Ko se boji desnog talasa?

"Naravno da će populisti iskoristiti trenutno stanje", izjavila je komesarka Tisen sredinom septembra. Samo deset dana posle toga, austrijski slobodari su udvostručili podršku na lokalnim izborima u pokrajini Gornja Austrija.

Sličan razvoj očekuje se i na lokalnim izborima u Beču, gde se, prema Market institutu u Lincu, Slobodarskoj partiji prognozira skok sa 25 na 35 odsto, a vladajućim socijaldemokratama pad sa 44 na 36 procenata .

Iako to automatski ne znači da bi lider slobodara Hajnc-Kristijan Štrahe postao gradonačelnik Beča, on to, i teoretski i praktično može, pod uslovom da dobije podršku dve preostale konzervativne stranke – Austrijske narodne stranke i Nove Austrije (Neos), i naravno, pod još važnijim uslovom da njih dve među sobom skupe 15-16 odsto glasova, što ovog trenutka nije sigurno.

Uzalud političari i mediji rutinski objavljuju "deset tačaka" oko kojih se stranke opredeljuju u utakmici za simpatije glasača, kad poruke instituta za ispitivanje javnog mnjenja ostaju neumoljive – ovog puta odlučuje isključivo tačka broj jedanaest, ideološki i praktični stav prema izbegličkom talasu.

Šta se u ovih mesec i po, otkako su masovne migracije postale urgentni problem na globalnoj sceni, dogodilo u Evropi, gde kontinent aktuelno stoji?

Fatalizam kao državna politika

Najpre, one političke i građanske snage koje su od početka bile za velikodušnu politiku prijema, ili "kulturu dobrodošlice" (Merkel) nisu u obimu bitno promenjene.

Nemački ministar policije Tomas De Mezijer i austrijski vicekancelar Rajnhold Miterlener povremeno daju izjave da su svesni razmera drame koja se odvija pred njihovim očima, čak im povremeno sviće i što se tiče posledica, ali svejedno nisu spremni da napuste brod bezgraničnog humanitarizma, koji puca po svim logističkim šavovima.

U ovom, uslovno rečeno "promigracionom taboru", promenila se samo argumentacija. Dok je u početku bilo reči o humanističkim vrednostima, sada se širi doza zabrinjavajućeg fatalizma - zato što se izbeglička reka ne može zaustaviti, ne treba to ni pokušavati.

Na kraju takve argumentacione linije obično dolazi zaključak da "to nije uspelo ni Viktoru Orbanu", te je neminovnost jedina opcija koja Evropi stoji na raspolaganju.

Kako je umerena levica – socijalisti, socijaldemokrate, zeleni – aktuelno usvojila fatalizam, iako joj on istorijski nikad nije bio svojstven?

Postoje dva moguća objašnjenja: ili je do te mere sigurna da je njen put u propast ispravan i etički superioran, da se isplati sve druge povući u provaliju, ili je kod nje na delu kognitivni model koji je filozof Ginter Anders (ako je to važno, prvi muž Hane Arent) nazvao "slepilom za apokalipsu".

To što nemačka kancelarka Merkel kao zagovornica politike otvorenih vrata par excellence, formalno pripada jednoj konzervativnoj stranci, ne menja mnogo gornju konstataciju. Njen blok CDU-CSU već se u sebi diferencirao levo i desno u odnosu na aktuelnu tematiku.

Potraga za korenom krize

Mišljenja da se s problemom treba uhvatiti ukoštac tamo gde on stupa na evropsko tlo, u Grčkoj, postala su nezaobilazni deo svih političkih nastupa.

Ali, takve izjave iza sebe ostavljaju samo bizarni eho: što ga vatrenije uveravaju da se granice Evrope brane u Grčkoj, prosečni Evropljanin sve manje zna šta se zaista događa u Grčkoj.

Da li na Kosu i Lezbosu vlada ulični rat između domaće manjine i očajne i agresivne izbegličke većine? Da li je egzekutiva prepustila ulice haosu? Da li se takav video-materijal ne vidi na nemačkim i austrijskim televizijskim kanalima zato što je on obična manipulacija desnih populista, ili zato što pokazuje skoru budućnost čitavog kontinenta?

Usred informatičkog doba, Grčka tako postaje nepoznata zemlja, izolovana laboratorija za trening evropske budućnosti.

Reakcija umerene evropske levice na takav razvoj je fatalizam, reakcija populističke desnice aktivizam savremenog Hadrijanovog zida, šifra "Orban".

Ima li siromaštvo naciju?

"Siromaštvo", pod otmenim nazivom "prekarijat", postalo je u ovih mesec i po nezaobilazna tema u svim evropskim diskusijama. U ponedeljak, 5. oktobra, o tome će se razgovarati i na Samitu ministara za socijalnu politiku EU u Briselu.

Ako premijeri i kancelari još nisu, ministri za socijalnu politiku su i te kako svesni da se prekarijat sve jasnije profiliše u suprotstavljene topose "domaćeg siromaštva" i "stranog siromaštva".

