Kupovina "nesvrstanih" u Aziji

Japanski premijer Šinzo Abe u četvrtak je objavio da će njegova država izdvojiti čak 110 milijardi dolara za kreditiranje infrastrukturnih projekata širom Azije u narednih pet godina.

To je odgovor Tokija na uspešnu međunarodnu kampanju Pekinga, koji trenutno privodi kraju formiranje nove investicione banke koja će pod kineskim vođstvom ulagati u infrastrukturu na azijskom kontinentu i čiji će početni kapital iznositi 100 milijardi dolara.

Dve zemlje tako su, praktično, ušle u jednu vrstu velike finansijske trke za ekonomski i politički uticaj na kontinentu, koja će se odvijati paralelno sa sve izvesnijom trkom u naoružanju.

Naime, Narodna Republika Kina nedavno je pokrenula inicijativu za osnivanje Azijske banke za investicije kako bi kreditiranje privrednih projekata na azijskom kontinentu oslobodila od finansijskog monopola Zapada i Japana, koji se vojnopolitički svrstava uz Zapad.

Ta banka bi trebalo da bude zvanično utemeljena kasnije u toku ove godine, a njen glavni deoničar, sa oko 50 milijardi dolara, biće Peking. Banka će azijskim državama biti dobrodošla alternativa za Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku i Azijsku banku za razvoj, kojima dominiraju američki, zapadnoevropski i japanski kapital.

Pozivu najmnogoljudnije zemlje sveta da u trezor nove banke polože početni kapital odazvalo se čak 56 zemalja, među kojima i višedecenijski saveznici SAD poput Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Južne Koreje, uprkos nastojanju Vašingtona da ih od toga odgovori.

Uzbuna u Vašingonu i Tokiju

Ekonomski prebeg starih američkih saveznika u finansijski blok koji predvodi Kina, najveći spoljnotrgovinski partner većine tih zemalja i u globalnim razmerama sve važniji investitor i poverilac, čini se, izazvao je uzbunu u Vašingtonu i, naročito, Tokiju, čiji se ekonomski presto najvećeg azijskog investitora i davaoca kredita ljulja poslednjih desetak godina.

Zato je japanski premijer Abe ove nedelje objavio da će njegova država kroz svoje organe i Azijsku banku za razvoj, u kojoj najveću moć odlučivanja imaju japanski i američki kapital, uložiti čitavih 110 milijardi dolara u izgradnju pruga, drumova, vodovoda, brana, naftnih terminala i druge vredne infrastrukture u Aziji.

Nemoguće je oteti se utisku da su se Japanci odlučili da pošalju simboličnu poruku svom velikom susedu i čitavom svetu tako što su na azijski sto stavili džak novca koji je za deset milijardi teži od onog koji zajednički nude zemlje osnivači nove investicione banke čiji je pokrovitelj Kina.

Japanske vlasti tvrde da će njihov novac biti dodeljivan u skladu sa dosadašnjom dobrom praksom, odnosno, uz insistiranje na očuvanju životne sredine i drugim visokim standardima, kao što su kvalitet planiranja i organizacije i transparentnost u trošenju novca.

Njihov cilj je da na taj način naprave primetnu razliku u kvalitetu razvoja infrastrukture na kontinentu u odnosu na Kinu i tako sačuvaju prestiž koji uživa Japan.

Ipak, neće biti iznenađenje, ako u oštroj trci sa Pekingom za naklonost azijskih zemalja u razvoju, dosadašnji strogi uslovi za dobijanje sredstava koje su postavljala Azijska banka za razvoj, budu osetno ublaženi i njihovim vladama bude dozvoljeno da iz novog japanskog džaka zahvate duboko, čak iako nisu dobro zasukale rukave.

Milijarderski "stonoteniski meč" u Aziji

Ovih dana u Aziji tako je u toku pravi milijarderski ping-pong meč između Kine sa jedne, i SAD i Japana, sa druge strane, u kojem takmičari fantastičnom brzinom razmenjuju udarce.

Pokretanje Azijske banke za investicije u infrastrukturu (AIIB) je potez kineskog rukovodstva koji, naravno, za cilj ima i jačanje sopstvenog ekonomskog i političkog uticaja na kontinentu.

Ovaj potez, međutim, suštinski predstavlja pokušaj da se probije zapadnjački monopol u međunarodnim finansijama, odnosno stvori alternativa poverilačkim institucijama poput MMF-a i Svetske banke.

AIIB je i odgovor na američku inicijativu za potpisivanje Transpacifičkog partnerstva (TPP), iternacionalnog sporazuma o slobodnoj trgovini između zemalja koje izlaze na obale Tihog okeana, o kojem se pregovara proteklih nekoliko godina a koji isključuje Kinu i Rusiju, uprkos njihovoj ekonomskoj važnosti i geografskoj pripadnosti tom regionu.

TPP ima za cilj ne samo da podstakne trgovinu i doprinese ekonomskom rastu u državama potpisnicama, već i da manje ekonomije na obodu Pacifika ekonomski i politički veže za SAD. On, međutim, još uvek nije potpisan, jer ga i u SAD i Japanu, kao i u nekim drugim zemljama, koče protesti pojedinih segmenata lokalne privrede koji su nezadovoljni drastičnim smanjivanjem carina i kvota za uvoz.

