Pakao na zemlji

U senci godišnjice velikog cunamija, prošla je godišnjica najvećeg pokolja u istoriji čovečanstva. Noćno bombardovanje Tokija zapaljivim bombama 9. i 10. marta 1945. godine je napad koji je odneo najviše žrtava u najkraćem roku u istoriji čovečanstva. Američki bombarderi su za nešto više od tri sata pobili preko 100.000 građana Tokija i uništili 266.000 kuća, ostavivši 1,5 miliona ljudi bez doma.

Vatreni pir iz 10. marta 1945. godine gotovo je pao u zaborav zbog godišnjice velikog cunamija i nuklearne nesreće u Fukušimi, ali i zbog šoka i decenijske trke u naoružanju koje su prouzrokovale eksplozije nuklearnih bombi u Hirošimi i Nagasakiju.

U prvoj polovini marta 1945. godine, američke snage počele su kampanju intenzivnog bombardovanja Japana zapaljivim bombama napadom na Tokio u kojem je za jednu noć nastradalo preko 100.000 ljudi.

Krajem zime 1945. teški bombarderi B-29, poznati kao "supertvrđava", leteli su na visinama na kojima ih japanska protivavionska artiljerija i lovački avioni nisu mogli dohvatiti, pa su neometano vršili bombardovanje. Međutim, upravo zbog velike visine, oni nisu bili u stanju da precizno pogode mete određene za uništenje, pa su se neretko vraćali u bazu neobavljena posla.

Da bi prevazišao ovaj problem, general major Kurtis Lemej promenio je taktiku američkih vazdušnih napada tako što je naredio pilotima da lete na nižim visinama i opremio bombardersku flotu zapaljivim bombama.

Stambeni objekti u Japanu u to vreme u celini su bili građeni od drveta, sa vratima od papira, a japanska odbrana je ostala bez goriva za lovce. Ovo su bile slabosti koje je surovi i proračunati Lemej nameravao da maksimalno iskoristi.

U nastojanju da poveća efikasnost i razornu moć skvadrona B-29, Lemej se sa svojim vojnim inženjerima posvetio izradi zapaljive bombe sa maksimalnim efektom po građevine i ljudstvo ne mareći za civilne žrtve. Pri tom, njegov tim se oslanjao na iskustva stečena tokom savezničkog bombardovanja Nemačke, naročito lučkog grada Hamburga. Tamo se prilikom jednog vazdušnog napada od mnoštva manjih požara formirala vatrena stihija koja je velikom brzinom harala naseljem i gutala toliko kiseonika da su se i ljudi koji nisu bili zahvaćeni plamenom i dimom gušili.

Uostalom, slična situacija bila je kao kada su saveznici bombardovali Drezden u Nemačkoj, a kada je bila primenjena ista taktika bombardovanja zapaljivim i bombama sa eksplozivnim punjenjem. Naime, plan je bio da eksplozivne bombe nanesu što veću štetu na zgradama i polome sve prozore da bi zapaljive bombe imale maksimalni efekat. I imale su. Skoro ceo grad je izgoreo.

Lemejevi inženjeri smislili su novu cilindričnu bombu M-69 koja se po izbacivanju iz aviona otvarala ispuštajući desetine manjih zapaljivih bombi. Ove su bile konstruisane tako da probiju krov, i pošto se zariju u pod, rasprsnu i razbacaju više kesica vrelog benzina po zidovima, te tako u najkraćem roku spale čitavu kuću.

Pošto se nije očekivao otpor japanskog vazduhoplovstva, sa američkih bombardera su uklonjeni teški mitraljezi i umesto njih prikačene dodatne bombe. Da bi se se bombardovanjem stvorio efekat nedostatka kiseonika i proizvela vatrena oluja, bili su potrebni i odgovarajući vremenski uslovi: mala vlažnost i jak vetar.

Kasno uveče 9. marta, suvog i vetrovitog dana, prvi talas od ukupno 334 bombardera B-29 izručio je smrtonosni tovar na Tokio. Avioni su besomučno zasipali grad zapaljivim bombama preko tri sata spalivši 41 kvadratni kilometar i pobivši na desetine hiljada ljudi – toliko da ni približan broj nikada nije utvrđen nikada sa sigurnošću.

Pored desetina hiljada ljudi koji su izgoreli, hiljade se ugušilo, a mnoštvo i udavilo u rekama i kanalima gde su potražili spas od vatre.

Svedoci pakla

Vazduh je posvuda bio tako vreo, pripovedaju preživeli, da se ljudima palila odeća i plamen ih gutao čak i ako nisu došli u direktan kontakt sa vatrom. Asfalt se topio, a ljudi okupljeni na mostovima bili su prisiljeni da skaču sa njih jer se metalna konstrukcija usijala.

Ulice su bile zakrčene gomilama leševa tamo gde bi vatrena stihija nošena jakim vetrom iznenada odsekla odstupnicu masama koje su se slivale niz one saobraćajnice koje su se činile otvorene za prolaz ka sigurnom delu grada. Leševi su često bili spaljeni do te mere da je vetar raznosio njihov pepeo.

Najveća grobnica je bila reka Sumida koja se uliva u okean i gde je u svitanje povlačenje vode usled oseke otkrilo neverovatan prizor: hiljade nagomilanih leševa ugušenih i sprženih ljudi, neprepoznatljivog lica i pola. Njihove živote odnela je vatrena oluja koja je brisala nisko nad površinom vode.

Martovsko bombardovanje Tokija, koje je odnelo, najčešća je procena, oko 100.000 života, napad je koji je prouzrokovao najviše žrtava u jednom danu u istoriji čovečanstva, sa obzirom na to da je u Hirošimi, od ukupno 140.000 neposrednih žrtava eksplozije i radijacije, na dan bombardovanja smesta poginulo 80.000 ljudi.