Pitanje trenutka je: ako nemamo za sve, ko nam je preči? Levica se prepoznaje po tome što automatski i slepo odgovara da pomaže svima jednako, čak i ako snaga aktuelnog pritiska pridošlica nolens volens (hteo – ne hteo) samo pojačava domaću bedu.

Za razliku od levice, populistička desnica ideološki daje prednost domaćem "malom čoveku", ali ona nije na vlasti. Tamo gde su bili, kao u Austriji pod Hajderom, populisti su uglavnom davali samo sebi.

Sa svoje strane, zajednički evropski organi ne pomažu previše kako bi se zona pojačanih socijalnih strahova domaćih očistila od ideološke izmaglice.

Prema podacima Komesarijata za zapošljavanje, socijalna pitanja i integracije, skoro jedna četvrtina evropskog stanovništva živi ili u siromaštvu, ili u akutnom riziku od pauperizacije.

Od petsto miliona građana EU, 23 i po miliona je nezaposleno, od toga pet miliona mladih.

Stopa nezaposlenosti nije ujednačena i kreće se od pet odsto u Nemačkoj, do 25 odsto u Grčkoj, no svejedno ostaje Damaklov mač na vratu čitave Unije.

Da li pre pomoći jednoj domaćoj porodici koja već godinama živi u stanu s isključenim grejanjem, nema para deci da kupi školske knjige, da li ublažiti brutalnost nemačkog Harz Programm-a – ili naprotiv, iz budžeta hitno preusmeravati sredstva na drugu stranu, a privredi i opštinama razrezivati "porez" za integraciju izbeglica?

Pri tome "domaća porodica" ne mora nužno da znači "hrišćansko-starosedelačka". Termin može da se odnosi i na muslimanske sugrađane koji već decenijama žive u nekoj od evropskih zemalja, nekad integrisani, nekad iza mentalnih zidova dijaspore.

Odgovor koji na sve to nudi Marijane Tisen, bivša šefica belgijskih demohrišćana, sada komesarka EU za socijalna pitanja, graniči se sa mađioničarskim trikovima: hitno otvoriti tržišta rada za pridošlice, nema novih izvora finansiranja, istovremeno integrisati stotine hiljada novih stanovnika i smanjiti "socijalnu divergenciju", to jest nejednakost među domaćima.

Pod kontrolom Tisenove stoje socijalni fondovi (ESF) u visini od 20 milijardi evra, od toga je 20 odsto predviđeno za integraciju migranata, sredstva su već odavno namenski isplanirana i već sada pucaju zbog pritiska novih talasa.

Samo kao poređenje: prošle nedelje je u Austriji izbila afera kada je u medije stigao "tajni papir" ministarstva finansija, kojim se za nacionalnu integracionu politiku do 2019. godine predviđa 12,5 milijardi evra.

Vlada je demantovala autentičnost dokumenta, ali ne pre nego što je njegova poruka stigla do javnosti: domaći prekarijat nije prioritet ove vlasti.

Putin zaustavlja sirijski egzodus?

Nakon širenja političkog fatalizma, isforsirane medijske izolacije Grčke i novog fokusa na socijalnu nejednakosti, najveća evropska promena tiče se stava prema ruskoj intervenciji u Siriji.

Političari u EU priznaju da Rusija ne ruši, već dolazi na već srušeno. I za Brisel i za evropske nacionalne lidere neosporno je da Moskva ne ulazi u tuđi devičanski državni prostor, već se samo kreće po ruševinama tuđe spoljne politike, pre svega američke.

Ali, tu se pojavljuju dva moguća rešenja, a Uniji se ne dopada nijedno.

Scenario 1: Rusija je uspešna. Rusi odozgo, šiitski režimi odozdo, uspevaju da dovoljno oslabe Islamsku državu u Siriji i Iraku i na taj način zaustave pražnjenje tih teritorija i masovnu seobu prema Evropi. To bi značilo da je problem u najgrubljim crtama rešen, ali i da se Zapad našao u monumentalnoj krizi verodostojnosti.

Ne zna se šta bi u toj varijanti bilo strašnije – da se Rusiji duguje zahvalnost, ili da je zapadni racionalizam u stanju da izazove iracionalnu krizu takvih razmera.

Scenario 2: Rusija je neuspešna. Na propast evropske kolonijalne politike, na propast američke prosvetiteljske politike građenja demokratija na pesku, nadovezuje se propast ruske popravne politike. Islamska država u nastavku ojača, a novi talasi izbeglica s Bliskog istoka, sad već milioni, pohrle u Evropu preko Hadrijanovih zidova, žica i ograda.

To je naravno uvek moguće, iako Moskva ima jedan veliki adut za sprečavanje takvog razvoja: Rusija spasava diktatore, Amerika spasava demokratije. Kako na Bliskom istoku ima toliko diktatora, ali nema demokratija, Rusija, u odnosu na Sjedinjene Države, ima neuporedivo lakši posao.