Može se, dakle, smatrati da su prvo Sjedinjene Američke Države servirale lopticu Kini počevši pre nekoliko godina rad na njenoj ekonomskoj i političkoj izolaciji kroz Transpacifičko partnerstvo. Na to Peking je uzvratio inicijativom za osnivanje AIIB i, privukavši tradicionalne američke saveznike, preokrenuo rezultat u svoju korist, odnevši prvi set u interkontinentalnoj borbi za ekonomski i politički primat u kojoj je najžešće bojište Azija.

Utisak o trijumfu Kine pojačava činjenica da je prošle godine, kao još jedna alternativa MMF-u i Svetskoj banci, pod nazivom "Nova razvojna banka" formirana i investiciona banka zemalja grupe BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika), čije će sedište biti u kineskom gradu Šangaju i u kojoj će, za razliku od pomenutih međunarodnih finansijskih institucija kojima dominira američki kapital, svi osnivači biti ravnopravni prilikom glasanja, bez obzira na veličinu kapitala koje su uložili.

U drugom setu finansijskog meča ekonomskih divova, gde se nadmetanje vrši u stotinama milijardi dolara, na strani SAD se, međutim, pre nekoliko dana uključio Japan objavivši svoj primamljivi novčani paket za investicije u infrastrukturu. Tako sada na jednoj strani azijskog geopolitičkog stola u igri kupovine uticaja i odanosti igra dubl.

Gotovo istovremeno, međutim, kineski premijer Li Kećang je prošle nedelje sa indijskim kolegom Narendra Modijem u Pekingu, uprkos višedecenijskom trvenju između te dve najmnogoljudnije države planete oko teritorija na Himalajima i kineske podrške Pakistanu, potpisao paket sporazuma o trgovini i investicijama vredan preko 20 milijardi dolara.

Takođe, ovog vikenda mediji u Aziji javljaju i da je indijski finansijski stručnjak izabran za prvog šefa pomenute banke BRIKS zemalja, u kojima živi više od tri milijarde ljudi ili 41 procenat svetske populacije.

Tako Peking sada, kroz jačanje banke BRIKS zemalja i čvršće ekonomsko povezivanje sa Indijom, koju SAD poslednjih godina nastoje da privuku u svoj vojnopolitički savez usmeren na zauzdavanje Kine, parira američko-japanskom dublu u meču za pridobijanje naklonosti zemalja koje se još uvek nisu u potpunosti svrstale na neku od strana u sve izrazitijoj blokovskoj podeli na azijskom kontinentu i šire.

U tom meču, od kada je Kina oko sebe uspešno okupila 56 zemalja u novoj azijskoj banci koju predvodi i svojim diplomatskim angažmanom i kapitalom, tempo naglo raste.

SAD i Japan tako sada nastoje i da ubrzaju proces ratifikacije TPP sporazuma u svojim parlamentima i tako preduhitre Kinu u trci velikih sila koja za cilj ima profit i vezivanje tržišta manjih zemalja za sebe.

Kuda ide region koji je lokomotiva ekonomskog razvoja sveta?

Ostaje da se vidi da li će Peking na potez Tokija, kojim on nastoji da očuva svoj status najvećeg kreditora i investitora Azije, odgovoriti uvećanjem osnivačkog kapitala AIIB i ubrzavanjem sprovođenja svoje inicijative za integrisanje tržišta zemalja u takozvanom "Pojasu svile", prostranstvu koji obuhvata čitav azijski i dobar deo evropskog kontinenta.

Biće interesantno pratiti dalji tok milijarderskog stonoteniskog meča u Aziji: koliko će on potrajati, ko će u njemu najviše profitirati i da li će politički motivisani takmičari sa obe strane stola zapasti u vihor megalomanije i preteranim, nerezonskim upumpavanjem novca u neisplative projekte i nelikvidne države sami sebe ozbiljno osakatiti.

Mnoge siromašne azijske zemlje mogle bi da veštim manevrisanjem izvuku dosta koristi od razmetanja bogatih novcem. One na tržištu koje su svojim međusobnom geostrateškim sučeljavanjem uspostavile SAD i Kina, gde se novcem kupuje uticaj i lojalnost, sada mogu da povise sopstvenu vrednost igrajući na obe karte istovremeno.

Sve je dobro dok god se žestoka borba za ekonomski i politički uticaj svodi na igru udvaranja u kojoj se mogućim nevestama nudi veliki miraz, odnosno, dok god velike sile manje i slabije zemlje zasipaju poklonima, a ne olovom.

Problem je, međutim, to što se uporedo sa finansijskim nadmetanjem, u strateški naročito bitnom delu Azije gde živi preko dve milijarde ljudi i gde se odvija više od trećine ukupne svetske trgovine, Istočnom i Južnom kineskom moru, odvija i borba za resurse i teritorije kroz sve intenzivnije nadmetanje u vojnoj moći.