Jugoslavija umire treći put

Neposredno uoči i za vreme ženevskih razgovora o budućnosti Ukrajine ove nedelje, tekstovi u zapadnim medijima obilovali su pitanjima poput: Šta se ustvari događa u Ukrajini? Koju to konkretnu strategiju Moskva sprovodi u odnosu na Kijev? Postoji li sasvim jasno definisana linija razdvajanja u Ukrajini?

Sasvim uobičajena pitanja, kada se ona ne bi upadljivo često postavljala nakon nedelja i meseci kada je, barem iz zapadnog ugla, sve bilo poznato, jednostavno i neupitno: Ukrajinci malo nespretni i s previše entuzijazma, ali u suštini dobri; Rusi istrenirano hegemonijalni i nacionalistički, ali po navici loši.

Šta to sad odjednom unosi nered u već rastumačenu logiku ukrajinske (pred)ratne hronike Pre svega mustra, odnosno šara na ukrajinskom konfliktnom tepihu.

U temeljnom sloju tog sukoba Zapad je do sada video sudar ruskog i ukrajinskog nacionalizma - osećaj nacionalne pripadnosti, borbu za nacionalnu emancipaciju, razliku i suverenost. Ta vrsta interpretativnog modela doživela je vrhunac i dobila definitivnu formu u vremenu raspada Jugoslavije.

I više od toga: model raspada Jugoslavije pojavljuje se danas kao popularno-teoretska matrica koja se odozgo polaže na aktuelne sukobe, kako bi se brže, tačnije i bez gubljenja vremena shvatila njihova suština.

A šta ako taj model više nije aktuelan? Šta ako je nacionalizam od tada, uopšteno, izgubio svoju moć, ili dobar deo svoje moći, da pokreće, objašnjava i komplikuje procese po kojima fukcioniše današnji svet? On je i dalje tu, naravno, ali više nije dovoljan da bi pokrenuo procese integracije ili dezintegracije. U Škotskoj, Kataloniji ili Venetu nacionalizam više ne sedi u prvom redu.

I tako Jugoslavija umire triput: Prvi put kao autokratska kraljevina, drugi put kao autoritarna komunistička država, treći put kao teorijski model tumačenja nacionalno-interesnih konflikata.

Ili-ili je bilo juče

Ako nacionalizam više nije dovoljan da objasni prirodu savremenih konflikata, ili razvojne procese koji nastupaju posle njih, šta onda jeste?

Ono što je nekad činio nacionalizam, u smislu moći da mobiliše i vodi procese promena, na dobro ili na loše, danas se postupno seli pod autoritet političke i kulturne tradicije jednog društva.

Od nacionalizma se još i može pobeći, od političko-kulturne tradicije ne. U svakom slučaju ne nekažnjeno.

Kako taj novi model uređivanja realnih odnosa izgleda na primeru Srbije? Sve do pre godinu dana, politička javnost se praznila i smeštala oko dva suprotstavljena diskursa: Evrope i Rusije.

Takva ili-ili igra imala je iscrpljujući efekat na prostoru koji je prethodno već bio osiromašen komunizmom, nacionalizmom i serijom konfrontacija sa jačima (Zapad, uglavnom, ali ne samo on).

Odjednom, prividno vođene automatskim pilotom, te dve škole mišljenja i argumentacije spojile su se u jednu, pa u zemlji nema više nijednog relevantnog političara koji u istoj rečenici neće izgovoriti "Mi smo za Evropu, ali uz očuvanje dobrih odnosa sa Rusijom".

Ponovljena dovoljno često, ta rečenica poprima snagu ustavnog zakona. Ona stabilo drži prvo mesto na top listi strategija društvenog pomirenja. Ponovljena dovoljno često, ta rečenica briše pojam razgraničenja, onaj strašan ili-ili, ili-smo-tu-ili-smo-tamo mentalitet, sa kojim su u bivšoj Jugoslaviji odgajane generacije Srba (i drugih, naravno, ali se kod Srba nekako najviše primilo).

Kroz mantru "i EU i Rusija" raste kritična masa javnosti u Srbiji koja više nije spremna da na svaki problem u odnosima sa EU, ili sa nekim njenim članicama automatski reaguje povicima "Šta će nam EU?!", "Daleko im lepa kuća!" ili nečim još kreativnijim, ali nepogodnim za objavljivanje.

Sve članice Unije hronično imaju probleme ili međusobno, ili sa zajedničkim EU-centrima moći. Ulazeći u Uniju, Srbija ulazi u isti taj model istovremeno konfliktnog i stabilnog partnerstva. Kada bi se u Briselu posle svake svađe vraćale članske karte, briselska EU centrala bi do sada postala kulturno društvo za zaštitu imena i dela French-freis krompira!

Osim toga, šta uopšte znači izjava da Srbija ulazi u Evropu, kada je ona i geografski i kulturno deo zajedničke evropske kuće? To je čak i Rusija, premda je njeno bivstvovanje u tom objektu mnogo konfliktnije, ne nužno i definitivno ne uvek njenom krivicom.

