Irak, deset godina kasnije

Irak je obeležio desetu godišnjicu američko-britanske invazije na način na koji je taj pohod i počeo – eksplozijama koje su potresale Bagdad, glavni grad države koju je ratna avantura Džordža Buša Mlađeg i Tonija Blera gotovo u potpunosti razorila i koju od raspada deli tek nekoliko pogrešnih poteza.

U Bagdadu je u seriji bombaških napada, noć uoči godišnjice početka invazije, ubijeno najmanje 56 ljudi, a više od 200 je ranjeno. Meta su bili šiiti.

Rat koji je Buš Mlađi počeo previše je kontroverzan i isuviše bolan i za Iračane i Amerikace, pa je teško očekivati da će ikada ući u školske udžbenike, a san o Iraku – jednako dobrom za sve stanovnike te države pretvorio se, u međuvremenu, u pravu noćnu moru.

Kada se 2003. godine, tadašnji državni sekretar Kolin Pauel pojavio u Ujedinjenim nacijama mašući, kako se kasnije ispostavilo izmišljenim dokazima o iračkom oružju za masovno uništenje, Amerikanci su oduševljeno mahali zastavama prateći svoje vojnike u rat protiv tiranina Sadama Huseina.

Istovremeno, ispostavilo se da drugi glavni razlog za upad Amerikanaca u Irak, borba protiv terorizma, takođe ne odgovara istini, jer su se obrisi Al Kaide pojavili tek sa dolaskom američkih snaga.

Početna faza invazije, kao i entuzijazam Amerikanaca, trajali su kratko. Režim Sadama Huseina se prosto raspao, a Amerikanci su umarširali u Bagdad obećavajući Iračanima demokratiju, obnovu, blagostanje... Porušeni su Sadamovi spomenici.

A onda su na čelo okupacionih vlasti postavili Pola Bremera koji je, uprkos zdravom razumu, raspustio vojsku, policiju i vladajuću partiju i sa svega 180.000 vojnika odlučio da zavede red u državi koju su pomalo zaposedale velike kompanije i njihove plaćeničke vojske.

Već ozbiljno uzdrmanu državu zahvatila je anarhija, a na sve strane besneli su sukobi tamošnjih, šiita, sunita, Kurda... Ubrzo počeo je sveopšti rat u kojem su, namesto artiljerijsih hitaca "ispaljivani" bombaši-samoubice.

"To je bila ozbiljna strateška greška", priznao je nedavno Bremer, koji je od Pentagona, doduše, tražio da udvostruči broj vojnika u Iraku, ali tek kada je nivo nasilja, praktično, paralisao život u toj državi.

Suštinski, invazija je predstavljala prilično jasnu agresiju protiv nejake države, a velika većina stručnjaka smatra je protivnom međunarodnom pravu. Sadam Husein, kao i njegovi pomoćnici, neko vreme su se krili u Iraku, ali su relativno brzo pohvatani i pogubljeni.

Ukupan broj žrtava ove intervencije verovano nikada neće biti precizno ustanovljen. Amerikanci tvrde da je ubijeno 173.000 Iračana. Svetska zdravstvena organizacija broj mrtvih procenjuje na 223.000, dok se najdrastičnije procene kreću između 650.000 i milion žrtava.

Ubijeno je i oko 5.000 Amerikanaca.

Istovremeno, iz Iraka je pobeglo oko četiri miliona ljudi. Gradovi poput Faludže uništeni su osiromašenim uranijumom i belim fosforom.

U Iraku već više od godinu dana nema ozbiljnih američkih borbenih jedinica, ali se nivo nasilja i dalje ne smanjuje. U proteklih 12 meseci, u svakojakim napadima ubijeno je oko 4.000 civila i oko 1.000 policajaca i vojnika. Trećina stanovnika nema posao, državom vlada kleptokratija.

U Britaniji, između 22 i 37 odsto ispitanika Tonija Blera smatra ratnim zločincem. U Americi, Džordža Buša više niko i ne spominje.