme njegovog govora. Protokol je promenjen, pa je najpre nastupio sam Keri, a tek kada je on sišao sa bine, preuzeli su je zajednički Štajnmajer, Lavrov i njihov kolega iz Velike Britanije Filip Hamond.

Zašto se Keri poslužio tako snažnom gestom, da li je to izveo kao neverbalnu demonstraciju rapidnog pogoršavanja rusko-američkih odnosa od prošle jeseni?

Verovatno, premda se čini da je izvesnu ulogu u tome imao i sadržaj Kerijevog govora, onaj deo gde se scenskim metodama podiže moral trupa pred bitku: "Snaga ove alijanse budi nadu u optimizam. Mi smo jaki zato što se držimo naših ključnih vrednosti. Mi ćemo sve uraditi kako treba. We are going to do just fine!"

Takva izjava broja dva u američkoj administraciji data ispred dekora koji čine jedan ruski i jedan evropski ministar, navodila bi na zaključak da i Rusi dele "ključne vrednosti" slobodnog sveta, ili da i oni rade stvari kako treba u Siriji, Ukrajini i drugde gde se njihova reč čuje.

Keri je budno i na vreme sprečio taj efekat političke blasfemije i neplaćene propagande.

Tako se Lavrov za negovanje svoje statusne pozicije pred medijima morao zadovoljiti tek nastupom sa Hamondom i Štajnmajerom.

Svejedno je od komentatora Bavarske televizije Lavrov bio nagrađen konstatacijom da su "Rusi ponovo velesila", i to ponovljenom ravno šest puta pre poluvremena, pardon, pauze za ručak. Ne toliko što bi komentator bio obožavatelj ruskog vođstva, bilo je jasno da nije, već iz čistog oduševljenja profesionalca koji je na licu mesta prepoznao rađanje jednog trenda.

Ne, nećemo napraviti kako treba

Kao i ranije, i ova Minhenska konferencija je bila dobro mesto za merenje popularnosti političara i ideja, za sučeljavanje pojedinih bezbednosnih konstrukcija i njihovih naglasaka, za divljenje nad veštinom nekih pisaca političkih govora, inspirisanih filmskim epopejama.

Ali, taj fenomenološki kompleks na stranu, ovaj skup u Minhenu nije prošao dobro. Ako on pokazuje neki bliski trend, onda je on loš.

Rusija, Amerika i Evropa su u novom Hladom ratu – tako barem glasi konstatacija ruskog predsednika Medvedeva, koja se kao šlagvort prominentno provukla kroz sve evropske medije.

Suniti i šiiti su u ratu. Zapad se postrojava iza sunita, Rusija iza šiita. 

U sporazum o primirju u Siriji niko od velikih ne veruje.

Koliki procenat za uspeh dajete dogovoru od petka, pitao je voditelj Štajnmajera, Lavrova i Hamonda, na šta je Lavrov dao dugačak opisan odgovor koji se svodio na "nisam siguran".

"Da li to znači 51 odsto? Ili 49 odsto?", pitao je Hamond, a kako je Lavrov ignorisao njegov statistički šlagvort, sam je dovršio misao: "Meni to što ste rekli liči na nula odsto."

A kako se moglo dogoditi da, inače uvek pristojan i duhovit, Lavrov ignoriše potpitanja svog britanskog kolege? Tako što je upravo u tom momentu formulisao jednu mračnu rečenicu, koja bi se mogla pretvoriti u mračni trend: "Počinju da me muče sumnje koliko Sjedinjene Države žele da reše problem, a koliko samo hoće da MI prestanemo s bombardovanjem."

Od Arapskog proleća, stanje se i na lokalnom terenu, i u Evropi s tim u vezi, rapidno pogoršava. "Još nikada nije bilo takve terorističke opasnosti, još nema ujedinjenog fronta za odbranu. NATO i EU nas nazivaju neprijateljem i odbijaju da sarađuju sa nama", žalio se ruski premijer Medvedev i pre nego što su neki učesnici konferencije doveli Ukrajinu i Siriju pod zajednički imenitelj "ruske agresije".

"Ova nedelja je ključna", rekao je Keri u solo nastupu pre nego što su njegove kolege na pozornici kalkulisale procentualnu šansu za kraj sirijskog rata. "Ako ovaj dogovor o Siriji ne uspe, očekuju nas neke teške odluke."

O kojim "teškim odlukama" Keri govori? Istočnoevropljani su juče često ponavljali formulaciju o "važnim odlukama" i "smernicama za budućnost istočnog krila NATO-a" koje će se doneti na samitu NATO-a u julu ove godine u Varšavi. Koliko se to poklapa sa Kerijevim "teškim odlukama"?

Pre svega, može li NATO uopšte biti čuvar internacionalnog sistema? Rusi (Medvedev) misle da ne može. Dobar deo ostalih (Šulc) misli da može.

Ako je to neka uteha, propašćemo dobro čuvani.