Povratak evropskim korenima

Koliko god to može izgledati cinično za nekoga ko je stradao od srpske ruke, ili za Srbe koji su stradali od tuđe ruke, svi procesi od 1991, ili još dalje od 1988. pa do danas, mogu se posmatrati kao porođajne muke Srbije da se pomiri sa, odnosno povrati kontrolu nad svim elementima svoje političke i kulturne tradicije.

U simboličkom smislu, ti su elementi raspoređeni između dva pola: proruskih Karađorđevića i proevropskih Obrenovića.

Kroz svoju noviju istoriju (19. i 20. vek) Srbija je bila i jedno i drugo; nekad sukcesivno, nekad paralelno. I jedno i drugo su delovi njene tradicije, njenog šireg identiteta.

Kad ulazi u EU, Srbija se vraća svojim evropskim korenima; kad pri tome traži da je Rusija drži za ruku, ostavlja svedočenje jednog dugog prijateljstva.

Ni jedna ni druga polovina tog kompleksnog istorijskog odnosa nije beskonfliktna, ali ni strana srpskoj političkoj i kulturnoj tradiciji. Obe imaju koren u njenom nacionalnom biću.

Koliko god to nekome sa strane izgledalo netačno, Rusija ne uzima nove članove, EU da. Proširenje Rusije nije institucionalizovano, proširenje Unije jeste. Na neki način, Srbija zaista nema alternativu nego da udovolji jednoj, preovlađujućoj strani svog identiteta - onoj evropskoj.

Na kraju krajeva, isti taj evropski identitet preovlađuje i u ruskoj političkoj i kulturnoj tradiciji - da nije tako, ne bi sada pokušaj razgraničenja i razdvajanja evropskog i ruskog ekonomsko-finansijskog kompleksa oko Ukrajine proticao tako bolno za obe strane.

Nacionalizam ili tradicija - šta je modernije?

Kad zapadni mediji danas na pola zbunjeno konstatuju kako im nije jasno po kojoj liniji razgraničavanja se formiraju frontovi u Ukrajini, kada se evropski političari pitaju koje konkretne ciljeve Putin sledi u istočnoj Ukrajini, oni reaguju iz misaonog modela koji im je ostavio raspad Jugoslavije, a to je nacija na naciju.

Ali u Ukrajini nije na delu model nacija na naciju, već model tektonskog pomeranja i prilagođavanja različitih kulturnih i političkih tradicija - niti su svi Ukrajinci protiv bliskih veza s Rusijom, niti su svi ukrajinski Rusi za odvajanje od Kijeva.

Slično se može reći i za Estoniju, na primer, koja ovih dana sama kod sebe "konstruiše" mali ukrajinski model, pri čemu demonstracijama četrdesetak etničkih Rusa u pograničnom estonskom gradu sa većinskim ruskim stanovništvom daje status aneksionog horor scenarija.

Moskva dolazi? Tamo gde ne oseti da je zove sigurno, komotno i temeljito u njenu korist definisana politička ili kulturna tradicija, neće.

Nije slučajno ni da upravo Austrija ulaže napore da spušta loptu u sukobu Unije i Rusije oko Ukrajine. "Ruski element" zauzima značajno mesto u austrijskoj političkoj i kulturnoj tradiciji, sigurno više nego što bi igrao ulogu u španskoj, engleskoj ili italijanskoj.

Austrijski ministar spoljnih poslova Sebastian Kurc ponavlja svakome ko hoće da ga čuje, da se Ukrajina ne sme stavljati pred ili-ili politiku. Umesto toga, on traži formiranje slobodne trgovinske zone "od Lisabona do Vladivostoka".

Ali - ko sluša ministra od dvadeset i sedam godina? To jednostavno nije u zajedničkoj evropskoj tradiciji.

Lako je SAD, što direktno, što preko NATO-a, da guraju Evropu u odlučujuću konfrontaciju sa Rusijom. Za razliku od Evrope, Amerika nema "ruski element" u svojoj političkoj i kulturnoj tradiciji, osim kao suprotstavljeni i neprijateljski.

Da li će Srbija sačuvati svoju strategiju "i EU i Rusija", da li će austrijske banke pratiti prodor portugalskog porta prema Vladivostoku, da li će se Evropa iduće godine grejati ruskim gasom ili američkim anti-ruskim neurozama?

Sve to ovog trenutka zavisi od daljeg razvoja situacije u Ukrajini. Od toga da li će nove, "na ulici" izabrane vlasti u Kijevu i proruski demonstranti na istoku, koji upravo sada "na ulici" biraju svoje nove predstavnike, napraviti korak koji ih približava ili udaljuje od rata.

Pitanje koje ostaje je, šta je danas "modernije", šta u trendu, šta presudno u načinu na koji Evropa shvata, tumači i rešava konflikte - nacionalizam ili tradicija?

Drugačije postavljeno: Ako se vratimo u budućnost, šta ćemo tamo zateći - nacionalizam ili političku/kulturnu tradiciju na vlasti?

Najvažnije je da ne naiđemo na Jugoslaviju kako umire četvrti put.