Sirija, čekajući da se zaraćene strane iscrpe

Mirovni pregovori između sirijske vlade i opozicije počinju narednih dana u Ženevi, u atmosferi skoro potpune uverenosti u njihov neuspeh. Između zaraćenih strana vlada netrpeljivost i međusobno se bore već pet godina. To znači da su šanse za dogovar o podeli vlasti po bilo kom kriterijumu, osim geografskog koji bi podrazumevao da svaka strana zadrži teritoriju koja je trenutno pod kontrolom njenih oružanih snaga, minimalne. Iako će razgovori u Ženevi verovatno biti lišeni suštine, polako se nazire ko su pobednici, a ko gubitnici.

Pesimizmu je teško odoleti, s obzirom na to da u Ženevi neće biti nekih od najmoćnijih grupa u sirijskom sukobu, poput Islamske države i El Nusre. Postoje i neslaganja o tome ko je tačno terorista: Saudijska Arabija gura Armiju Islama, koja kontroliše istok Damaska, dok Turska insistira na isključivanju sirijskih Kurda, najuspešnijih saveznika Amerike u borbi protiv ID-a.

Najveća prepreka okončanju rata u Siriji je to što postoji mnoštvo "igrača" koji su prejaki da izgube, ali preslabi da pobede. Iran i Hezbolah misle da se bore za sopstveni opstanak u ratu u kom ne smeju da izgube. Saudijska Arabija i Turska su u sukob uložile svoj međunarodni kredibilitet, tako da sada ne mogu da priznaju da neće ostvariti svoj glavni cilj - zbacivanje Bašara El Asada.

Ratovi nekada bivaju okončani usled iscrpljivanja, a ne sporazuma, i to je mogući ishod sukoba u Siriji. Rešenje bi mogli biti lokalni dogovori o prekidu vatre, poput onih u građanskom ratu u Libanu. Problem ovde stvaraju "kultni" pokreti poput ID-a i El Nusre, koji postoje da bi se borili za svoju islamsku veru istrebljivanjem "demonskih" neprijatelja. Po tome nisu nalik na Libance, koji su povremeno uviđali da im je prekid vatre u zajedničkom interesu.

I pored svega toga, politički kontekst u regionu je pogodniji za ostvarivanje mira nego ranije. Ruska vojna intervencija, započeta pre četiri meseca, znači da Asad neće izgubiti, iako ima male šanse da odnese ubedljivu pobedu. Asad ostaje na vlasti, pre svega zahvaljujući povećanoj podršci Irana, Rusije i Hezbolaha u Libanu. Ipak, njegova vojska, ni uz stranu pomoć, nije uspela da povrati gradove poput Palmire i Idliba. Asad možda ne želi da razgovara, ni u Ženevi, ni drugde, ali danas više nego ikad zavisi od svojih spoljnih saveznika, koji nikako ne žele da budu zarobljeni u beskrajnom sirijskom sukobu.

Pobednici i gubitnici u Siriji polako se naziru, iako možda ni sami nisu svesni svojih izgleda.

ID sve više posustaje pod napadima mnoštva neprijateljskih grupa, podržanih od Rusije i SAD. Ipak, još su daleko od poraza. Amerikanci se hvale oslobođenjem Ramadija, ali iračkih specijalaca koji kontrolišu grad ima svega petstotinjak. Irački kurdi koji su povratili Sindžar nisu primili platu već pet meseci, a Regionalna Vlada Kurdistana je bankrotirala. Sirijska vojska nema dovoljno ljudstva i iscrpljena je petogodišnjim ratovanjem. Sirijski Kurdi, iako uspešni, nisu oduševljeni ulogom američkog topovskog mesa, a boje se i turske intervencije.

Iako je to opasna i nesigurna tvrdnja, čini se da će naredni meseci biti odlučujući u okončavanju rata. SAD, zajedno sa saveznicima poput 25.000 boraca kurdskih Jedinica narodne odbrane (JNO), blizu su toga da preseku poslednju vezu ID sa spoljnim svetom, koja ide preko Turske: 23. decembra osvojili su branu Tišrin na Eufratu, oko 90 kilometara istočno od Alepa. To ih je znatno približilo tvrđavi ID-a, gradu Manbidžu.

Vesti o tome da je nepoznati pokret osvojio jednako nepoznati grad u Siriji nije "zapalila" javnost. Ali, važna je iz tri razloga. Prvo, ID je sada skoro potpuno zatvorena unutar granica samoproglašenog kalifata. Drugo, Sirijski Kurdi su, preko JNO, prešli zapadno od Eufrata, iako je Turska tvrdila da to nikada neće dozvoliti bez vojnog odgovora. Treće i najvažnije, napad JNO podržali su i Rusi i Amerikanci, iako ne istovremeno. U ovom delu Sirije, de fakto se ponašaju kao vojni saveznici.