Pojedini analitičari smatraju da je broj žrtava u Tokiju, moguće, bio i blizu 200.000 zbog velikog dnevnog upliva stanovništva u prestonicu i tadašnje loše administracije koja nije imala precizne podatke o gradskoj populaciji. Tačan broj žrtava, međutim, nikad neće biti poznat: mnoga tela reka Sumida je odnela u okean, a preko 90 odsto poginulih nikad nisu bili identifikovani zbog prirode povreda koje su zadobili i potrebe da se leševi brzo sahrane.

U proleće i leto 1945. godine, američka avijacija bombardovala je preko 60 japanskih gradova, koji su u tim napadima bili uništeni 50 do 99 posto. Grad Tojama je taj u kojem je zbrisano skoro 100 odsto građevina. Tokio je tri puta bombardovan zapaljivim bombama. Četiri grada: Hirošima, Nagasaki, Njigata i Kokura ostavljeni su netaknuti. Kada su se 6. i 9. avgusta 1945. godine nad prva od ova dva grada nadvile atomske pečurke postalo je jasno zašto su ovi gradovi bili pošteđeni od napada zapaljivim bombama.

Eksplozije dve atomske bombe koje su razorile Hirošimu i Nagasaki i radijacijom kasnije prozrokovale desetine hiljada dodatnih žrtava, bacile se u zasenak stravične gubitke nastale bombardovanjem japanskih civila zapaljivom municijom.

I dok je teško naći osobu u svetu koja ne zna za Hirošimu i Nagasaki, mnogi mladi ljudi u Tokiju danas ne znaju za bombardovanje iz marta 1945. godine, što se može pripisati i nedovoljnom interesovanju medija za godišnjicu ovog tužnog događaja.

broj komentara 9 pošalji komentar
(sreda, 13. mar 2013, 15:12) - anonymous [neregistrovani]

USA bombe za Beograd

Stariji Beogradjani setice se Uskrsnjeg (1944) bombardovanja americki letecih tvrdjava koji je prouzrokovao masovni izbeg Beogradjana u okolna sela. Nijedan, vazan za Nemacke okupatore, vojni objekat nije bio pogodjen ali su bila slupana gradska predgradja. Moj skolski drug, dugajlija Nikolic, i cela njegova porodica bili su ubijeni u podrumu kuce na Neimaru. Srecom, bombe nisu bile tipa tepih ili zapaljive pa ni broj poginulih nije bio veliki. Secam se da su neki pokusali da traze otstetu ali ne znam sta je bio o toga niti da li je o tome napisano nesto podrobnije.

(sreda, 13. mar 2013, 01:09) - Radovan [neregistrovani]

Re "Pravda"

... Ne samo to sto im niko nije sudio, nego oni sude drugima, za ono sto su sami uradili!

(sreda, 13. mar 2013, 00:04) - anonymous [neregistrovani]

bombardovanje

gledao sam nekoliko verzije serijala u vezi ovih dogadjaja i sta reci osim da onaj koji je tako nesto osmislio bio nista drugo nego zlo.Japan je sa druge strane odbijao predaju i uporno nastavljao borbu nakon 40 miliona pogubljenih Kineza,Koreanaca i Filipinaca.Neko rece cilj je bio unistenja naroda Japana ali tada niko nije imao moc da unisti narod od 100 milion ljudi.Namera Amerikanaca je bila brzo okoncanje rata na Pacifiku jer su fondovi za rat ponestajali.Japan je danas nakon SAD,Kine treca najveca ekonomija na svetu ali druga po zivotnom standardu ne racunajuci EU kao celinu.

(utorak, 12. mar 2013, 21:20) - anonymous [neregistrovani]

"pravda,,

njima niko nije sudio za ovo

(utorak, 12. mar 2013, 16:32) - Dejan [neregistrovani]

genocid!

100.000 civila u jednom danu? I ko zna koliko u ostalim gradovima u međuvremenu do atomskih bomba? Kako ovo drugačije nazvati nego genocid? Udruženi zločinački poduhvat koji je imao za cilj da pobije što više Japanaca. Ti napadi su bili upererni isključivo na civilno stanovništvo i imali za cilj istrebljenje jednog naroda.
Dali će Japan ikada imati dovoljno hrabrosti da podigne tužbu za genocid? Ili će sve pasti u zaborav, izmanipulisani medijima koji služe nekim tuđim gazdama.
Saosećam sa žrtvaka i familijima žrtava. Da se nikad ne zaboravi šta je pravi genocid, u današnjem vremenu se taj pojam zloupotrebljava zbog političkih ciljeva.

(utorak, 12. mar 2013, 14:28) - anonymous [neregistrovani]

Amerikanci

Sta vise reci o njima!

(utorak, 12. mar 2013, 14:06) - anonymous [neregistrovani]

COVEK

Covek coveku je najveci neprijatelj, kako razumeti ovakvu realnost ?

(utorak, 12. mar 2013, 13:13) - Voroncov [neregistrovani]

Zločini

Eto šta su ljudi činili ljudima. Ovo je samo jedan od detalja masovnog umiranja u Drugom svetskom ratu. A čitava istorija prepuna je primera masovnog uništavanja ljudi od strane ljudi. Zaista ,kakvo je to biće čovek?

(utorak, 12. mar 2013, 13:04) - anonymousVesna [neregistrovani]

znam

Odavno sam shvatila da je pakao ovde na zemlji. Pogledajte sta ljudi kroz vekove rade jedni drugima,zivimo da bi unistavali ,i nikada nismo izvukli pouku.