Veliki gubitnik mogla bi biti Turska, koja je još 2011. izgledala kao važan igrač na Bliskom Istoku. Njen imidž ekonomski napredne, demokratske, ali istovremeno islamske, države, bio je privlačan mnogim Arapima koji su protestovali protiv diktatorskih vlasti. No, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan ubrzo je pokazao da podržava interese sunita, koji su anti-šiitski, anti-kurdski i anti-sekularni. Prvo je podržavao Muslimansko bratstvo u Egiptu, a zatim tolerisao, pa čak i pomagao, ID, El Nusru i druge ekstremističke grupe.

Erdogan je žestoko pogrešio u računu. Pokušavajući da ostvari svoj neootomanski san Turske kao velike sile, ostvario je upravo suprotno. Kako će pokušati da se izvuče ostaje otvoreno. Moraće da igra između Rusije i SAD, koji imaju različite liste ciljeva i saveznika. Biće primoran da prihvati isključivanje Turske iz severne Sirije ili da poveća tursko vojno učešće, čak do granica invazije. Turski analitičari tvrde da je Erdogan hteo da izvrši invaziju još prošle godine, ali su ga u tome sprečili najmoćniji turski generali.

Invazija bi bila mnogo teži zadatak danas, nakon što je počeka ruska vojna intervencija i nakon što je Turska oborila ruski borbeni avion 24. novembra. Ulazak turske vojske u severnu Siriju, danas bi naišao na osudu SAD, ali i na ruske avione i protivavionske rakete.

Rat u Siriji i Iraku nije blizu kraja, ali, sa isplivavanjem na površinu pobednika i gubitnika, šanse za lokalne prekide vatre i, u krajnjoj liniji, neku vrstu mira se povećavaju.

Asadova vlada i opozicija se verovatno ne mogu dogovoriti u Ženevi, ali velike sile koje su njihovi spoljni saveznici postaju sve zainteresovanije za okončanje sukoba.

broj komentara 3 pošalji komentar
(ponedeljak, 25. jan 2016, 15:48)
anonymous [neregistrovani]

@ nova fronta Kurdi i Turci

Niko ne želi da ruši Tursku nego njeno rukovodstvo. Erdoganu vlast visi o koncu. Ogromno je nezadovoljstvo turskog naroda zbog ruskih sankcija koje su im nanjele ogromnu štetu zbog ludog Erdoganovog hira da naredi obaranje SU24. Svi su osjetljivi na džep ali Turci malo više od ostalih jer su po prirodi trgovačka nacija i svaki novčić im važan. Sa druge strane Erdogan je napravio mnogo problema i van države. Podržavanje ID i trgovanje sa njima, plan da naprave invaziju na sjever Sirije, vojni upad u Irak kao i agresivna utopistička ideja da vrati otomansko carstvo u nekom obliku. Sve je to dovelo do toga da su mu svi "zamjerili" i iznutra i spolja. Što se Kurda tiče to pitanje tek dolazi na red i sigurno neće ostati kao što je bilo. Putin vjerovatno čeka da se riješiova zapetljana situacija u Siriji da bi rasterećeno krenuo dalje bez ovolikog haosa. U svakom slučaju Rusi još nisu napravili dovoljnu odmazdu za obaranje SU24 i Putin ima spreman plan. On je pragmatičan čovjek. Njegovu taktiku još niko nije značajnije predvidio.

(ponedeljak, 25. jan 2016, 04:50)
Dejan [neregistrovani]

kao prvo

Turska kao prvo mora biti isključena iz toka i mora da dozvoli Kurdima samostalnost.Koliki će deo teritorije biti koji će izgubiti Turska, Kurdi moraju da se dogovore sa Rusijom i SAD.Da li će u istom poduhvatu biti rešen i problem s Jermenima ostaje da se vidi.Sirija mora kao prvo da upostavi red i mir, posle toga neka se izjašnjava narod na glasanju ili referendumu kako hoće dalje.U Iraku za Kurde važi isto, mora da razgovaraju sa Rusijom i SAD o stepenu autonomije koja će im se dati.Zajedno sa novonastalom državom na bivšem Turskom tlu biće dovoljno da se zadovolji njihov udeo i žrtva koju su doneli.Strane koje neće da se uključe i proces dogovora mira moraju biti vojno poraženi.Iz ovog ćorsokaka nema drugi način izlaska.Ili dogovor, ili vojska postavlja svršene činjenice.

(ponedeljak, 25. jan 2016, 03:41)
Dijaspora [neregistrovani]

Nova fronta Kurdi i Turci.

Zanimljivo je, da nema nekih velikih tenzija na relaciji Kurdi i Turci (dobro bile su one bombe). Posle obaranja Ruskog avijona, sve je kazalo, da če se Rusi na najlakši način revanširati Turcima tako, da počnu novi front sa Kurdima. I to bi bio sjajan potez. I ako pogledamu granicu, dostop do Kurda preko Iraqa sa oružjem, baš i nije težak. Zanimljivo če to biti, da li če Kurdi početi rat normalno sa podporom Rusije, Irana. Jaka Turska država, nije baš ni u interesu Srbije zbog jakog upliva Turske na Balkanu. Rušenje Turske, bio bi veliki preokret i još veči rat.